50 neispunjenih obećanja Aleksandra Vučića

Kada smo, u prošlom broju, napravili izbor 50 neistina Aleksandra Vučića, čitaoci su nas zasuli komentarima: „Zašto samo 50?! Mislite, 50 dnevno? Da li vam je ispala nula?!“ Varijacija je bilo još, a suština je bila ista – mali je to izbor u odnosu na bogatstvo ponude. Nije, međutim, ovde reč o skupljanju materijala za Ginisovu knjigu rekorda, za neku kategoriju u kojoj bi se merila sposobnost opstanka na vlasti i čuvanje šampionskog rejtinga pride – uprkos udarničkom izricanju očiglednih neistina u vezi sa brojnim pitanjima od vitalnog značaja. Kao što rekosmo u prošlom broju - ovde je reč o skretanju pažnje na opasnu pojavu, s ciljem da se pomogne u nalaženju leka koji bi nastupe predsednika svih građana omeđio okvirima realnosti. I sve to na dobrobit njega i celog društva koje od njega zavisi. Zato ove nedelje ne nastavljamo spisak izgovorenih neistina, već se bavimo pregledom neispunjenih obećanja – upravo zato da bismo pokazali koliko je drastična situacija u kojoj, izgleda, predsednik ne uspeva da samog sebe shvati ozbiljno. Jer, da je drugačije, zar bi mogao toliko često i u toliko različitih oblasti, da, pred brojnim svedocima, nudi obećanja koja ne znače ama baš ništa? Ponovo smo se poslužili bazom Istinomera, koji je čak, za potrebe praćenja odnosa Aleksandra Vučića prema sopstvenim obećanjima, osnovao poseban sajt vucicomer.rs. A tu se može videti da, od 133 obećanja čija je sudbina praćena, čak 97 nije ispunjeno u zadatom roku – tačnije, za 95 se konstatuje da su neispunjena, dok su dva obećanja dobila malo drugačiju ocenu („ni započeto“). Naravno da Vučić nema autorska prava na olako data obećanja (i „olako obećanu brzinu“ njihovog ispunjavanja). Bilo je i biće takvih pojava na političkoj sceni, kao što je bilo i biće izostanka plaćanja „kazne“ za takvo ponašanje. Problem je, međutim, što je u slučaju aktuelnog predsednika manir toliko drastičan da njegova zaklinjanja počinju da se tumače kao siguran znak da će se desiti suprotno. Pa, kad se, onda, iz Vučićeve tvrdnje da vanrednih izbora neće biti, izvuče zaključak da je vreme za pripremu za izbore, a u realnosti se pokaže da je taj zaključak dobar, ima li mesta čuđenju svim onim ocenama da se predsednik, zapravo, sprema za suštinsko priznavanje nezavisnosti Kosova, čim toliko učestalo govori da to nikada neće učiniti? Cena skupe reči Uostalom, imali smo već situacije u kojima se ispostavljalo da čak ni obećanja vezana za „najskuplju srpsku reč“ ne bi trebalo uzimati previše ozbiljno. Tako je, recimo, još 30. oktobra 2012, tada sa mesta prvog potpredsednika vlade (PPV), posredstvom RTS-a obećao da se „Platforma o Kosovu i Metohiji može očekivati u narednim danima i nedeljama“. Samo dan ranije, kako je javio B92, Vučić je objašnjavao i da će „Platforma Beograda za razgovore sa Prištinom ostati državna tajna sve dok ne bude u potpunosti usaglašena“, te da će, kada se državni vrh usaglasi, biti „pozvane opozicione stranke kako bi se postigao što je moguće širi konsenzus“. A nakon toga, prema njegovim tadašnjim rečima, platforma je trebalo da bude predstavljena građanima. Ispostavilo se, međutim, da ne samo da u pomenutom roku – „u narednim danima i nedeljama“ – nije bilo nikakve platforme, već da smo skoro šest godina i nebrojeno mnogo dramskih situacija kasnije, opet u situaciji da se očekuje dokument od, kako je predstavljen, vitalnog interesa za budućnost nacije. Ovoga puta, čeka se „predlog za Kosovo“ do koga bi, sada kao predsednik, Vučić trebalo da dođe nakon „unutrašnjeg dijaloga“. A u tom dijalogu je, nekako, očekivan i doprinos opozicije, na čijoj se satanizaciji i izbacivanju iz javnog i političkog života za sve to vreme predano radilo. Toliko predano da je danas postalo potpuno legitimno koristiti pogrdne termine za njene predstavnike, i to u najširem spektru od „šljam“ do „kreteni“ i „idioti“. I još gore – uvredljiva terminologija više nije rezervisana samo za političke aktere, već i za građane koji te aktere podržavaju. Opozicija na dlanu A bilo je, nekad davno, i sasvim drugačijih najava. Tako je, recimo, nakon ubedljive pobede na vanrednim parlamentarnim izborima u martu, s pozicije lidera SNS, 15. aprila 2014, za tabloid Alo obećao: „Pokušavamo da postignemo dogovor sa predstavnicima svih lista u Skupštini i, ukoliko se dogovorimo, nemamo ništa protiv da to (predsednik Skupštine, prim. nov.) u prvoj godini bude i neko od poslanika opozicije. Time bi bila obezbeđena i veća kontrolna uloga parlamenta nad vladom. A želimo i da pokažemo da ćemo čuvati opoziciju ko malo vode na dlanu... Više i nema“. Na stranu cinizam u pristupu („više i nema“) ali, svakako da je citirana izjava mogla biti svrstana u konstruktivne, rukovođene državnim interesom - samo da je bilo ikakvih dokaza da je namera o podeli odgovornosti sa opozicijom zaista postojala. U realnom životu, međutim, takve naznake bilo je nemoguće pronaći: rotacije na mestu predsednika Skupštine nikad nije bilo, a manir vređanja opozicije u institucijama ustanovljen je vrlo brzo nakon najave o „čuvanju kao malo vode na dlanu“ – na samom kraju godine, prilikom rasprave o rebalansu budžeta, tadašnji premijer Vučić je poslanike opozicije nazvao „kukavicama“. Ni kap vode Čemu, uostalom, čuđenje – sklonost ka olakom obećavanju Vučić je ispoljio i pre dolaska na vlast i to ne samo iz oblasti velikosrpske fikcije u vreme svoje radikalske inkarnacije, već i u vreme naprednjačkog zaleta na pozicije vlasti. „Stajaće (Tomislav Nikolić) pred vama i kamerama celog sveta, kap vode neće popiti, niti bilo čega, dok se dedinjski hazjajin ne osvrne na narod i kaže kad će biti izbori“, zabeležio je Fonet 16. aprila 2011. izjavu tadašnjeg zamenika predsednika SNS o štrajku glađu i žeđu tadašnjeg stranačkog lidera, sada skoro zaboravljenog Nikolića. Pet dana trajao je njegov tadašnji štrajk glađu i žeđu, a vanredni izbori nisu raspisani, niti su stigle preciznije naznake kada bi se mogli održati. Vučić, zato, obrće priču i dolazi do zaključka da je zdravlje lidera SNS, ipak, važnije od dobijanja vanrednih izbora, pa Politika od 21. aprila 2011. prenosi njegove reči kojim najavljuje odustajanje od protesta: „Mi njegove razloge razumemo, ali ga molimo zbog njegovog zdravlja, SNS i Srbije, da prekine štrajk. Nadam se da mu je mnogo važnije šta mislimo mi nego DS“. Iz vremena osvajanja vlasti potiče još jedno zanimljivo neispunjeno obećanje – da Ivica Dačić neće biti premijer, dato 3. februara 2012. („Nije ni ozbiljno niti realno da Dačić bude premijer, jer će na tom mestu biti Tomislav Nikolić, u to sam uveren“, tvrdio je tadašnji drugi čovek SNS). Nikolić je, međutim, bio predsednički kandidat SNS zahvaljujući čijoj pobedi je Dačić promenio partnera (odustao od saradnje sa DS) i omogućio početak naprednjačke ere – za šta je „nagrađen“ upravo premijerskom funkcijom. Neću biti predsednik I nakon dolaska na vlast, izbori su ostali ključna Vučićeva oblast interesovanja, pa odatle i obiman dokazni materijal za tezu o olako datim obećanjima, koji se može naći upravo u njegovim predizbornim nastupima. Jedno od verovatno opštepoznatih neispunjenih obećanja te vrste je čuveno „ne pada mi na pamet da budem kandidat za predsednika“, više puta ponovljeno u godini priprema za predsedničke izbore 2017, na kojima je, uprkos želji Tomislava Nikolića da se još jednom kandiduje, nastupio – kao predsednički kandidat SNS. Skoro da je zabavno čitati Vučićeve izjave o predsedničkim izborima pre 14. februara 2017, kada je donesena odluka o njegovoj kandidaturi, koja je izazvala kratkotrajnu dramu usled najave mogućnosti da se kandiduje i Nikolić i tako dovede do rascepa među naprednjacima: tako je, recimo, 23. jula 2016. i sam istakao da je obećanje koje, ispostaviće se, nije ispunio, dao mnogo puta: „Ipak, zarad građana Srbije, ponoviću po hiljaditi put: ne pada mi na pamet da se kandidujem na predsedničkim izborima i svakako neću biti predsednik Srbije“. Da se neće kandidovati govorio je i pred poslanicima Skupštine Srbije 10. avgusta 2016, a tokom panel diskusije u okviru Beogradskog bezbednosnog foruma 13. oktobra 2016. upotrebio je ovu formulaciju: „Kažu, glupi Vučić želi da pobedi na predsedničkim izborima, a ja se neću ni kandidovati“. Slično je bilo i 19. novembra 2016, na obeležavanju sto dana Vlade, kada je opet tvrdio da se ne bavi predsedničkim izborima, niti će se baviti, da bi, ubrzo, potom, krenulo ublažavanje tog stava i priprema terena kroz ocene funkcionera stranke (Zorana Mihajlović) o činjenici da je Vučić najpopularniji političar, što će biti uzeto u obzir prilikom donošenja odluke o kandidatu. A da odluka stranke u februaru 2017. nije bila nikakav neočekivani preokret i Vučićevo popuštanje pod pritiskom, pokazuje njegova najava od 24. decembra 2016, da će odluku o eventualnom učešću na predsedničkim izborima doneti krajem januara ili početkom februara. Samo mrvicu u kampanju Kad je već odlučio da, kandidovanjem na predsedničkim izborima, prekine premijerski mandat nakon samo pola godine i pride pošalje Nikolića u penziju, Vučić je iskoristio priliku da još jednom podseti na mantru o marljivosti: „Prvih pet dana odmora, a nisam koristio nijedan dan odmora u prethodne četiri godine, nijedan dan i nijedan vikend, da ću prvih pet dana da iskoristim za poslednjih pet dana kampanje, da bih mogao da vama koji ćete da se borite, pomognem da ne izgubimo tu bitku od onih koji bi zemlju da vrate u prošlost“, obećao je tadašnji premijer 17. februara 2017. Naravno da to nije bilo tačno: samo u prvih deset dana kampanje nakon raspisivanja izbora, svakog dana (osim 5. marta) držao je stranačke mitinge širom Srbije, zabeležio je Istinomer polovinom marta, kad je već imao dovoljno materijala da obećanje o neučestvovanju u kampanji proglasi neispunjenim. Slično je, uostalom, bilo i godinu dana ranije, kada je tvrdio da se kampanjom za vanredne parlamentarne izbore neće baviti više od deset dana (19. januar 2016, Tanjug). Dve nedelje pre izbora, međutim, Istinomer je već bio prebrojao 12 „kampanjskih“ dana, tokom kojih je Vučić kao lider SNS govorio na 16 predizbornih mitinga u različitim gradovima Srbije, tako da su skupovi održani tokom poslednje dve nedelje služili zato da se već dobijena ocena o neispunjenom obećanju dodatno potvrdi. Ko sme u TV duel Za te izbore, Vučić nas je obradovao još jednim zanimljivim obećanjem – o izlasku na TV duel sa opozicijom: „Obećavam vam da ću naći vremena i da ću naći načina da izađem na duel sa njih petoricom. I to nema nikakvog karikaturalnog pristupa, niti bilo čega drugog“, rekao je za TV Hepi 21. marta 2016. Ni jedan opozicioni lider, pokazalo se, nije dobio priliku do kraja kampanje da sa Vučićem suoči argumente u nekom TV studiju – što se nije desilo ni na sledećim izborima, 2017. A i zašto bi, uostalom, kad se pokazalo da Vučić u Srbiji može sve, pri čemu takav status nije „zaradio“ ispunjavanjem obećanja. Jednu od provera postojanja granica do kojih bi mogao da širi sliku buduće Srbije imao je nakon formiranja svoje prve vlade, one iz 2014, kada je obećao da će sve iz ekspozea, osim smanjenja plata, ispuniti do 100 dana Vlade, odnosno do 4. avgusta. „Sve, od A do Š“, tim rečima još jednom je pojačao obećanje 14. jula 2014, pa je, već početkom septembra te godine, Istinomer bio u prilici da objavi analizu iz koje se videlo da, na primer, u predviđenom roku nije doneto deset najavljenih zakona, niti su bile pokrenute dve najavljene privatizacije - Dunav osiguranja i Telekoma. Iste godine obećavao je i da će podneti ostavku na mesto šefa Biroa za koordinaciju rada službi bezbednosti (20. juna 2014) što je, potom, ponavljao više puta. Na tu funkciju, inače, došao je odmah nakon pobede SNS na izborima 2012, kada je, da bi to bilo omogućeno, promenjen zakon koji je nalagao da službe bezbednosti koordiniše šef kabineta predsednika Srbije. Novo lice u toj važnoj ulozi pojavilo se, međutim, tek 7. novembra 2017, kada je, s pozicije predsednika Srbije, Vučić taj važan posao poverio Nebojši Stefanoviću, ministru unutrašnjih poslova Srbije. Nikad penzije! Iz vremena preuzimanja vlasti od „dosmanlija“, potiče i obećanje o smanjivanju državnog aparata: „Mi smo govorili i govorićemo i to je naš plan i program koji moramo da ostvarimo, dakle, smanjenje broja poslanika, smanjenje ministarstava na 15, smanjenje broja agencija, zavoda, biroa i saveta sa 136 na manje od 50, ukidanje funkcija državnih sekretara. Time ćemo uštedeti ogroman novac, neću da kažem samo više desetina miliona evra, već više od stotinu miliona evra“, predizborno je govorio Vučić na RTS-u 11. aprila 2012. Od svega toga, ukinuto je nekoliko agencija, sasvim nedovoljno za hvalisanje ispunjavanjem obećanja koje je trebalo da donese ogromnu uštedu u budžetu. Umesto toga, ušteda je ostvarena smanjenjem penzija - uprkos činjenici da je Vučić čvrsto obećavao da se to neće desiti: „Kakve god reforme da preduzimamo, šta god da se zbiva, dragi prijatelji, imajte u vidu jednu stvar koju vam garantujem – penzioneri će biti poslednji u čija će prava bilo ko smeti da dira u državi. Bolje sa naše grbače da se skida sve što može, a penzionerima nema šta da se uzima“, tvrdio je, recimo, 10. marta 2014. na predizbornom skupu u zemunskoj hali Pinki, da bi već u septembru bila donesena odluka o skidanju s grbače penzionera, sve u cilju „ozdravljenja ekonomije“. Pre nego što je „garantovao“ da se prava penzionera neće dirati, Vučić je, s funkcije PPV-a, 6. septembra 2013, obećavao reformu penzionog sistema „do kraja zime“, ali se to nije desilo, možda i zbog odluke o raspisivanju vanrednih izbora 29. januara 2014, što je obesmislilo svaku eventualnu nameru o donošenju sistemskih zakona. A plate u nebo Odmah posle izbora iz 2014, pojavila se nova ideja koja je mogla dobro zvučati najsiromašnijim građanima – ona o dodatnom oporezivanju državnih funkcionera – od predsednika Republike, preko ministara, do narodnih poslanika. Vučić je to obećao 14. aprila 2014, u vreme dok se pripremalo formiranje nove vlade, ali je, kada je postao njen predsednik, na to obećanje zaboravio. Još jedna priča koja je prijala ušima običnih smrtnika, bila je ona o usvajanju Zakona o utvrđivanju porekla imovine. S pozicije PPV-a, Vučić je usvajanje tog zakona najavljivao za februar 2013. godine (najava od 29. novembra 2012), pa je rok pomeran za polovinu juna iste godine, opet uzalud. O istoj temi govorio je i s pozicije premijera – 25. jula 2015. najavljivao je predlog zakona za kraj septembra – pa ništa. A možda bi građanima više značilo ispunjenje obećanja o skoku plata, samo da su ostvarena – ali, nisu. „Već u januaru će nam plate biti između 420 i 430 evra“, tvrdio je, recimo, Vučić 16. oktobra 2016, ali su podaci Republičkog zavoda za statistiku u tom mesecu pokazivali da je prosečna plata iznosila 41.508 dinara, odnosno oko 335 evra, što je skoro sto evra manje od obećanog. A nije dostignuto ni onih 500 evra, koje je, gostujući na Božić 2016. na Pinku, obećavao „za dve godine“. Doduše, kasnije je i sam revidirao stavove, pa je u martu 2017. najavljivao da će do kraja godine plata biti 440 evra, a prosek je za celu prošlu godinu bio 395 evra. Uzalud smo se nadali i smanjenju poreza na doprinose i zarade, ali i drugih poreskih stopa što nam je, za drugu polovinu 2017, obećao 20. novembra 2016. U 2017. jeste podignut neoporezivi deo zarade, sa 11.790 na 15.000 i uvedene poreske olakšice (oslobađanje od plaćanja poreza i doprinosa za socijalno osiguranje na zarade u prve dve godine poslovanja), ali su porezi i doprinosi na zarade ostali isti. Sve ću da vas smenim! Svašta nam je uzalud obećavano i u vezi sa rukovođenjem javnim preduzećima – još od avgusta 2011, kada je Vučić tvrdio da će, „kada SNS dođe na vlast, u preduzećima i upravnim odborima, raditi nestranački kadrovi, ali i mnogi koji pripadaju ostalim strankama“ – da bi, odmah po dolasku na vlast, na direktorske funkcije bili instalirani upravo kadrovi koalicije na vlasti. Tri godine kasnije, 31. avgusta 2014, tvrdio je da će svi konkursi u javnim preduzećima biti transparentni i da će javnost imati uvid u svaku biografiju javnih funkcionera koje vlada bude postavljala na odgovorna mesta u javnim preduzećima – što se nije desilo, čak ni nakon odluke Upravnog suda kojim se nalaže davanje biografija na uvid javnosti. U julu 2014, najpre u Nišu, a potom i u intervjuu NIN-u, najavljivao je promenu 70 odsto menadžmenta javnih preduzeća do kraja avgusta, što je, s obzirom na najavljeni kratak rok, delovalo uverljivo – ali samo za naivne. Dve godine kasnije, obećanje je obnovljeno i radikalizovano: „Biće smenjeni gotovo svi (direktori javnih preduzeća) veoma brzo, do Nove godine“, rekao je 30. oktobra 2016. Ništa se, međutim, od toga nije desilo, iako se na profesionalizaciju uprave i postavljanje direktora na javnim konkursima, država obavezala i (sopstvenim) zakonima. Vaskrs ekonomskih mrtvaca A kad je o preduzećima reč - godinu dana čekao je tim Istinomera da Vučić ispuni obećanje o pronalaženju strateškog partnera za 40 od 156 preduzeća u restrukturiranju („ekonomski mrtvaci“, kako ih je nazvao), dato 16. avgusta 2014. Ali se to nije desilo. Kao što nema konačnog epiloga predizbornog obećanja od 26. januara 2012, da će, ako SNS formira novu vladu, rešiti slučajeve spornih privatizacija, o kojima je pisao i Savet za borbu protiv korupcije pod rukovodstvom pokojne Verice Barać. Tačno je da je bilo istraga i optužnica, ali konačnih presuda – ne. „Klizavim“ su se pokazala i obećanja vezana za smederevsku Železaru – recimo, ono od 4. aprila 2015, kada je nakon potpisivanja ugovora o upravljanju tom domaćom kompanijom sa HPK Inžinjeringom, obećao pravljenje profita već četiri meseca nakon dobijanja novog menadžmenta, iako je ugovorna obaveza bila šest meseci. Ili, 25. aprila 2015, kada je najavio da će druga visoka peć početi da radi „za tri, umesto za šest meseci, kako je bilo planirano“, zahvaljujući novom menadžmentu – što je lepo zvučalo, ali se nije ostvarilo, pa je i ugovor sa HPK Inžinjeringom raskinut krajem juna 2016. Činjenica da je, avgusta prošle godine, Ikea napokon stigla u Srbiju ne može, ipak, da potisne činjenicu da je Vučić, 10. februara 2013, neosnovano obećavao dolazak te kompanije već u aprilu 2014, tvrdeći da su problemi koji su se gomilali 12 godina, rešeni za kratko vreme. U februaru 2014, međutim, umesto obelodanjivanja datuma otvaranja, iz švedske kompanije stigla je najava da će gradnja početi kada se reše sve administrativne i birokratske procedure. Srpski „mercedes“ U jeku predizborne kampanje za vanredne parlamentarne izbore, 13. februara 2014, Vučić je, kao tadašnji nosilac liste SNS-a i PPV u tehničkom mandatu, lično zakačio znak nemačkog Mercedesa na novi autobus Ikarbusa i najavio da će prvi srpski „mercedes“ biti na ulicama za samo mesec dana. Pet meseci kasnije, tim Istinomera odustao je od čekanja da istekne Vučićev predizborni jedan mesec, pa je obećanje o srpskom „mercedesu“ označeno kao neispunjeno, što važi i danas. U istoj kampanji, obećavao je pokazivanje ugovora sa Etihadom pre izbora, odnosno do 16. marta, ali je ipak procenio da mu to ne odgovara. A u siromašnom Priboju, mnoga su srca zakucala s nadom kada je, 30. maja 2014, tadašnji premijer najavio početak proizvodnje u FAP-u od septembra te godine. „Mi ne bismo danas bili ovde da ne postoji potpuna odlučnost i jedne i druge strane da taj posao do kraja avgusta bude završen. Dakle, od prvog septembra ide prvih 200 radnika, zatim još 200, zatim još 200“, rekao je Vučić prilikom potpisivanja Memoranduma o razumevanju sa finskom kompanijom SISU. Godinu i po dana kasnije, kada se Istinomer bavio tom pričom, radnici u Priboju štrajkovali su glađu tražeći neisplaćene zarade, a Srbija je i dalje tražila strateškog partnera za FAP. Kad zidamo na vodi... Samo na prvi pogled sa tim, najsiromašnijim delom Srbije, nema nikakve veze priča o luksuznom projektu „Beograd na vodi“, čije su prve zgrade, prema najavama, trebalo da budu useljene prošlog meseca, pa nisu. Iz bogate riznice neispunjenih obećanja vezanih za Beograd na vodi i povezane poslove, za ovu priliku izabrali smo još nekoliko: gradnja nije počela 1. marta 2015, kako je Vučić najavio 27. juna 2014, a nije ostvareno ni obećanje od 18. decembra 2015. da će građani već krajem februara ili početkom marta moći da vide objekte koji „niču iz zemlje“ (na sajtu Istinomera moguće je videti fotografije gradilišta iz tog marta, na kojima se vidi da radova ima, ali ništa nije „niklo“). A kad je tako krenulo, logično je da, uprkos obećanju datom 27. juna 2014, Kula Beograda na vodi („koja bi trebalo da ima oko 40 spratova“) nije završena do kraja 2016. Pa onda – Vučić je, 3. marta 2014. tvrdio da će „već prvog dana biti prodato 2.000 apartmana u kompleksu Beograd na vodi“, ali su, godinu i po dana kasnije, kada je počela prodaja stanova, ponuđene nekretnine u samo dve stambene kule, kojih bi ukupno trebalo da bude 296. I još - 19. avgusta 2015. tadašnji premijer je obećao da će ugovor o Beogradu na vodi objaviti u roku od dve nedelje, pa nije bilo ništa od toga. A u Ćirilici 19. februara ove godine je glavnom uredniku NIN-a Milanu Ćulibrku, komentarišući njegovu tvrdnju da se u poslednjem dostupnom izveštaju vidi da su prihodi u 2016. bili simbolični, a gubitak 10 miliona evra, obećao da će u naredna dva dana dostaviti kompletan izveštaj o načinu funkcionisanja Beograda na vodi „i o tome kako dobro zarađuju“. I ništa. Zbog izgradnje Beograda na vodi, prema Vučićevom obećanju od 30. januara 2015, autobuska stanica je trebalo da bude izmeštena do jula 2016, pa nije. Kao što ni železnička stanica nije izmeštena do jeseni 2015, što je Vučić bio najavio 16. februara 2014. Sinišamala Izmešteni su, međutim, nelegalno, tokom noći, objekti u Hercegovačkoj ulici, zbog čega je, prema Vučićevom obećanju od 29. maja 2016, tokom juna, odnosno „u narednih sedam do deset dana“, trebalo da saznamo istinu o rušenju u Savamali – ali nismo. Doduše, 8. juna je premijer optužio gradsku vlast da stoji iza svega, ali nije došlo do najavljene krivično-pravne i prekršajne odgovornosti. Ali ni do političke – iako je Vučić 3. maja 2017. najavio da će Siniša Mali tokom leta podneti ostavku na mesto gradonačelnika, to se nije desilo. Neispunjena su ostala i brojna druga obećanja vezana za gradnju: recimo, ono od 17. marta 2015, da će do kraja te godine početi gradnja pruge Beograd- Budimpešta. Ili da će, kao što je tvrdio 9. avgusta 2016, Žeželjev most u Novom Sadu biti otvoren u prvoj polovini 2017. Kao što je neispunjeno bilo i obećanje od 9. decembra 2015, da će u martu 2017, Srbija prvi put po broju kilometara auto-puta preteći Hrvatsku „koja je velesila po pitanju broja auto-puteva“ (detaljni podaci na sajtu Istinomera). Neutemeljenim u pogledu vremena se, takođe, pokazalo i obećanje od 14. oktobra 2016, da će novi klinički centar u Nišu biti otvoren do kraja marta, a otvoren je 17. decembra 2017. Velike reči o velikoj brizi Osim što voli da se razbacuje ciframa koje bi trebalo da govore o ekonomskom napredovanju zemlje, Vučić nastoji i da se predstavi kao čovek koji je uvek spreman da pomogne ljudima. Pa onda, recimo, pokupi javne poene time što, 16. februara 2016, obeća da će obezbediti da roditelji koji imaju decu obolelu od raka primaju punu platu – i ništa ga ne košta kad se ispostavi da se to nije desilo. Kao odraz velike brige za ljude zvuči i najava od 18. decembra 2015, da će u Srbiji u 2016. biti obnovljeno više od hiljadu škola, bolnica i domova zdravlja, te da će on lično obići „svaku školu, dom zdravlja i bolnicu u Srbiji“. I nije mu se to omaklo: „Je l’ možete da verujete? Ima tamo neki lud premijer, kako god da ga zovu. U svaku školu, bolnicu u svaki dom zdravlja, svaki vrtić ću da odem“, govorio je i nešto ranije, 30. novembra 2015. Pokazalo se da je tokom te godine obišao oko 15 škola, vrtića i zdravstvenih ustanova, a, prema dostupnim podacima, renoviranje je te godine započeto u tek nešto više od 300 objekata javne namene. Mnogi su mu poverovali i kada je, 29. maja 2016, obećao da će primati građane „jednom nedeljno, od pet do osam i jedanput mesečno od šest do 20 ili 22“, zavisno od umora. I zaista je to uradio – dva puta: najpre 8. jula 2016, u Beogradu, gde se okupilo oko 5.000 ljudi, a premijer je neke od njih primao do 18 časova, uz ogromnu medijsku pažnju. Sredinom oktobra isti događaj upriličen je u Nišu, u okviru višednevnog boravka cele vlade u tom gradu. A verovali su mu i kada je, 19. avgusta 2014. u Obrenovcu najavio da će, da bi nadgledao radove na obnovi tog grada, ponovo doći 22, 26. avgusta i 1. septembra – ali su mu, izgleda, iskrsle važnije obaveze. Evo vuka... Ima tu još svašta, iz raznih oblasti. Recimo, nisu nikli prvi jeftini stanovi do kraja 2015, što je kao premijer najavio 9. maja 2014, javno maštajući o stanovima čija cena ne bi prelazila 380 evra po kvadratu. U Beogradu. Možda bi takvo graditeljsko čudo pomoglo u ostvarenju još jednog obećanja – onog od 5. decembra 2016, kada je za 2017. najavio dolazak između 400.000 i 600.000 kineskih turista, dodajući, da bi zvučalo realnije, da je kineska ambasada procenila da bi taj broj prešao i milion. Prema zvaničnim podacima, međutim, prošle godine je u Beogradu boravio tačno 51.691 gost iz Kine, uključujući i Hongkong. Svi ti gosti mogli su da vide spomenik Gavrilu Principu koji je svečano otvoren na Vidovdan 2015 – iako je, prema Vučićevoj najavi od 16. jula 2013. to trebalo da se desi tačno godinu dana ranije. Kao što je, prema obećanju od 29. maja 2016, na 15. godišnjicu ubistva Zorana Đinđića, 12. marta ove godine, Beograd trebalo da dobije spomenik ubijenom premijeru, ali je i taj rok prošao, a izrada odabrane „strele“ se još uvek čeka. Naravno da će neko reći da je ovakvo podsećanje krajnje zlobno, jer su neka od pomenutih obećanja, poput, recimo, spomenika Principu, ispunjena, doduše sa zakašnjenjem, na šta smo ovde ionako navikli. Ali, poenta je upravo u tome – čemu nepotrebno preterivanje uvek i u svakoj prilici? I kakav je, dugoročno posmatrano, efekat samohvalisave galame kojom se, brzinski, dobijaju poeni u očima jednog dela javnosti, ali se, istovremeno, gubi kredibilitet u očima drugih. I tako se opasno produbljuje jaz među građanima i polako stiže u onu čuvenu situaciju „evo vuka“. A vremena su, pokušala je to da nam, svojim bogatim rečnikom, objasni i Vučiću bezrezervno odana Ana Brnabić, izuzetno teška: šta ćemo ako stvarno naiđe taj opasni „vuk“, a mi smo, posle brojnih lažnih alarma, prestali da verujemo u upozorenja?