Potemkin na Nilu

Kako 21. vek odmiče, sve je očiglednije da rastući broj zemalja krhkih demokratskih tekovina - poput Turske, Mađarske ili Srbije, recimo - ponovo zapada u autoritarizam, u kome su i provele najveći deo svojih inače posve različitih istorija; dok, na drugoj strani, tradicionalne autokratije ne samo da ne pokazuju nameru da dozirano popuštaju stege (čemu su se optimisti ponadali kad im se učinilo da je globalni trijumf liberalne demokratije istorijska neminovnost), nego represiju još i pojačavaju, eliminišući i ono malo preostalih sloboda koje su neko vreme tolerisale, te polako ali sigurno klizeći u sistem više ne toliko jednopartijskih, koliko izrazito personal(izova)nih diktatura. Kina je tako netom ukinula ograničenje predsedničkog mandata, svojevremeno uvedeno upravo da bi se izbegli ekscesi neograničene lične vlasti pod kojom je toliko propatila; a kleptokratskom ruskom režimu nije dovoljno što bi njegov predvodnik, zahvaljujući nesumnjivoj popularnosti koju uživa, i pod regularnim uslovima dobio izbore, nego još i lopatom ubacuje listiće u glasačke kutije, ne bi li trijumf neprikosnovenog vladara izgledao impresivnije. U Egiptu, pak - zemlji s višedecenijskim kontinuitetom vojne diktature, prekinutim samo jednogodišnjom vladavinom prvog demokratski izabranog, pa potom pučem svrgnutog predsednika Muhameda Morsija (2012-2013) - ove je sedmice još jednom upriličena sprdnja od predsedničkih izbora. Na njima se „biralo“ između aktuelnog šefa države Abdela Fataha el Sisija i jednog jedinog „protivkandidata“ - Muse Mustafe Muse, lidera male Gad partije - koji je, pre nego što je u poslednji čas uguran na spisak, aktivno agitovao za Sisija. Kao i pre četiri godine, kada su na listiću takođe bila samo dva imena i kada je Sisi pobedio s kimilsungovskih 97 odsto glasova, pitanje ishoda trodnevnog glasanja (rezultati se očekuju iduće sedmice) se ne postavlja. Pravo pitanje, međutim - makar i samo retoričko - jeste zašto režim, ako je već toliko siguran u Sisijevu superiornost, ne samo da nijednom drugom kandidatu nije dopustio učešće na izborima, nego se i potrudio da neki od onih koji su tu ambiciju imali zbog toga zažale. Ahmed Šafik, general i bivši premijer s kraja vladavine dugogodišnjeg diktatora Hosnija Mubaraka, nameru da se kandiduje objavio je iz egzila u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, odakle je - zahvaljujući bliskosti dva režima - odmah deportovan; već na kairskom aerodromu pokupili su ga egipatski bezbednjaci, da bi, pošto mu je predočeno da bi mogao da se suoči s optužnicama za korupciju, naknadno skrušeno saopštio kako je zaključio da, posle višegodišnjeg odsustvovanja iz zemlje, nije neko kome bi sunarodnici trebalo da poklone poverenje. Bivši načelnik Generalštaba Sami Anan, koji je važio za potencijalno najozbiljnijeg Sisijevog rivala na ovim izborima, diskvalifikovan je zbog navodnog kršenja zakona jer se kandidaturu objavio a da prethodno nije dobio saglasnost vojnog vrha; potom je i uhapšen. I pukovnik Ahmed Konsova je uhapšen čim je obznanio kandidaturu. Promptno je izveden pred vojni sud i osuđen na šest godina zatvora zbog toga što je prekršio zabranu političkog angažovanja koja važi za sve aktivne pripadnike vojske i policije (njima nije dozvoljeno čak ni da glasaju na izborima). Advokat i borac za ljudska prava Halid Ali, jedan od lidera levog krila narodne pobune kojom je 2011. srušen Mubarakov režim - za koga se takođe verovalo da bi mogao da dobije pristojan broj glasova - odustao je od kandidature zbog zastrašivanja njegovih pristalica. Muhamed Anvar Sadat, nećak ubijenog egipatskog predsednika Anvara el Sadata, povukao se iz trke iz istih razloga kao i Ali. I tek onda su, tragikomično, vlasti shvatile da će Sisijevo ime biti jedino na biračkom listiću, pa su na brzinu instalirale Musu, ne bi li stvorile privid (čemu i to?) da nekakav izbor ipak postoji, iako to očigledno nije slučaj. Apsolutna vlast bi, dakle, da nekako postane još apsolutnija. Kao da u Egiptu već nije, prema praktično unisonoj oceni poznavalaca, na snazi sistem koji po svojoj isključivosti i nemilosrdnosti prevazilazi i viđeno tokom brutalne Mubarakove vladavine. Sisi jeste uspostavio kakvu-takvu stabilnost u zemlji koja je u prvim godinama ove decenije stalno bila na ivici haosa, mada se i dalje suočava s nerešenim problemom islamističkog terorizma, pre svega u severnom delu Sinaja. Ali način na koji režim tretira političke protivnike i nezavisne medije, te na koji reaguje ne samo na svaku kritičku reč, nego čak i na bezazlene, uzgredne opaske, ne ostavlja nikakvu sumnju da je, pod izgovorom nužnosti da se zemlja politički i ekonomski stabilizuje, u Egiptu zavedena strahovlada. Hjuman rajts voč je prošle godine izašao s procenom da je kroz egipatske zatvore od puča i Sisijevog dolaska na vlast 2013. prošlo barem 60.000 ljudi uhapšenih iz političkih razloga. Mnogo je slučajeva da su njihove porodice mesecima držane u neznanju o sudbini svojih najbližih, kao što je mnogo i svedočenja o torturi kojoj je jedan broj njih podvrgavan; na hiljade uhapšenih je, iako su civili, izvedeno pred vojne sudove. Među njima je, očekivano, najviše aktivista i pristalica zabranjene Muslimanske braće, pokreta koji je stajao iza Morsijeve predsedničke kandidature i koji je svojom neukom vladavinom posle njegovog ustoličenja i sam doprineo sopstvenom krahu; ali u današnjem Egiptu nije dovoljno držati se podalje od politike da bi se izbegao stisak gvozdene pesnice vlasti. Voditelj jednog tok-šou programa na prorežimskoj televiziji, i sam Sisijev pristalica, uhapšen je početkom marta zbog navodnog vređanja policije i širenja lažnih vesti samo zato što je u svojoj emisiji emitovao prilog koji je sadržao i ocenu supruge nekog policijskog pukovnika da su policijske plate male. Malo pre toga, pop pevačica je osuđena na šest meseci zatvora - opet na osnovu optužbe za širenje lažnih vesti - jer je svojevremeno na koncertu u UAE u šali prokomentarisala loš kvalitet vode u Nilu. Na udaru su, naravno, i strani mediji: prošle sedmice Tajms je saopštio da je njegova dopisnica iz Kaira u februaru bila uhapšena na zadatku i, posle nekoliko sati provedenih u policiji i pod pretnjom da će u slučaju da ostane biti izvedena pred vojni sud, sprovedena na aerodrom i deportovana. (Kao razlog zbog koga je toliko čekao pre nego što je objavio ovu informaciju - zbunjujuće s obzirom na okolnosti - londonski dnevnik naveo je da je u međuvremenu ispitivao postoji li mogućnost da se njegova novinarka ipak vrati u Egipat.) Pa ipak, iz sveta se, mimo zapadnih medija i organizacija za ljudska prava, ne čuju kritike na račun Sisija. Od podjednako rigidnih režima na istoku one se, naravno, i ne očekuju; slično se sličnom raduje. S Donaldom Trampom u Beloj kući, više nije iznenađenje ni što ćuti Amerika - koja, uostalom, imajući u vidu veličinu i strateški značaj Egipta u regionu, njegovim vladaocima ionako redovno gleda kroz prste sve dok su kooperativni na spoljnopolitičkom planu. Ali nije teško dokučiti ni zašto ćute i Evropska unija i ostatak zapadnog sveta. U strahu od islamista na vlasti, njima je prihvatljiva svaka alternativa - a tu alternativu trenutno predstavlja samo Sisi. I sve dok je tako, general u civilnom odelu moći će nesmetano da vlada na način na koji to sada čini. A običnim Egipćanima kako bude.