Buka i nemoć

Svet je biznis. I bio je otkad je čovek ispuzio iz sluzi. A naša će deca, g-dine Bil, videti savršeni svet, u kojem nema rata niti gladi, represije niti brutalnosti. Samo jedna ogromna, ekumenska holding kompanija, za koju će svi ljudi raditi da služe jedinstvenom profitu, u kojoj će svi biti vlasnici dela deonica; sve potrebe će biti namirene, svi nemiri umireni, a dosada zabavljena… Predsednik Komunikacijske korporacije Amerike Artur DŽensen, nije zabrinut za stanje svesti ili budućnost opšte populacije, pa samim tim ni za urušenu psihu Hauarda Bila, nekada najpopularnijeg prezentera vesti u SAD, a sada besnog i rastrojenog čoveka kojem je matična kuća, fiktivni Ju-Bi-Es, naredila da od svoje neuroze napravi tok-šou u kome će podsticati mase da besne i vezuju se za njegove ostrašćene tirade, samim tim donoseći i bolje rejtinge. U jednom od najupečatljivijih monologa legendardne satire Padija Čajefskog TV mreža (Network) iz 1976, Veliki Predsednik u mračnoj i izolovanoj konferencijskoj sali, jedini je osvetljeni akter koji kao kakvo božanstvo objašnjava zbunjenom i pokunjenom čoveku da on nema svrhu, da nema pravi uticaj, da nema čak ni identitet. Unezvereni Hauard Bil bio je nekada u filmskoj verziji sjajni Piter Finč, Oskarom nagrađen za svoju ulogu. Sada, na velikoj sceni londonskog Narodnog pozorišta, to je fenomenalni Brajan Krenston (poznat ljubiteljima serija Čista hemija i nominovan za Oskara za film Trambo), čije nemo očajno lice iz tmine posmatra korpulentni gospodin na uzdignutoj platformi i koji mu ležerno saopštava da je njegova potraga za svrhom uzaludna i da ljudi naprosto ne žele da se stvarno bave sopstvenim problemima i postojanjem. Drugim rečima, televizija je sjajan aparat za odvlačenje i privlačenje pažnje, protivotrov stavovima i osećanjima. Pre više od 40 godina scenario Čajefskog u maestralnoj režiji Sidnija Lameta bio je satirična distopija i agresivno upozorenje. Danas je užasavajuća i nimalo humoristična realnost. Stoga ne čudi što je čuveni avangardni pozorišni režiser Ivo van Hove odlučio da u dosad najskupljoj i najkompleksnijoj produkciji podseti na kvalitet i značaj ovog dela o dehumanizaciji, gubljenju smisla, neartikulisanom besu i, napokon, nestajanju u raljama inscenirane, tuđe realnosti. „Želeo bih da iskoristim ovaj trenutak da najavim da ću se za dve nedelje povući sa mesta voditelja ovog programa, zbog lošeg rejtinga. S obzirom na to da je ova emisija jedino što imam u životu, odlučio sam da se ubijem.“ Hauard Bil, 55-godišnji udovac i nekoć popularni TV prezenter, postao je senka od čoveka. Ostavši bez porodice nakon smrti supruge, smisao pronalazi u poslu, ali čelnici mreže na kojoj radi Ju-Bi-Es donose odluku da ga otpuste zbog pada gledanosti. Scena u kojoj Hauard apatično, ali odlučno, uživo u programu saopštava da će poslednje momente života prepustiti korporaciji koja ga je odbacila, prva je scena i u filmu i u predstavi, i odmah nas uvodi u višeslojni narativ. S jedne strane imamo živ program, skup i svetao televizijski studio, dinamičnu atmosferu i privid mnogobrojnih dešavanja i zanimljivosti; sa druge, iscrpljenog i zbunjenog pojedinca kojeg je „mašina“ (u ovom slučaju mediji i kapitalizam kao takav) samlela i ravnodušno ga se odrekla, i koji (više) nije sposoban da iznova stvara i definiše sopstveni identitet, stoga se prepušta nihilizmu i samouništenju. Mada nam danas ovakva postavka stvari ne donosi nikakvo novo viđenje sveta, prava vrednost TV mreže otkriva se odmah nakon uvoda – isto u živom programu i pred publikom, Hauard počinje da besni, shvata da je izigran, ponižen i uvređen, i pun novog elana uzvikuje da neće više da trpi da mu neko drugi (kogod to bio) upravlja životom, te da će da podigne ljude na noge i pozove ih da uzmu sudbine u sopstvene ruke. NJegova frenetična, ali dirljiva borba protiv vetrenjača, bit je genijalnosti ove dramedije. Čelnici mreže, zaprepašćeni naglim skokom gledanosti usled Bilovog nervnog sloma uživo, odlučuju naravno da mu dozvole da ostane na TV-u i „inspiriše“ mase, donoseći profit pritom. „Ne trebam vam ja da vam kažem da je stanje loše. Znate da je stanje loše.“ Brajan Krenston fenomenalno predvodi čitav ansambl doajena pozorišne umetnosti. Mekših crta lica i osetljiviji nego Piter Finč, njegov Hauard potresno je otelovljenje dobronamernog ali haotičnog čoveka, koji pokušava da se nasilno izmesti izvan jedinog sistema i uređenja koje zna, pozivajući mase da promene „nešto“, bez predstave o tome šta sve treba promeniti. Snazi Krenstonove izvedbe najviše doprinose reditelj Ivo van Hove i scenograf i dizajner Jan Versvejveld. Odista neverovatna režija flamanskog avangardnog reditelja i odluka da na scenu postavi pravi televizijski studio, pravi restoran sa 40 gostiju i troje kuvara koji im šalju jela koja se spremaju uživo, uz prave kamermane koji sve vreme snimaju neke od likova i njihova lica predstavljaju u krupnom planu na velikim platnima, inventivno uspeva da publici dočara film uživo, kako je predstava i najavljivana. Kombinacija unapred snimljenog materijala, izuzetno kinetične koreografije mnogobrojnih likova koji se pomeraju od „studija“ do „restorana“, „šminkernice“, „konferencijskih sala“, pa čak i izlaze izvan pozorišta u duge šetnje, praćeni kamerama, sjajno doprinose haotičnom i intenzivnom narativu. Iznad scene, u međuprostoru bine i visokog plafona, stoje i četvorica muzičara koji sve vreme uživo izvode elektronsku muziku, uglavnom numere benda Kraftverk. Čak i sama publika sve vreme „učestvuje“ u predstavi kao publika Hauardove emisije – razigrani Krenston priča sa gledaocima, seda među prisutne i često se sprda s prisutnima. Van Hove ovakvim spojem statičnog i dinamičnog, a naročito stvarnog i imaginarnog, uspeva da zacementira svoj status jednog od najbitnijih pozorišnih umetnika današnjice. „Danas postoji čitava jedna generacija koja nikada nije znala ništa sem onoga što je izašlo iz ove kutije!“ Sada propovednik revolta, odupiranja i promena, Hauard ukazuje na banalnost povinovanja jedinstvenom sadržaju, masovnom ponavljanju i insceniranoj prirodi medija. On poziva ljude da isključe televizore i promene živote, da se okrenu nečemu drugom, onome što on u magnovenju naziva „potraga za pravom istinom“. U srži ove uzaludne potrage za kontrolom nad sopstvenim životom, Hauard ne razume da neartikulisani bes ne donosi nikakve promene, da suštinski individualizam ne postoji, a da čovek, u današnjem zapadnjačkom uređenju, uživa u mogućnosti kretanja linijom manjeg otpora. „Istina“ pojedincu može sasvim udobno biti nametnuta od strane istih tih medija kojih se nominalno gnuša. „Ja sam ljudsko biće, dovraga! Moj život ima vrednost!“ Na samom kraju, Hauardovi rejtinzi neminovno opet padaju. Ispostavlja se da su ljudi ipak želeli zabavu, a ne još nekoga da im govori kako da žive. Ponovo rezignirani čelnici mreže ovoga puta unajmljuju nekoga da ga ukloni zauvek. Ubica kojeg su unajmili upravo oni koji su „stvorili“ Haurda Bila utrčava na scenu i puca pravo u našeg junaka. Bil pada i umire na mestu, bez svrhe i razrešenja. Kao pas. I dok se na kraju predstave na platnu smenjuju zakletve američkih predsednika od sedamdesetih do danas, publika kreće da urla Hauardovu najpoznatiju rečenicu: „Besan sam kao vrag i neću ovo više da trpim!“ Ali sada barem znamo da ni to nije istina.