Hejtovanje Fejsbuka

Mark Zakerberg važio je za mladog genija kada je osmislio platformu za društveno umrežavanje. Sve je bilo tu: nova tehnologija, lak pristup, mogućnost da se steknu „prijatelji“, upoznaju ljudi širom sveta, da se samopromoviše, da se fotografiše, da se stvori virtuelna osoba po sopstvenim željama i ambicijama koja bi predstavljala, možda ne realno stanje stvari, ali svakako korisnikov sopstveni san o sebi. Moglo je mnogo toga, šta je već ko tražio na Fejsbuku. Na stranu što su se ubrzo pojavili slučajevi zavisnosti što je svet upao u masovnu histeriju, ono što se nije pojavilo na mrežama kao i da nije postojalo, što se slikao svaki trenutak tokom dana, ko je šta jeo, ko je šta pio, gde je bio, šta je čuo… Psihijatri su uskoro imali i pune ruke posla, ali uglavnom većina korisnika pronašla je ono šta je želela – socijalni život koji nije zahtevao više od jednog klika. Promakla im je samo činjenica da je uz sve te aktivnosti i pretrage i njih lako pronaći. A pronašle su ih prvo marketinške agencije, prodavci, svako ko je nešto nudio, kupovao, prodavao, najzad bilo je jasno da se praćenjem kretanja na Fejsbuku može utvrditi i interesovanje osobe i starost i status i želje, a i slabe tačke, pa je tako procvetao novi biznis – analiza političkog opredeljenja korisnika. A odmah zatim i njihovo navođenje na stranu onoga ko agenciju angažuje. Izgledalo je sasvim naivno, kao igra u kojoj ste mogli da saznate kako biste izgledali da ste se rodili kao muškarac, ako ste žena ili kao žena, ako ste muškarac, šta ste bili u prethodnom životu, koja je slavna ličnost vaš savršen par, a onda ste, zabavljajući se i naivno verujući da je sve to samo zabava, pored lajkova i duhovitih komentara prijatelja, dobili i nešto o čemu niste ni sanjali da uopšte postoji. Mogli ste se naći u bazi podataka pomoću koje je kasnije tim stručnjaka analizirao vaš profil, vaše osobine i osmišljavao načine koji bi bili najbolji da se utiče na osobu kakva se ispostavlja da ste. Jedna takva igra koja je nudila da saznate svoj psihološki profil, ispostavilo se, poslužila je za sakupljanje podataka glasača, pa zatim za određivanje političkog opredeljenja, potom bombardovanje porukama koje bi to opredeljenje podstaklo ili promenilo ili makar dovelo na birališta one koji su ocenjeni kao apstinenti. Tu je svoj prostor pronašla Kembridž analitika, kompanija za stratešku komunikaciju, osnovana 2013, koja je našla način sa sakupi podatke o korisnicima, pa preko njih i o njihovim prijateljima. Sporna aplikacija nudila je testiranje, koje bi vam kroz kviz pitanja dalo vaš psihološki profil, ali je nevolja u tome što je taj profil koristila i kompanija i to na način koji je donosio mnogo više od samih odgovora. Sistem je skupljao sve podatke o korisniku, posete sajtovima, lajkove, komentare, a zatim i brojeve telefona, pa podatke iz mobilnih telefona. Beležilo se sve i o onima koji nisu otvarali kvizove i igrice, bilo je dovoljno tek da neko od njihovih prijatelja jeste. Tako je nastala jedna od najdragocenijih stvari današnjice – baza podataka, psihološki profili korisnika, njih, ispostaviće se, oko 50 miliona. Uz te podatke kompanija je mogla da odredi političko opredeljenje korisnika, ali i pukotine kroz koje bi to opredeljenje moglo da se, ako ne promeni, a ono malo pomeri i redefiniše. Kembridž analitika nudila je, zahvaljujući ovom sistemu, usluge uticaja na glasače. Ili su bar tako sebe predstavljali klijentima. Svaki podatak koji je korisnik ostavio o sebi, a zatim i onaj koji nije ostavio ali se mogao ustanoviti praćenjem kretanja na mreži, ostao je zabeležen. Fejsbuk je naravno tvrdio da su korisnici sigurni da je privatnost zaštićena, pa su uvek stizale nove poruke kako dodatno da se zaštite, tako da je sve bilo po zakonu i regularno. Osim što zakona koji bi pokrio sve što danas mreže mogu da učine još uvek nema. Aferu je otkrio bivši radnik Kembridž analitike, Kristofer Vajli, koji je u javnost izašao sa detaljima o njenoj ulozi u američkim izborima i uslugama koje je pružala Donaldu Trampu. Vajli je sve to ispričao britanskom Gardijanu, uz podatke o načinima na koje su se identifikovali glasači i osmišljavanju poruka koje bi mogle da utiču na njihovo glasačko opredeljenje. „Iskoristili smo Fejsbuk da pokupimo milione profila posetilaca. I napravili model da iskoristimo ono što o njima znamo i da pogodimo njihove unutrašnje demone. To je osnova na kojoj je cela kompanije napravljena“, rekao je Vajli. On je otkrio i kako je počela saradnja sa Stivom Benonom, doskorašnjim Trampovim savetnikom za strateška pitanja, koji je pomogao radu kompanije. Benon je, pak, negirao da je išta znao o zloupotrebi Fejsbuka, optužujući za ceo skandal partnersku firmu SCL, koju je opisao kao grupu „britanskih momaka, starih Itonaca i momaka sa Oksforda i Kembridža“, koji su zapravo odgovorni za ove „prljave trikove“ a koji se, navodno, podmeću kompaniji. Saradnja je ponuđena republikancima, jer su, kako je izjavio izvršni direktor Kembridž analitike, sada već smenjeni Aleksandar Niks, demokrate „vodile u tehnološkoj revoluciji i to je bilo polje na kom su republikanci zakazali. Tu smo videli priliku“. Ta pomoć pružana je zahvaljujući zloupotrebi Fejsbuka, kako se ispostavilo, a kompanija je za sve saznala 2015, pa je zahtevala da se ta praksa prekine. Navodno su bili ubeđeni i da su podaci uništeni. Iako su se slične usluge pružale i klijentima širom sveta, recimo u Srilanki, Keniji, Indiji, Kolumbiji, ispostavilo se da rezultati nisu bili baš tako dobri kako se očekivalo. Kompanija je nudeći uticaj na „ponašanje glasača“ uspela da ubedi klijente da će im omogućiti uspeh, ali rezultati nisu uvek bili tako obećavajući. Za skandal koji je sada izbio to je manje važno, jer Kembridž analitika je samo jedna od mnogih agencija koja je svoje mesto našla u političkim kampanjama, ali je za sada jedina koja je zloupotrebila društvenu mrežu koristeći podatke za koje nije imala saglasnost. Iz sedišta u Londonu tvrde da Vajlijeve tvrdnje nisu tačne i da su podatke izbrisali, ali u to sada već više niko ne veruje. Mark Zakerberg nije se odmah oglasio, njegova poslovna imperija počela da se urušava, da bi nekoliko dana po izbijanju skandala ipak ponudio nekoliko šturih rečenica. Objašnjenje je glasilo da Fejsbuk nije trebalo da se osloni na Analitiku, koja je prekršila pravila i nije uništila podatke. Zapravo, pravo pitanje je ko je sve tu prekršio pravila? Kompanija koja je svoje usluge bazirala na tajnom uzimanju podataka, Fejsbuk koji je omogućio tako nešto, klijenti koji su koristili njihove usluge ili donekle i sami korisnici Fejsbuka koji su ostavljali svoje profile nezaštićene istovremeno otvarajući svaku aplikaciju koja im je bila ponuđena. Gde god da leži odgovor izvesno je samo da će Fejsbuk za ovu poslovnu odluku platiti ogromni cenu. Akcije kompanije, vredne 500 milijardi dolara, već ozbiljno padaju, a korisnici gase svoje profile. Pitanje je samo šta ih čeka na nekim drugim mrežama na kojima bi opet milioni ljudi mogli da ostavljaju svoje podatke i ponude dobar materijal za izradu psiholoških profila.