Strah od tajni koje nisu državne

Okej, samo je sprdnja kada Aleksandar Vulin, ministar odbrane, Vučićev čovek u čudnoj, lično dizajniranoj uniformi, izda naredbu pripadnicima Vojske Srbije o „aktivnostima podizanja nataliteta“. Ili, kada naredi postavljanje fotografija predsednika Aleksandra Vučića u sve prostorije VS i MO, razvijajući kult ličnosti. Ali samo jedna može skupo da ga košta – pobune u vojnim redovima. I, Vulin to zna. I zna Vulin kome sve odgovara čitava ova birokratska improvizacija, koja se sme primeniti samo u slučaju da postoje osnovane sumnje da je pripadnik VS počinio krivično delo, a odnosi se na njegovu naredbu o pismenoj saglasnosti svih u VS i MO o predaji mobilnih telefona kad to nekome padne na pamet. Iako mobilne telefone samo u slučaju krivičnog postupka zaplenjuje Vojna policija. Ako je po zakonu, a ne vođenju sistema odbrane na časnu reč ministra. Ova naredba je i pretnja i disciplinovanje pripadnika VS i MO da im ne padne na pamet da u javnost iznose bilo koju „tajnu“ VS i MO; makar to bilo Vulinovo naređenje o postavljanju Vučićevih fotografija u sve prostorije sistema odbrane. Ovaj dokument, naredba, ili papir zapravo koji nije klasifikovan kao tajna, jer za to nema osnova, pojavio se u medijima prošlog leta i izazvao negativne reakcije javnosti. Retroaktivno je stavljena oznaka „poverljiv dokument“ kako bi mogli krivično da terete one koji su tu naredbu prosledili javnosti. Zato samo naizgled bez jasnih motiva može izgledati Vulinov strah od mobilnog. Jer, ne plaši se Vulin mobilnog, plaši se pripadnika vojske i pobune, njihovog nezadovoljstva, zato traži od njih saglasnost da ubuduće, pri ulasku u vojne i prostorije Ministarstva odbrane, predaju mobilne. Na ovaj način bez kontrole, zakonskog pokrića neko, a ne zna se tačno ko sve će moći da ostvari uvid u njihov sadržaj i lične podatke. Ne samo za pravnika JUKOM-a Milana Antonijevića, već za sav civilizovani svet, zaštita privatnosti ličnosti jedno je od osnovnih prava. Premda Antonijević smatra da moramo biti oprezni u davanju ocene iz ugla bezbednosti dodaje da „postoji mogućnost ograničenja pristupa uređajima koji se mogu koristiti za snimanje u određenim prostorijama i u određenim situacijama“. „Ali, činjenica je da oduzimanje telefona apriori može predstavljati kršenje zakona. Neophodno je jasno pojašnjenje ministra“, navodi. „O, ne“, protivi se Novica Antić, predsednik Vojnog sindikata. „Vojne tajne ne postoje od kada je Vulin ministar odbrane! One su postojale i ranije!“ Krivični zakonik štiti instituciju vojne tajne. Zakoni kojim se uređuje krivični postupak jasno propisuju način procesuiranja lica koja počine krivično delo odavanja vojne tajne. „Ministar odbrane ili bilo koje lice u VS i MO ne može da ima veća ovlašćenja od javnog tužioca i suda, a ovo naređenje upravo daje ta ovlašćenja ministru i nepoznatim licima u sistemu odbrane“, kaže Antić. Rodoljub Šabić, poverenik za zaštitu podataka od javnog interesa, pokrenuo je postupak za utvrđivanje zakonitosti ministrove odluke. Kaže da su podaci iz privatnih telefona i računara zaštićeni Ustavom i da je odstupanje moguće samo na osnovu odluke suda. Ali za preostale naše sagovornike jasno je da su instrumenti zaštite vojne tajne zloupotrebljeni, kao i Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, kako bi se od pripadnika vojske neosnovano prikupljali njihovi lični podaci i vršilo njihovo tajno praćenje. Čega se boje? Antić prilaže spisak, čijim samo početnim delom možemo ovde da se pozabavimo. Boje se curenja informacija - da pripadnik vojske slika staru čizmu ili dokument iz kojeg se vidi da je remont vozila koje je staro 30 godina i čija celokupna vrednost ne prelazi 300.000 dinara plaćen 25 miliona dinara. Boje se curenja informacija o štetnim ugovorima, računima i fakturama koje su dostavljene vojsci na naplatu, a koje daleko prevazilaze realne tržišne cene. Boje se otkrivanja informacija da je vojska, na primer, zamenu kočionih obloga na domaćem vozilu, koje u svakom servisu sa ugradnjom koštaju tri ili pet hiljada dinara, plaća i do 46.000 dinara, u privatnim servisima čiji su vlasnici bliski ljudima na vlasti. I kada naredite ovako nešto i zapretite licima da će u slučaju da svoje telefone unose na mesta u kojima mogu doći do takvih podataka biti sankcionisani, onda vršite mobing i zastrašivanje pripadnika vojske da to ne čine. Zanimljiv detalj. Vojni sindikat, jedini reprezentativni sindikat u vojsci je pre nekoliko meseci otvorio imejl adresu i pozvao sve pripadnike VS, MO i građane koji imaju saznanja o zloupotrebama, korupciji i kriminalu koji se dešava u vojsci da ih o tome obaveste i da im dostave činjenice i dokaze. To vide kao motiv donošenja ovakve naredbe, skrivanje istine o materijalnom stanju u vojsci zbog čega je u poslednje dve godine napustilo više od 3.000 profesionalnih pripadnika. Antić kaže da se Vulin i vlast ne plaše puča već kolektivnog protivljenja njegovim odlukama i plaše se pobune zbog nezadovoljstva, a to treba sakriti od javnosti. „Nemojte da nasedate nikada, kada o vojsci govorite, na politikantstvo, poluistine, deziformacije. Dakle, stvar je više nego jednostavna, niko nema pravo da mimo naređenja unosi svoj ili službeni mobilni aparat za snimanje u prostorije gde se čuvaju tajni dokumenti Vojske Srbije. Tačka“, striktan je ministar odbrane. Za bivšeg direktora Vojne obaveštajne agencije Momira Stojanovića naredba ali i opravdanje Vulina su smešni, iako sprovedeni u delo mogu biti opasni. „Takva naredba kosi se sa osnovnim ustavnim načelima kao što je načelo zaštite privatnosti. Da sam aktivni pripadnik VS, odbio bih glatko takvu naredbu“, kaže on. Slaže se da se iza te birokratske klopke skriva strah od nezadovoljstva pripadnika VS, kao da njeni pripadnici ne otkriju nešto javnosti. Ne državnu tajnu. Nešto drugo, već. Korupciju, na primer. Stoga, ovo naređenje za Stojanovića govori o osionosti vlasti koja čak izdaje naredbu vojnicima koja se odnosi na doprinos natalitetu. Vlast se zalaže za ulazak u EU samo deklarativno, dok s druge strane donosi propise, zakone i pravila koja podsećaju na najmračnije periode autokratije. „Ova naredba otvara sumnju da se u MO i GŠ dešava nešto što nije transparentno. Ali, podsećam, vojska nije privatna imovina Vulina, niti bilo koga drugog“, kaže Stojanović. A vojni analitičar Aleksandar Radić kaže da segment tajnosti u zemlji jača. Postali smo izuzetno konspirativni. Šta to pokušavaju da sakriju od javnosti? „Sve nabavke za vojsku o vrednosti ugovora su tajna. Dobro, znamo da postoje. Ništa više. Oni bi da vode sistem odbrane na časnu reč“, kaže Radić. Ministar želi konspiraciju kako bi eventualnu korupciju u vojsci da ozakoni? Do sada se oglašavao o stvarima za koje ga niko ništa nije pitao. Ali kada je reč o sistemima nabavke, ćuti. Pokušaj agencije Beta da dobije odgovor koliko je plaćen remont „miga 29“ još 2008, koliko naleta je napravljeno... MO je ignorisalo i time prekršilo Zakon o dostupnosti informacija. Reagovao je zaštitnik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić, novčano kažnjavajući MO. A onda je MO konačno odgovorilo - Miroslavu Lazanskom, vojnom analitičaru sa liste SNS. Dostavili su ime novinara Bete koji je zatražio odgovore, a on ga je onda javno optužio za špijunažu. Premda, reč je o podatku koji se objavljuje u svim zemljama regiona. Kome, dakle, treba Vulinova naredba? „Možda pomoćniku ministra odbrane za materijalne resurse Nenadu Miloradoviću zvanom Bača“, automatski odgovara Radić. Razvijajući tezu da je Miloradović od dolaska u MO u jesen 2015. sve što se radilo u projektovanju i razvoju uskladio sa ličnim željama a ne sa realnim potrebama, Radić kaže da Miloradović sudeluje u pregovorima o izvozu naoružanja. Tvrdi da radi u SDPR i veruje da ima i privatne aktivnosti u proizvodnji naoružanja, da stoji iza privatne firme DLS - specijalni sistemi. „I Miloradović bi, naravno, voleo da ućutka svakoga ko bi na primer želeo da zna zašto od 2004. radimo na modernizaciji ’galeba 4’ a nikako da krene da se odvija taj projekat. Možda odgovor leži u činjenici da Miloradović podržava ideju da se modernizuje ’orao’“, kaže Radić. Jer, njemu to treba?