Đurića uveoci

Ako je država monopol sile na određenoj teritoriji, onda nema dileme šta su vlasti u Prištini demonstrirale hapšenjem direktora vladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju. Demonstrirale bi bio eufemizam, pošto je, osim očigledne namere da se Marko Đurić ponizi, još više od 30 građana završilo u bolnici zbog skupa na kome niko nije bio naoružan, niti se opirao hapšenju. Privođenje Đurića po sebi nije bilo dovoljno nego je upad u Mitrovački dvor bio praćen šok bombama, suzavcima i prebijanjem prisutnih, pa i nekoliko novinara, ali i predstavnika Srpske liste koji su ministri u kosovskoj vladi - i necivilizovanim sprovođenjem glavnog srpskog pregovarača kroz Prištinu gde je bio izložen zvižducima i javnom poniženju. Okidač je bila odluka Vlade Kosova da Đurića, zbog toga „što širi netrpeljivost“ neće pustiti da prisustvuje okruglom stolu o unutrašnjem dijalogu u Kosovskoj Mitrovici. Direktor Kancelarije za KiM prema Dogovoru o zvaničnim posetama uživa poseban status zvaničnika čija je jedina obaveza da dostavi logističke informacije (ne i u nekom posebnom roku do dolaska), pa se reakcija kosovske policije nakon što ih je Đurić obavestio o poseti, 26. marta, ne može opravdati samim Dogovorom. Pri tome nije priveden i gensek Predsedništva Nikola Selaković, iako on ne uživa poseban status. Beograd je insistirao na ranijim dogovorima, po kojima Priština ne može da zabrani ulazak nikome i da njihovo „obaveštenje“ ne smatra zabranom, a Priština na demonstraciji državnosti. Kome je to trebalo? I da li Srbija osim očigledne štete ima i kakvu korist u tome saznavaće se, po svemu sudeći, kap po kap, narednih dana, ali od posete Aleksandra Vučića NJujorku - nakon koje je rekao da je razočaran u zapadne prijatelje i nakon koje se golim okom videlo da Srbija u briselskom dijalogu nema mnogo čemu da se nada - brojne zbunjujuće i dramatične poruke uputile su obe strane. MUP i Vlada Srbije zabranili su održavanje međunarodnog turnira u rukometu zbog pretpostavke da će doći do nasilja iako je Rukometni savez Srbije zahtevao tu organizaciju još prošle godine. Kao i da pri tome na takmičenju ne budu istaknuti simboli državnosti, što znači ni himna ni zastava Srbije, usred Srbije, zbog Kosova. Đurić neće doći i tačka ili biće priveden ako dođe - stvar je koja se, za razliku od juniorskog kvalifikacionog turnira za Svetsko prvenstvo u rukometu, ipak dogodila. Da li se državnost Srbije povlači pred kosovskom? I da li u međusobnim odnosima Kosovo, iako ograničeno što nije član UN, pokazuje više elemenata državnosti od Srbije u odnosu prema Kosovu, koje je po Ustavu njena južna pokrajina? Politički analitičar Cvijetin Milivojević kaže za NIN da „ako je ministar dobio saglasnost (Vladan Vukosavljević, koji je nekoliko sati pre Đurića prešao administrativni prelaz, pa se vratio upozoren da nema saglasnost da ide dalje) znači da ga je tražio i to od organa koje Srbija ne priznaje. Ako je uslovna država ta koja mu dozvoljava kretanje, to je isto kao da dozvolu traže od Šapca ili Čajetine gde naprednjaci nisu na vlasti. Štaviše, Srpska lista, ćerka-lista naprednjaka učestvuje u tim organima. Na tom paradoksu mogu da potvrdno odgovorim na vaše pitanje. Ova država koja de jure ne priznaje Kosovo, a de fakto čini i više u tom smeru nego što se od nje očekuje - dobrovoljno uspostavlja granične prelaze, pri čemu mislim na Merdare kod Podujeva, koji je otvoren posle potpisivanja Briselskog sporazuma“, navodi Milivojević. „Vučić je obećao da će poništiti sve sporazume prethodne vlasti, a potpisao je sporazum u kome se rečju ne pominje Srbija. Već to je kapitulacija, a ako hoću da kažem eufemistički - antiustavni sporazum. O kome od Ustavnog suda Tomislav Nikolić, kao predsednik, dva puta zahteva da se ne raspravlja, a kad se sud drzne da donese neku odluku on Vladi da pola godine da taj sporazum dovede u dosluh sa pravnim sistemom Srbije. Vlada se čak i o to oglušila. Znači i Ustavni sud je antiustavan. A potpis na sporazumu krivično delo. Zar španske vlasti upravo ne hapse zagovornike nezavisnosti Katalonije po istom osnovu?“ U znak neslaganja sa postupkom Prištine, Srpska lista odlučila je da napusti kosovsku vladu, da više ne podržava predloge vlade u skupštini (poslednji put je ključnu podršku dala jednim glasom spornom Zakonu o demarkaciji sa Crnom Gorom, kojim su razgraničene „dve države“, od kojih jednu Srbija ne priznaje) i ključno - da samostalno, a simbolično dan posle petogodišnjice potpisivanja Briselskog sporazuma, formira ZSO u koju će biti uključeno svih 10 opština sa srpskom većinom. Sociolog Slobodan Antonić kaže da je sposobnost države da do kraja izvrši svoje odluke i propise - dokaz državnosti. „Mi se pred Prištinom povlačimo više nego oni pred nama. Imajući u vidu da je unazad nekoliko dana stigla poruka da Priština može da formira vojsku, jasno je da je i za ovo postojalo odobrenje sa strane. I vojskom je Vučić odjednom iznenađen, što o njemu jedino govori da je loš pregovarač. Briselskim sporazumom je u startu Beograd trebalo da učini devet, a Priština jednu stvar.“ Dan posle akcije ROSU, hitnog sastanka Saveta za nacionalnu bezbednost, čiji zaključci, ako ih je bilo, nisu predočeni javnosti, posle poziva na rat i napuštanje briselskog dijaloga i, na kraju, poziva na smirivanje tenzija, koji je uputio sam Vučić - sve mogućnosti su u opticaju. Ni u utorak po podne, kada je u Beograd hitno doputovala visoka predstavnica EU Federika Mogerini, ništa nije bilo izvesnije od utiska da pregovarači Srbije nemaju više aduta. Ni u rukavu, ni na stolu i da je kucnuo čas za „zatvaranje“ 35. poglavlja. Milivojević ocenjuje da „čak i kad je reč o sportu ne postoji nikakva vizija, a kamoli strategija. Kosovo poštuje svoju državnost i Ustav. Pet godina odbijaju da formiraju ZSO, služe se raznim izgovorima. Naši pregovarači gaze sopstveni, a poštuju ustav Kosova. U nedostatku elemenata koji bi nam popravili raspoloženje posprdno se pozivaju na Koštuničin Ustav, koji su i Dačić i Šešelj zagovarali, ali za razliku od Koštunice koji je vratio mandat narodu, njima to ne pada na pamet. Vlasti u Srbiji nemaju hrabrosti da kažu da svaki put ima alternativu, pa i put ka EU“, ističe Milivojević „Nijedan put ne može bez alternative, sem puta samoubice. A kad kažeš da je nema, ti nisi više ozbiljan pregovarač. Ova vrsta pritiska dokaz je da se ubrzava ono što se od Vučića očekuje. Iako on i u reakciji pokušava da kupuje vreme i spinuje na sporedne teme poput dozvole za ulazak i tako upada u živo blato. Priština ima dopuštenje da se tako ponaša. Vučić nam je otkrio da smo 2014. prihvatili da nema slobode kretanja kroz celu Srbiju i to pod patronatom EU, koja slobodu kretanja predstavlja jednom od bazičnih vrednosti i u koju mi hrlimo uprkos tome.“ Što se tiče dileme dozvola ili informacija, pre nego što je Đurić priveden, izveden pred istražnog sudiju, a potom „deportovan“ u centralnu Srbiju, sam Vučić je najavio da će Priština morati da pošalje „dozvole“ i da ne zna šta bi drugo mogli da urade. Sagovornici NIN-a saglasni su da je malo verovatno da je poslednja predstava izrežirana u Beogradu i da je iskorišćena za spinovanje i manipulaciju srpske javnosti. Dačić je još kao premijer, aprila 2013, insistirao da nije potpisao nego parafirao Briselski sporazum, o kome se odavno govori da je „prevaziđen“ i uporedo se najavljuje novi, pravno obavezujući, kojim se pokreće i pitanje članstva Kosova u UN. Tek ovih dana prvi je predložio da se sa sporazuma povuče (njegov!?) potpis. Svega nekoliko dana pre nego što je Tači nenadano najavio formiranje ZSO, Haradinaj se nonšalantno pohvalio da mu je Briselski sporazum toliko relevantan da ga nije ni pročitao. Valja podsetiti da se Priština mnogo više upinje da odloži rad Suda za zločine OVK i da je Haradinajeva vlada klimava od samog početka i sastavljena tako da jedina rastuća struja, Pokret Samoopredeljenje, ne preuzme vlast. Sprovodeći dogovor, Srbija je ukinula vojne i policijske snage na KiM, neke je, poput policije, integrisala, uz usmene garancije NATO da specijalcima ROSU neće biti dozvoljen ulazak na sever. Sve češće prodiranje tih uniformi u Kosovsku Mitrovicu, međutim, za tamošnje Srbe nema samo simboličan značaj – njihovim prisustvom se potvrđuje kosovska državnost - nego i sigurnosni i životni. Prva osoba koju je Vučić po incidentu pozvao bio je Vladimir Putin. Detalji tog razgovora još nisu poznati, ali ni mogućnost okretanja Rusiji nije do kraja isključena. Nisu malobrojni ni oni koji veruju da u rastakanju unipolarnosti sveta, zaoštravanju borbe sila na Balkanu, Srbija treba da iskoristi „priliku“. Milivojević se, međutim, pita zašto bi Rusija štitila interese Srbije ako ona to ne radi sama i ako Dačić laže Rusiju da će humanitarni centar u Nišu dobiti diplomatski status koji ima simboličan značaj. „Istovremeno Rusi imaju svoj problem Krima koji je u nedosluhu sa kosovskim. Sad, kad je Kosovo postalo članica svih relevantnih međunarodnih organizacija, oni se oslanjaju na Kinu i Rusiju da će u Savetu bezbednosti uložiti veto na članstvo Kosova u UN. Mada me od političara koji veruje da je dobio apsolutnu podršku naroda da donosi samostalne odluke i koji ne sluša ni najbliže saradnike, ne može ništa iznenaditi, pa ni to da se potpuno okrene Rusiji.“ Antonić, pak, smatra da iako nije kasno na takav zaokret spoljne politike Vučić nije spreman. „Osim ako bi shvatio da je to jedini način da se očuva na vlasti ili na slobodi. Pa i u Srbiji on ima čitav jedan ozbiljan front protiv sebe. Verujem da će najavljivano rešenje za KiM biti da se Kosovu odobri članstvo u UN, a da Srbija dobije ZSO plus još neka ovlašćenja. Ali, ako na to pristajete, ne treba vam zaštita. Uostalom, sa stanovišta sile, iz situacije u kojoj je Srbija dopustila članstvo Kosova, Rusija uvek može da izađe tako što će, a u skladu sa svojim interesima prvenstveno, Srbiji javno postaviti pitanje šta da učini.“ U vrhu srpske vlasti javljaju se ideje da se zaglavljeni dijalog zameni međunarodnom konferencijom u kojoj bi bili zastupljeni jednako i oni koji su priznali samoproglašenu nezavisnost i oni koji nisu (Milovan Drecun), a Antonić nije optimističan u vezi sa odlaganjem epiloga, ali ni mogućnostima da se ta ideja sprovede u delo. „Svoju odluku Vučić će imati ozbiljne probleme da objasni biračima, bez obzira na to što je vešt da namiguje i na levu i na desnu stranu, jer on preko svojih tabloida stalno pumpa nacionalizam“, kaže Antonić. Upitan da li je zarad svojevrsne istorijske legitimacije za „puštanje“ Kosova niz vodu moguće održavanje referenduma koje bi Vučiću dalo opravdanje da sprovede „narodnu odluku“, Milivojević kaže da pored rešenja - drugi pregovarači ili drugi posrednici – postoje još dve mogućnosti, blic referendum sa „dovoljno“ nejasnim pitanjem da Vučiću obezbedi mandat da završi priču ili vanredni parlamentarni izbori, koji bi zbrisali opoziciju. Antonić kombinuje oba, tako da se održe istovremeno, jer smatra da bi referendumsko pitanje moglo da se svede na izglasavanje promene načina na koji se menja Ustav. „To jest da se omogući promena Ustava nekom većinom u parlamentu, koju će obezbediti baš na tim izborima.“ Prekid briselskog dijaloga, mada ne nužno, takođe može biti reka koja će odneti Kosovo, a Srbiju ostaviti u uverenju da je garant stabilnosti na Balkanu. Tad bi se razrešila i logička dilema Vučićeve ere - kako garant stabilnosti može biti zemlja koja ne kontroliše ni deo svoje teritorije.