Tajna čekića i nakovnja

Srbija je u dramatično teškoj situaciji, između čekića i nakovnja i suočena sa dva jednako katastrofalna rešenja za problem Kosova, a pred srpskom vlašću je nemoguća misija, poručio je vicepremijer Aleksandar Vučić po povratku iz Brisela, 6. aprila 2013. Predsednik Vučić složio se do poslednje reči sa PPV-om punih pet godina kasnije. Kazao je: „Pred Srbijom su dve opcije rešavanja kosovskog problema. Mi smo između čekića i nakovnja i šta god da uradimo, kajaćemo se. Budućnost cele Srbije zavisiće od toga šta ćemo da uradimo u narednih pola godine, godinu ili dve.“ Lajtmotivi istih izjava povodom bitno drugačijih situacija bili su - pored čekića, nakovnja, dva grdna zla i izvesnosti greške šta god da se uradi - još i rokovi i mogućnost preživljavanja. Prvi put pred njim je bio rok od pet dana (a nakon 13 je potpisan Prvi sporazum o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine), a drugi put je rok duži, ali i predstojeći pravno obavezujući sporazum je finalni. Razliku čini Vučićeva projekcija budućnosti. Jer se aprila 2013. govorilo o normalizaciji kao jedinoj mogućnosti (pre svega ekonomskog) preživljavanja za Srbe na KiM. Ovaj put reč je o Srbiji bez KiM, kojeg Beograd - prema ekonomskim bilansima koje je Vučić izneo u javnost - ništa drugo do izdržava. Rezultat petogodišnjeg preseka je potpuna integracija Srba u policiju i pravosuđe, priznavanje izbora koje organizuje Priština i ulazak u parlament jedine srpske liste koju je, od proglašenja nezavisnosti, podržao i Beograd. Srba na KiM je sve manje, Priština intenzivno sprečava povratak, ubijen je najugledniji političar među Srbima, a o sporazumom garantovanim izvršnim nadležnostima ZSO još se pregovara. U međuvremenu, parališuće podele - javnosti, politika, društva - produbljuju se. NJihovu aktuelnost podgrejao je i predsednik kada je sumirajući unutrašnji dijalog izdvojio „zamrznuti konflikt, kao rešenje koje se najviše nameće“, a sa kojim on nije saglasan i „faktičko prihvatanje nezavisnosti, bez formalnog priznavanja“. A političke partije počele su da se cepaju po pitanju Kosova, pa čak i one koje o toj temi nisu imale nikakav stav. Zapleti su kulminirali nakon što je u Kosovskoj Mitrovici, bez pravnog osnova, priveden i maltretiran direktor Kancelarije za KiM. Deo srpske javnosti bez dileme se odlučio da obezvredi ovaj čin nasilja uveren da je reč o Vučićevoj režiji - mada bez mogućnosti da objasni njegov povod da režira komad u kome mu saradnika vuku kroz Prištinu na kolenima. Drugi deo se kao lavina ostrvio na Prištinu, spreman da osim prekida dijaloga mobiliše vojsku, bez projekcije broja stradalih u tom ratu. Nekadašnji savetnik bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića i politički analitičar Nebojša Krstić ne uklapa se u tu podelu - jedan je od onih koji ne veruje da je Beograd osmislio poslednji incident, a ne zagovara ni prekid dijaloga i rat. On kaže za NIN da „suštinski, kosovska tema, ne pravi nikakvu podelu u društvu”, jer ona društvo mnogo ne zanima. „Sem, naravno, u ekscesnim situacijama kad se pojavi tušta i tma `stručnjaka` za temu o kojoj nemaju pojma. Što se opozicionih stranaka tiče, one su ukinule sve ideološke razlike među sobom. Tu ne računam neke malobrojne i časne izuzetke, tipa LDP, sve ostale pretvorile su se u bezličnu masu demagoga, populista i profitera na nacionalnoj nesreći. Danas ne postoji nikakva razlika između Jankovića i Dveri. Između Tadića i Marka Jakšića. Između Jeremića i bilo kog DSS-ovskog profesionalnog `patrijote`. I svi oni, radosni i nestrpljivi, očekuju razrešenje kosovskog čvora kako bi skočili na Vučića u finalnoj fazi svog sistematskog napora da ga naprave na `izdajnika`.“ Krstić u tome vidi razloge koji sprečavaju unutrašnji dijalog. „Šteta što među opozicionim liderima nema kompetentnih, uravnoteženih i razumnih koji bi umeli da ovu šansu iskoriste kako bi Srbija uz najmanje gubitaka rešila najmaligniji nacionalni problem, pitanje Kosova, i kako bi otvorila realne perspektive svoje transformacije u uspešnu evropsku zemlju.“ Istovremeno, iz vladajuće stranke su prvi put viđene suštinske razlike u javno iznetim stavovima. Funkcioneri SNS Vladimir Đukanović i Milovan Drecun zalagali su se za prekid dijaloga i militantni pristup dok nije doneta odluka da se dijalog nastavi pod određenim uslovima, a konačan ishod bude - izlazak Srpske liste iz kosovske vlade i eventualni pokušaj samostalnog formiranja ZSO. Najveći potres zasad je preživeo Pokret DJB, iz koga je Aleksandar Stevanović isključen zvanično jer je izgovorio nekoliko rečenica o KiM na liniji Vučićeve zvanične politike. Usput su i simpatizeri DJB informisani da se Pokret protivi politici Vučića prema KiM i promeni Ustava i mora biti da ih je kritika na račun EU dotukla. Ako je isključenje Stevanovića u turi sa još nekoliko funkcionera, uopšte imalo veze sa stavom o kosovskom problemu, a ne o predstojećim stranačkim izborima - ono se ne pravda suštinom nego pukim slaganjem s Vučićem. Što DJB čini autokratskijom i od SNS i sa stanovišta stranačkog interesa krajnje neefikasnom. Na drugoj strani su neprekidno zainteresovani za KiM, poput DSS koji zagovara zamrznuti konflikt, i Dveri, koje sa Milanom Stamatovićem i pojedincima istog opredeljenja pokreću grupu za očuvanje KiM i borbu protiv pravno obavezujućeg sporazuma. Srž njihovog problema je mala podrška uz malu prodornost u javnost, koja će takvom i ostati (i poziv na referendum o KiM u obliku oglasa u Danasu je ostao neprimećen), jer većina stranaka zagovara put koji sledi zvanična politika, ma kako se prema tom pitanju izjašnjavali njihovi birači. Dva slučaja - Đurić i hapšenje turskih državljana - udaljila su dodatno vlast i opoziciju i u Prištini, pa čak i predsednika Tačija i premijera Haradinaja, ali dan nakon što je Srpska lista napustila vladu i uskratila podršku vladajućoj koaliciji s ionako tesnom većinom u Skupštini, opozicione albanske partije su, kao jedna, podržale sve tog dana prispele Vladine predloge. Valjda takvo nacionalno jedinstvo priželjkuje Ana Brnabić kad zbog njega odlaže i najavljenu rekonstrukciju Vlade - koja se ispostavila jednim od neophodnih mehanizama samoodržanja na vlasti. Najopasnije za Anu Brnabić bilo bi jedinstvo na stavu suprotnom od zvaničnog kursa smirivanja strasti. Jedinstvo, na primer, za ideju „nove realnosti“, koju bi stvorilo napuštanje kosovskih institucija i koja bi, po njenim zagovornicima, pomerila nivo razgovora u korist Srba. Ali takvo se jedinstvo neće dogoditi, jer je politička sfera u Srbiji, uz retke izuzete, jednoobraznog stava o KiM. Krstić na pitanje da li se partije veštački cepaju da bi se stvorila neka neophodna skupštinska većina za predstojeće odluke o KiM ili se opozicija na antipodu utrkuje za mesto jedine alternative, odgovara da je regresija nekih opozicionih lidera, baš kao i pojava novih „mesija“, od kojih su svi kao od zla oca i još gore majke, autentična pojava. „Oni deluju kao da ih je Vučić napravio takve, bez trunke političke pameti. Ali oni su, suštinski, produkt potrebe elitne građanske inteligencije koja se svim silama opire da se u Srbiji reši bilo koji veliki problem i koja ne želi da se Srbija popravi i reformiše. NJima odgovara status kvo, odgovara im da problemi ostanu hronični, odgovara im zamrznuti konflikt, ne samo na temu Kosova, njima odgovara stanje zamrznutih devedesetih, jer samo u takvim uslovima postoji potreba za njima takvima kavi su.“ Suzana Grubješić, generalna sekretarka Evropskog pokreta u Srbiji, bivša ministarka, učesnica sesije o KiM na kojoj su izneti stavovi nevladinih organizacija, kaže da je, nakon svih burnih iskustava u Skupštini, prvi put prisustvovala pristojnom razgovoru o Kosovu. Na tom skupu, međutim, do izražaja dolazi i još jedna podela, na Srbe iz Pomoravlja i Srbe sa severa, čiji se interesi u zavisnosti od mogućih rešenja dramatično razlikuju. Severu odgovara i za jug najgore rešenje - licitirana razmena teritorija. „Nevladin sektor pokazao je ono što političke partije nisu u stanju. NJih pola nema stav o KiM, pola neće da ga iznese. Razumem da je i to stav, ali ne znam kako se na taj način doprinosi boljem rešenju za sve nas“, komentariše Grubješić. Fer dijalog trebalo bi da započne odgovaranjem na sve optužbe upućene nekadašnjoj vlasti, a to bi moglo da oduzme i pola godine. To nas dovodi do DS, iz koga tvrde da bi bilo dobro da vlast razgovara sa opozicijom, ali da vlast to zapravo neće. Argument na njihovoj strani je „otimanje“ parlamenta od opozicije, a protiv njih nedostatak ideja. Na potpisivanje Briselskog sporazuma, „jednog od ona dva zla“, javnost je pripremljena optužbama na račun bivše vlasti, koja je „izdajničkim“ postupcima novu vlast smestila između „čekića i nakovnja“. Prebacivanje odgovornost traje do danas, zlu ne trebalo. Prvooptuženi DS se, međutim, s Vučićem slaže da dijalog mora da se nastavi do rešenja koje će obezbediti put Srbije u EU. Ali ne žele da Vučić s njima podeli ni dnevnopolitički ni istorijski teret te konačne odluke o KiM. Kao i većina opozicije, i oni smatraju da je dijalog farsa. A ni mašinerija vlasti se ne trudi da im uruči pozivnice kao letke pred izbore. „Zašto bi dijalog, apriori, bio farsa“, pita se Krstić. „Čak i da Vučić nije iskren kada kaže da želi da čuje sve stavove, postoje građani koji učesnike političkog života ocenjuju nezavisno od Vučića. Ideja postojanja stranaka, osim učešća na izborima, jeste da u periodu između izbora imaju neke aktivnosti, u koje spada i takmičenje u nuđenju rešenja za probleme. A kod nas je sve obrnuto. Stranke beže od politike, ne nude nikakve ideje. Beže od izjašnjavanja o Kosovu. To je kukavičluk i licemerje. Ali iz njihove perspektive nije glupo. Ako se stvar reši relativno povoljno, reći će da su one baš tako i želele. Ako se reši loše, što je mnogo veća šansa, reći će da je Vučić kriv i da su one to predviđale te zato nisu htele s Vučićem da imaju ništa. Čak ni razmenu ideja“. Osim u kontekstu „sitnog šićardžijskog interesa“, u svakom drugom smislu, po Krstiću, to je ponašanje nepametno. „Jer bežanje od politike stranke čini irelevantnim u očima građana, otud njihovi katastrofalno loši rezultati na izborima. Mislim da je s ovakvim kvalitetom opozicionih lidera, kvalitetan dijalog nemoguć, a nemoguće je i bilo kakvo nacionalno jedinstvo elita. Zato je dobro da Vučić ponavlja pozive i drži vrata dijaloga otvorenim, a da suštinski pokušava da ostvari nacionalno jedinstvo direktno s građanima koji, po mom sudu, daleko bolje i racionalnije sagledavaju problem KiM.“ Osim stilskih i dramskih elemenata koje vicepremijer izgovara, a predsednik ponavlja čak istim redosledom, duplo duže aktuelnim ostala su „proročanstva“ retko verodostojnog hroničara našeg doba. Akademik Dušan Kovačević zapisao je još 2007, grupišući po pitanju Kosmeta - čuvare naspram secesionista - da će nam podele doći glave i ovo malo preostale zemlje. Poručio nam je da bismo život trošili na praktičnije, korisnije i pametnije poslove, ako nam je (već) suđeno da se svađamo, sekiramo i do bola nerviramo, kad bi ova podela bila tolerantnija - bez mržnje, gorčine i predinfarktnog besa. Ukratko, badava nam sve kad ne znamo da razgovaramo.