Iža, Duma i Nazaret

Čuj, Dačić rodom iz Prizrena otkrio rupu na saksiji da nas Evropa vara svih ovih pet godina oko Kosova, pa su onda oni morali da lažu nas! A kako lažu meteorolozi? Oni vas plaše da je napolju dva stepena Celzijusa, ali zbog vetra „psihološki osećaj“ je kao da ste u Sibiru. I nije, valjda, zato na protestnom mitingu povodom godišnjice „Milosrdnog anđela“ ispred Skupštine bilo svega trista građana. Ah, Beograde, Beograde! Treba li sa zemljom da te sravne, pa da izađeš na ulice! I niko da stisne jajca, od mog Aleka pa do Đilasa, i obnovi tužbu protiv NATO i zatraži ratnu odštetu od sto milijardi evra ili dolara! Niko, bre, da zatraži da se u Hagu sudi Solani, Bleru i Klintonu zbog zločina nada Srbima. Dobro, ne mora Bler jer on savetuje Aleka kako da ispliva iz svega ovoga. Polazim iz stana, a meteorološkinja, obučena kao vašarska pevačica, upozorava me da veje sneg, kad ono, napolju, sija sunce! I, bojim se, krenuće, još ovog proleća, na Srbiju neki novi „milosrdni anđeli“, a meteopolitičari će nas ubeđivati da to nisu eskadrile, već da se jato ptica vraća iz Afrike. A, ako nas ovog puta gađaju i atomskim bombama, pa šta!? Biće to samo „psihološki događaj“! Uostalom, nisu li gađali Hirošimu i Nagasaki, i, evo, Japanci još živi... Prolazim pored Akademije nauka, kad tamo u galerijici izložba dr Gorice LJubenov. „Tradicionalno arhitektonsko nasleđe Stare planine“. I, šta ćeš, zavičaj zove! A tamo, na izložbi, i moj rođak, po babinoj liniji, Vlada Kostić, predsednik SANU. Nismo mi „Šopi“ krivi što smo „so Srbiji“. Gledam sve te staroplaninske kuće i obuzme me neka južna, arijevska seta. Jer, trag nam bledi i nestaje kao da ovde nismo bili još u Nojeva vremena. Buljim u jednu ižu. To je obično kućica veličine šest sa šest metara, sa ognjištem u sredini. Ognjište je obično kvadratnog oblika, ređe je okruglo. Da bi se usporilo hlađenje, grade se uska i niska vrata, a visoki prag se preskače jer su ispod njega „duše predaka“. Mali je i prozorčić, tavanice nema, a krov je četvorovodan, pod zemljani. K. G. Jung, moj guru iz Švice, na uvo mi šapuće: „Zar ne vidiš da između vinčanske neolitske kuće i staroplaninske iže nema velike razlike! Elem, iža je poboljšana vinčanska kuća; ognjište je pomereno sa praga usred kuće da bi bilo toplije, i, što iža mora da ima ’komin’ i odžak.“ U katalogu čitam pesmu Dragoljuba Zlatkovića, a zadnji stihovi ovako glase: „...Projdu li po čoveka dva veka/ Ime mu zaborave/ Krstača mu padne, grobišta se pomere/ Samo ostane, ako i ostane/ Poslednja po čoveka izmine/ NJegova Duma.“ E, sad, Bilja me pita: „Šta je duma? Šta je iža?“ A ona je, upravo tako, sredila naš dom u Vidovu. „Po meni, ’iža’ dolazi od ’žiža’, od žara sa ognjišta na kome vatra ne sme da se, nikad, ugasi još od vinčanskih vremena. E, sad, u iži, pored ognjišta se, uvek, nešto duma, to jest, umuje u sebi. Duma je još neizgovorena reč, misao.“ Mnoge drevne reči iz mog zavičaja gotovo su istovetne rečima iz – sanskrita! To dokazuje i Mirjana Petrović, poreklom iz Dojkinaca kod Pirota. I, pokazaće se da je arijevskim seobama sa Balkana, odavde, krenuo i jezik Vinčanaca iz koga je u Indiji stvoren – sanskrit!!! Na 19. međunarodnoj smotri arheološkog filma, iz dokumentarca Alberta Kastelanija doznajem ono što mi treba; da Nazaret nije postojao u prvom veku nove ere!!! Moja Crna me dočekuje kod kontejnera: „Tebi se, zaista, smeši Nobelova nagrada, kad, evo, i arheolozi sa Kembridža tvrde da Isus nije mogao da bude rodom iz Nazareta! Ispašće da je iz tvog Ohrida i da mu je mati Kleopatra!“