Iskreno

Ovo je mesečna kolumna i gledam da se u njoj bavim onim što me je lično najviše dotaklo u poslednje četiri sedmice. Gledam da budem iskren pri izboru teme, jer kad se baviš gorućim temama koje te u stvari ne zanimaju, ne ispadne dobro. Najbolje iskreno, pa će se neko već zainteresovati i prepoznati. Do jutros, dok nisam seo da pišem, bio sam uveren da ću vam ovoga puta pričati o Londonu. Bio sam tamo po važnom zadatku, da promovišem svoju knjigu netom objavljenu na engleskom. I za očekivati je da mi to bude tema meseca. Nije mala stvar. Najteže je prodreti na anglosaksonsko tržište. Krenuo sam da pišem onako kako jeste bilo: „Sve je proteklo divno. Organizovali su mi luksuznu promociju u portugalskoj ambasadi, pravoj palati, bilo je puno finog sveta, pričali pametni ljudi, hvalili me nekritično, bio i jedan dečko iz srpske ambasade, ali su me posebno obradovali Crnogorci što su došli. Posle sam potpisivao po velikim knjižarama, gde sam ranije ulazio samo kao kupac…“ Tu sam odustao. Ne zato što sam se plašio da zvuči da se hvališem (treba čovek da se pohvali kad mu pošten posao dobro ide) nego zato što je posle svoga toga, koliko god bitno bilo za moju karijeru, ostalo nekakvo prazno osećanje – sad više ne zavisi od mene. I budeš kao izduvan balon. Iskreno govoreći, od toga su me više dotakle neke druge stvari koje su mi se uz put dogodile. Najlepše mi je bilo što mi je u London došlo i mlađe dete, ima pauzu u školovanju, a nismo se videli par meseci, pa me mnogo obradovalo, više od svega što mi se tamo dogodilo. Nikoga se tako ne uželiš, to je valjda neka biologija. Bilo dete sa mnom nekoliko dana pa moralo da nastavi svojim poslom, dobro je i ovoliko vremena uspeo da odvoji. Na rastanku me zafrkava: „Sad će tata da cmizdri.“ A ja mu velim: „Neće. Navikao se tata.“ Mora se čovek navići na rastanke. Nije lako, ali mora se. I gledam ga s prozora kako korača niz ulicu ka metro stanici, viknuo bih ga po imenu, ali džaba bih galamio, ima slušalice na ušima, neće se osvrnuti. I ostanem tako nemo, dok nije zašao za ugao, kao moj tata kad stoji na aerodromu i gleda me kako prolazim pasošku kontrolu, sve dok mu se ne izgubim iz vida. I ne što je to bilo na dan poezije, nego mi pade odnekud na pamet pesma koje se sećam iz detinjstva, Ršumova. Znate ona – U jednom danu ima 1.400 minuta i možete se rastati 1.400 puta… Potražim je da je pročitam. A jedna strofa, koje se odranije i ne sećam, kaže: U jednom danu dvadeset četiri duga sata dvadeset četiri gosta možete skinuti s vrata, samo jednog uvek natrag zovete kada odlazi vaše rođeno dete. Pogodilo dete. Pustih suzu. I shvatih da dok sam bio klinac ovu pesmu uopšte nisam razumeo. Ali uopšte. Drugi utisak mi je iz aviona. Naime, posle ko zna koliko godina vozio sam se avionom Er Srbije. Nije se ranije desilo. Sad se namestilo, i bi mi drago, ono jesam kartu platio malo bogatstvo, ali ipak je to državna kompanija, dosta sam se vozao lou kostom. Avion nije baš najmoderniji, ali su stjuardese mlade, lepe, doterane i ljubazne. One se sad prvenstveno bave prodajom sendviča (sir ili šunka), pića (bezalkoholna i alkoholna), kafe (nes i turska), za dinare i devize. Broje šuške, vraćaju kusur, kao na pijaci, ali ne izgledaju prosto. Prodaju i vodu, na flašicu. Na čašu nema. „Mogu nešto da vas pitam iz radoznalosti?“ „Izvolite, gospodine.“ „Šta bude kad je neko žedan a nema 240 dinara za vodu?“ „Nemate?“ „Imam ja i 300, nego pitam šta bi bilo da neki putnik treba da popije lek ili da mu pozli, a da nema para kod sebe. Dug je let. Kasnili smo u polasku. Jeste li o tome razmišljali?“ „Ne odlučujem ja ovde, ali dala bih mu od svoje vode. Imam svoju flašu kod kokpita.“ Dobro dete, pristojno, svesno da tu nešto nije u redu. Jer je voda osnovno pravo, kao vazduh, i na mestu kao što je avion, gde se ne sme piti iz česme, ne dati pitke vode žednome je veliki haram. Oni koji su to smislili bi, ipak, mogli da razmisle o grehu na duši. Razumem da imaju gubitke, želju za profitom, ali ima neki minimum humanosti ispod koga se ne ide. To im sigurno piše i negde u Kuranu.