Hermetična egzibicija

Na Izgrednike, novi film Dejana Zečevića, tipovalo se pre njegovog prikazivanja kao na jedan od onih filmova koji će, nakon tragično loše 2017, povratiti optimizam u posustali srpski film i svakako ostaviti pamćenja vredan autorski trag. Jedan od razloga takvom očekivanju svakako je bila respektabilna ekipa srpskih filmskih profesionalaca: scenarista Đorđe Milosavljević, saradnik na scenariju Milan Konjević, te glumci Svetozar Cvetković, Boris Isaković, Predrag Ejdus i Mladen Sovilj. Nažalost, očekivani efekat je izostao i srpski film ostaje na zatečenim pozicijama. Izgrednici su neuspešno ostvarenje, film s tezom, konstrukcija i svojevrsni overdoz. U ionako haotičnom srpskom kinematografskom ustrojstvu i apsolutno nepostojećoj estetici, Izgrednici ništa ne koriguju i bez ikakve gledalačke žestine može se mirne duše reći da pre ostavljaju utisak zahtevnije stilske vežbe, no što redefinišu parametre uspešnog igranog filma. Izgrednici govore o troje studenata sociologije (igraju ih Radovan Vujović, Mladen Sovilj i Marta Bjelica) koji se pod mentorstvom svog profesora Zurovca (Svetozar Cvetković) upuštaju u eksperiment čija je svrha da dokažu uslovljenost prostorne i socijalne destrukcije. U cilju uspešnosti eksperimenta, proces eksperimenta se ne samo ubrzava no uplivisanjem pojedinih učesnika kvalitativno odražava na njegovu prirodu. Ovo uplivisanje dovodi do toga da se definisani ciljevi eksperimenta anuliraju nepredvidivim situacijama… Ako je jedna od ideja ovog filma da mutacija i konverzija stvarnosti nužno konvertuju i njene učesnike, onda je to tek početna premisa a nikako argument, kako nam to Izgrednici pokazuju. Postavljeni na ovakvim osnovama, Izgrednici su vrsta cerebralnog filma u kojem ideja, na nesreću, trijumfuje i odnosi prevagu. Izvesnu vrstu kultivisanosti ovog filma nemoguće je poreći, niti za tim ima potrebe. Počev od njegove „preeksponirane“ fotografije (odlična crno-bela fotografija Miladina Čolakovića) koja ga prevodi u postekspresionistički milje, u kojem već osvetljenje nagoveštava zlokobnost. Ili, počev od kontinuirane upotrebe muzike, koju više nego muziku doživljavamo kao zvuk koji je takođe konstitutivni činilac njegove dramaturgije. Da ne govorimo o najavnoj špici koja je najoriginalnija i najinventivnija u srpskom filmu poslednjih godina. Sve to govori o vrlo profilisanom reditelju (uostalom, filmovi Četvrti čovek pre svega i T. T. sindrom dovoljan su zalog ove profilisanosti), ali su „gresi“ Izgrednika možda najpre pripisivi reditelju, a ne scenarističkoj podlozi. Paradoksalno, zamišljen kao bioskopski film u najboljem smislu te reči, Izgrednici su, daleko od toga, vrsta hermetičnog egzibicionizma koji uopšte ne komunicira sa svojim gledaocem. Potpuno lišen humora, Zečevićev film podbacuje najpre na imanentno filmskom planu. Ta tvrdnja podrazumeva priličnu dozu nekoherentnosti, pa i nedorečenosti pojedinih mesta (čemu uopšte telefonsko uplitanje Teodorine majke?). Kako na samom početku filma imamo predugu ekspozicionu scenu u kojoj profesor Zurovac obrazlaže teoriju Tetrisa, tako je i finiš filma nepotrebno predug i zamoran, pa Izgrednici nikako da se završe i pritom imaju bar nekoliko mogućih završetaka, što stvara popriličnu (a)ritmičku pometnju. Iako inklinira ka hororu, Izgrednici nisu horor film. On jeste hororičan, ali to već nije žanrovski predznak. Intenzifikacija nasilja u završnici filma možda ima i svoje logičko i svoje narativno opravdanje, pa čak i stilsku konzistentnost, ali je suvišna kao dodatak na inače „previše stvarnosti“ i na previše mraka. Mučnina Zečevićevog filma nije mučnina koja uznemiruje, nego mučnina koja odbija.