Život po sopstvenoj slici

Rafovi knjižara krcati su knjigama o samopomoći koje kažu da sebi treba postaviti dostižne ciljeve. To je svakako racionalan pristup životu, ali racionalno je u najboljem slučaju zadovoljavajuće, pa postoji i drugi, umetničkiji pristup – postavi nedostižan cilj, pa probaj da ga ostvariš. Stiven Hoking – „u prvom redu naučnik, u drugom popularizator nauke, a u svakom redu običan čovek sa istim porivima, željama, snovima kao bilo ko drugi“, kako je želeo da ga posmatramo – svakako je pripadao onoj drugoj životnoj školi. „Imam jednostavan cilj – potpuno shvatanje univerzuma; zašto je takav kakav jeste i zašto uopšte postoji”, rekao je. Do cilja nije stigao, ne zato što mu je nedostajalo duhovnih kapaciteta – „Nemam pojma koliki mi je kvocijent inteligencije; time se diče gubitnici“ – već zato što akumulirano ljudsko znanje još nije, a možda nikada neće ni biti dovoljno za takav podvig. Ali put koji je Stiven Hoking prešao bio je, bez tračka naučne sumnje, vrhunska međuzvezdana vožnja. Da bismo shvatili šta je Hoking kao teorijski fizičar i kosmolog postigao, ili barem da bismo shvatili razmere našeg neshvatanja, bilo je potrebno da budemo genijalci. Pošto to nismo, ostaje nam da budemo zahvalni nekim dobrim ljudima među Hokingovim kolegama, koji ovih dana pokušavaju polako, kao decu, da nas nahrane barem česticom-dve njegove nauke. Jedan od njih je Šon Kerol, teorijski fizičar sa Kalifornijskog tehnološkog instituta, popularnog Kalteha, koji je za NJujork tajms napisao pristojno razumljiv članak o „Hokingovom najvećem poklonu“. „Stiven Hoking je otišao, ali ostavio nam je nešto neverovatno dragoceno – zamršenu, frustrirajuću zagonetku sa kojom će se naučnici rvati godinama. NJegova zagonetka važan je komad možda i najvećeg pitanja današnje fizike – kako uklopiti gravitaciju i kvantnu mehaniku?“ Kerol, u malčice ozabavljenoj interpretaciji, podseća da je rani 20. vek – pored političkih – imao i dve neverovatne naučne revolucije. Jednu je izazvao Ajnštajn teorijama relativiteta. Odbacili smo dobar stari i razumljiv svet apsolutnog prostora i vremena, koji nam je poklonio NJutn, i zamenili ga četvorodimenzionalnim vremensko-prostornim kontinuumom. Gravitacija je izgubila status velike sile i postala posledica zakrivljenja i gibanja tog kontinuuma, vreme je postalo zavisno od kretanja. Jasno je da se mi smrtnici već ovde opraštamo od razumevanja, ali druga – Kerol veli „još dublja“ – naučna revolucija bila je još luđa. Kvantna mehanika „objasnila“ nam je da ponašanje subatomskih čestica, dakle građe za sve što je postojalo i što će postojati, ne može da se opiše sa izvesnošću, već samo sa verovatnoćom. Iz toga dalje sledi, kao što je i sam Hoking zaključio, da je jasno čitanje budućnosti, kako univerzalne, tako i lične, fizički nemoguće. Ovim genijalnostima fizičari nisu napunili ruke poslom samo filozofima, već i sebi. Vremenom, kaže Kerol, sve što znamo o fizičkom svetu polako se uklapalo u kvantnu mehaniku. Jedino je gravitacija odbijala – zabavno paradoksalno, jer joj je posao da privlači – i usledilo je doba potrage za dobrom teorijom kvantne gravitacije, koja bi bila temelj za najveći naučni san svih vremena – Teoriju svega, koja bi fizički objasnila sve bizarnosti univerzuma u rasponu od Geneze do Donalda Trampa. E sad, pošto su za primetnu kvantnu mehaniku potrebne subatomske čestice, a za primetnu gravitaciju nebeska tela, teško je izvesti eksperiment koji će pokriti obe. I tu, podseća Kerol, poput superheroja uleću teorijski fizičari poput Stivena Hokinga. „Prema Ajnštajnu crna rupa je region prostor-vremena u kome je gravitacija tako jaka da ništa ne može da joj pobegne. Ali doktor Hoking se upitao kako bi se kvantne čestice ponašale u blizini takvog objekta. Najzad, kvantna mehanika je teorija mogućnosti. Ono što nije bilo moguće po Ajnštajnu, možda bi bilo moguće u kvantnom carstvu. I zaista je bilo. Proračuni doktora Hokinga otkrili su – kako je sam tipično nestašno urečio – da crne rupe i nisu tako crne. One zapravo ispuštaju lagan tok čestica, koji sada zovemo Hokingovom radijacijom.“ Sada se, nastavlja Kerol, treba upustiti u sledeći misaoni eksperiment – Hokingova radijacija je, po onome što znamo, ista šta god ubacili u crnu rupu. Ako smo ubacili knjigu – gde su nastale informacije iz nje? Tako dobijamo taj „najveći Hokingov dar“, zagonetku gubitka informacija u crnoj rupi. Kvantna mehanika predviđa da će informacija biti sačuvana; Ajnštajn takođe predviđa da će biti sačuvana, makar i u crnoj rupi. A kada ih spojimo, kao što je to učinio Hoking, ispada da će informacija nestati. Shodno tome, sam Hoking je dugo verovao da, koliko god nam to bilo neprijatno, nešto iz univerzuma može jednostavno da se izbriše, mada se početkom ovog veka predomislio. Zagonetka, međutim, ostaje, možda i ne samo za ovu generaciju fizičara, a svakako je, smatra Kerol, najveći trag koji imamo o misteriji kvantne gravitacije. A sve ovo, što – budimo iskreni – uopšte nismo razumeli, tek je prva stavka u velikom šarenom paketu koji je u skladištu našeg poznavanja univerzuma ostavio Stiven Hoking, jer nam je dao još pregršt dobrih dokaza i ideja o crnim rupama, o širenju univerzuma, o njegovom poreklu, i značajno doprineo i respektabilnosti i popularizaciji ideje o tome da naš univerzum nije unikat. Uz sve to, nije se mirio sa time da će osnovna znanja o postojanju i nas i svega oko nas ostati ezoterična. „Ako otkrijemo kompletnu teoriju, ona bi vremenom, makar u širokim potezima, morala da postane shvatljiva svakome, a ne samo nekolicini naučnika. Tada ćemo svi, filozofi, naučnici i obični ljudi, moći da diskutujemo o tome zašto i mi i univerzum postojimo“, zapisao je. Zato je i napisao Kratku povest vremena, koja je na spisku bestselera britanskog Sandej tajmsa provela rekordnih 237 nedelja, Crne rupe i bebe vaseljene, Svemir u orahovoj ljusci i druga dela kojima je duhovito pokušavao da nas sprijatelji sa neljudskom kompleksnošću savremene fizike. „Kada sam predavao u Japanu, tražili su mi da ne pominjem moguć ponovni kolaps univerzuma jer bi to moglo da utiče na berzu. Mogu, međutim, da uverim svakog zabrinutog za investicije da je malčice prerano za prodaju – univerzum neće propasti još barem dvadeset milijardi godina“, rekao je predajući o početku vremena. Ni to Hokingu nije bilo dovoljno, pa je nekako stizao i da u brojnim političkim arenama bude na pravoj strani. Invaziju na Irak iz 2003. nazvao je ratnim zločinom, zalagao se za nuklearno razoružanje, podržavao istraživanja matičnih ćelija i opštu zdravstvenu zaštitu. Upozoravao je na privatizaciju zdravstva, na globalno zagrevanje i nepravednu raspodelu bogatstva. „Ako bogatstvo koje proizvode mašine budemo delili, svako će moći da uživa u luksuznoj dokolici. Ako vlasnici mašina budu uspešno lobirali protiv preraspodele bogatstva, većina ljudi će završiti u siromaštvu. Za sada naginjemo ka drugoj mogućnosti i tehnologija podstiče sve veću nejednakost.“ Umeo je da bude i sarkastičan, pa je, zalažući se za to da se kompjuterski virusi ubroje u život, primetio da o ljudskoj prirodi mnogo govori to što je taj jedini oblik života koji smo stvorili isključivo destruktivan. „Stvorili smo život po sopstvenoj slici“, zaključio je. LJudi kažu da je Stiven Hoking od 21. godine bio teško bolestan, ali bolest se na tom genijalnom skupu čestica zaista nije mogla primetiti.