Исповестима петоро глумаца на празној сцени, Оливер Фрљић оштро преиспитује јединствен уметнички концепт позоришта „Максим Горки“ у Берлину, његову окренутост глумцима који су страног порекла, као и теме и проблеме који муче етничке и мањинске заједнице, те су и синдром стања у целом друштву
Берлин је платио цену својој историји. Град из којег је кренула највећа несрећа 20. века, данас је, после огромног разарања и вишедеценијске физичке подељености, један од најбезбеднијих, најтолерантнијих, најотворенијих и најкреативнијих градова у свету. Осим што је центар Немачке у административном смислу, Берлин нема ниједну стварну полугу политичке и економске моћи: у њему немају седиште највеће банке, међународне корпорације, медијске куће, те он и не привлачи људе из овога света. Напротив, овај град је прибежиште, права „сигурна кућа“ за младе (и не само њих) интелектуалце, уметнике и студенте из целог белог света који имају аутентичну или хипстерски утриповану потребу да се остваре као креативци. За њих Берлин несебично одваја, уз све гласније негодовање остатка земље, превасходно пребогате и конзервативне Баварске, велике новце. Као што је добро познато, Берлин је већ веома дуго и средиште позоришног живота Немачке, а неки од нас би рекли и Европе и света.
