Plašim se sukoba koji tinja

O tome kako se dogodilo da su strah i ćutanje o tome kako živimo prevladali kod mnogih finih ljudi, koja tajna je dovela Dragicu Nikolić za počasnu članicu ULUS-a, kako je Biljana Srbljanović došla u spor sa građanskom Srbijom, zašto pomislimo da je došlo do dna, „a ono ima još koliko hoćete“, i kako smo dozvolili da nas nečiji dečački snovi koštaju naših života, za NIN govori Branko Cvejić, glumac i bivši upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Kako se to desilo da postoje fini ljudi kod kojih je prevladao strah da kažu šta misle o tome kako živimo? Ne znam da li je strah ili možda te ljude ne pitaju. Možda je veći strah kod vas novinara. S televizije nas bombarduju tim konferencijama za štampu, vidite uvek tog jednog, govori u gardu, stalno vas grdi i stalno smo mi krivi za ovo, ono. Ja nemam strah, ali ako mi neko kaže „kretenu jedan“, više nemam šta s njim da razgovaram. Ako mi kaže „ološu“, „izdajniče“, ja mu odgovorim „nisam“, on kaže „jesi“, ja kažem „nisam“, i to može do prekosutra, i to je problem. Zato, kada zovu glumce, počinju s pitanjem: „Kako ste naučili tekst“. Ili: „`Aj’ glumac, kaži nešto smešno“. Vređanje, etiketiranje, osporavanje, to je ambijent u kome živimo? Čekajte, koliko sam čuo, društvene mreže čereče jednu vrlo misleću osobu koju izuzetno cenim, Biljanu Srbljanović. Prvo oko spomenika, a sada oko Saveta za kreativne industrije o kom niko ne zna da li će i kako će da radi. Napenalili su je i onda je ona rekla „dobro, da vam odgovorim“. Nisam navijač premijerke, ali, evo postoji i Fiskalni savet. Tu su ljudi koje izuzetno cenim, koji govore svoje mišljenje. ’Ajde da ih pustimo da vidimo šta će taj savet da radi. Rekli ste da se ljudi plaše da govore jer će izgubiti poziciju, šta može Biljana Srbljanović da izgubi i šta je njoj neko dao, osim što je svojim radom sama stvorila tako što je pisala izuzetne komade? Ne možete reći da ona to radi iz interesa. Koji interes, baš me zanima. Ima tu još ljudi koje poštujem i zanima me kako će to da funkcioniše. Ako dozvole da budu izmanipulisani, onda sam ja pogrešio. Ulazak u Savet se razumeo kao podržavanje ovakvog sistema? Mislite da ulaskom u Fiskalni savet ti stručni ljudi podržavaju ovu vlast? Kada čitam njihove izveštaje, nisam u to siguran. Postoje neka iskustva, na greškama se uči. Imali smo navodno nezavisno telo koje je oformila Vlada za otkrivanje ubica novinara Ćuruvije, Dade Vujasinović, do danas nema rezultata jer nosioci vlasti danas bili su sudionici Miloševićeve vlasti kada su se ta ubistva dogodila. U tom kontekstu da li smatrate i da je podizanje spomenika Đinđiću u mandatu ove vlasti posledica iskrenih namera i odavanja počasti? Ne mislim da je posledica iskrenih namera, ali da je trebalo podići spomenik jako davno, trebalo je. Pored Miloševićevog? Podizanje spomenika Miloševiću je budalaština i nadam se da neće proći. To je posledica činjenice da kod nas niko ne odgovara za svoje postupke. I zato imate Savamalu i proces koji traje i traje, i počeće da se zaboravlja jer idu značajnije stvari - šta će biti s Kosovom, nova kriza. Imali smo aferu „Indeks“, niko prstom nije mrdnuo. Reforme sudstva? Doktorati? Živimo u ozbiljno nenormalnoj zemlji i svaki put ima još nešto nenormalnije. Evo, sad ćemo da razgovaramo o tome da li „ova umetnica“, Dragica Nikolić, treba da postane počasni član ULUS-a. To treba da nas navuče da zaboravimo da oni stanuju u vili koja nije njihova. Može li ovaj narod da zna zašto stanuju i dokle će da stanuju tu i da li bivši predsednik ima prava da stanuje tu do kraja života ili pet, deset godina? Svaka nova stvar prevazilazi staru. I, potpuno briše sve ono što nas u stvari zanima. Je li vas iznenadila ta vest o počasnom članstvu? Glupost me više ne iznenađuje. Više volim da čujem šta članovi ULUS-a, slikari, vajari misle, ali to je malo važno ovde. Šta misle arhitekte nikome to nije važno, ne cene njihovo mišljenje. Šta misle sudije i tužioci, mislite da to nekoga interesuje?! Ministra pravosuđa?! Ne znam zašto se uopšte organizuju javne tribine. Besmisleno. Ako vam neko u oči kaže da ste kreten ili idiot kao što je Martinović rekao Živkoviću u Skupštini, jedino što vam preostaje je da mu priđete i lupite šamarčinu. Ne savetujem da se šamaraju ljudi, ne mislim da je rešenje da počnemo da se bijemo, ali govorim o nepodnošljivoj agresiji koja se svuda širi. Gledate sednice parlamenta? Gledam do koje granice to može da ide. Ali izgleda da nema granice. Bio je jedan poslanik, izuzetno fin gospodin Pavićević. Počinjao je svako svoje izlaganje pristojno, ali to uopšte nije uticalo na sve druge da prestanu s krajnjom bahatošću, da prestanu da mu se podsmevaju. Jesu li to najbolji predstavnici jednog naroda? Ko su ti ljudi? Često se uplašim činjenice da je narod to izabrao. Sada sa 60, idući put sa 90 i na kraju će biti 110 posto. Nikada nisam sreo čoveka koji je glasao za Miloševića, a on je uvek ubedljivo pobeđivao. I to smo strašno skupo platili. Vidite li neku paralelu između događaja neposredno pred rat devedesetih sa situacijom odlaska Marka Đurića na Kosovo? Poznat scenario, režirane predstave? Žao mi je što to upoređuju, pozorište je, ipak, mnogo ozbiljnije. Može da bude dogovoreno, s tim što su neki preterali, u našem žargonu, „prešmirali“. Jer, kada treba da se bijete na sceni, postoje kaskaderi, obučeni za to da nikoga ne povrede. U svakom komadu, da bi bio veliki, dođe i neka internacionalna zvezda. I tako je to odigrala i Mogerinijeva. Ali isto tako mislim da to oko Kosova mora da se završi jednom zauvek. Što pre, to manje patnje za sve nas ovde i za sve ljude tamo. Ali ovde je nešto pobrkano. Sve eskalira ka novom sukobu, a onda dođe veliki šef i kaže: „Mrzim te ljude ali evo, ja ću da razgovaram sa njima“. E, sad, zamislite tu njegovu patnju jer treba da razgovara sa njima i još kaže - Albanci su uradili ovo pod patronatom svojih sponzora. Ko su njihovi sponzori, kada ja vidim, a i sami se hvale, da su naši fantastično primljeni u Nemačkoj, Francuskoj, Americi, a da ne govorim o Rusiji. Jesu li za vas preoštre ocene kada se kaže da je ovo društvo postalo cirkus koji gubi i poslednje tragove demokratije? Nije to preterano, to je očigledno i tačno! Nije na predsedniku da baš radi sve te stvari koje nisu u opisu njegovog radnog mesta, i to jeste autokratija. Autokratija je kada kažu: „Sačekaćemo da se predsednik vrati da vidimo koji će ministar da izleti iz Vlade“. To je očigledna autokratija. Autokratija je i atmosfera u kojoj samo ako poznajete nekoga ko možda poznaje njega, možete nešto da uradite. Kakav je kao glumac Vučić? Slab. Predvidljiv. A sjajni glumci su nepredvidljivi. Ali naš narod voli da gleda samo komedije i bajke. U koju ulogu biste smestili Vulina kada poručuje Tačiju i Haradinaju da će još puzati oni, posle svih ratova koje je Srbija izgubila pod vlašću u kojoj je učestvovao? To radi da bi se što pre zaboravila ona stvar koju je morao da objasni - odakle mu pare da kupi stan. Onda bi možda i imao neki integritet, ovako ga gledam samo kao nekog manipulatora. Najgore je što takvi ljudi odlučuju o našim životima. On verovatno živi neke snove koje je sanjao kao dete. A ti njegovi snovi strašno koštaju. Ne samo para, nego naših života. Inače, sve je isto, svi isti su na vlasti koji su bili i pre 5. oktobra, onda kada je ovaj narod ustao. Malo su samo promešane karte. Problem opozicije je što se ne pojavljuju novi ljudi i kada se i pojave ne možete da kažete da imate do kraja poverenje u njih. Šešelj je opozicija. Čuli ste ga kada kaže da će sa svojih hiljadu radikala da ode da živi na KiM, da se nada da će i patrijarh živeti u Pećkoj patrijaršiji i da će ga njegovi ljudi štititi? Voleo bih da ne pomenem ime Šešelj nikada u životu, to čudo koje je stvoreno. Svojevremeno, kada je gostovala predstava „Sveti Sava“ iz Zenice, Šešelj je izjavio da te glumce sve treba povešati na Terazijama. Eto, ne bih da razgovaram o Šešelju, ni o Crkvi. Kad to kažem ne mislim na veru, već na crkvu, na bogaćenje, pedofiliju, kriminal... Valjda će neko da odgovara za to, ako ne zastare predmeti. Podržavali ste Đinđića? Vrlo sam ga podržavao, bilo je to vreme nade, postojao je neki otpor među ljudima, sada više ne postoji ništa. Mnogi pate od depresije… Uvek sam mislio da je osnovno pravo čoveka pravo na rad i mogućnost da živi u minimumu svog prostora. Kažu, i na Zapadu je isto. Pa ne znam zašto onda mladi hrle da beže odavde, pokušavaju da završe neke škole i ’ajde, odoše svi, ko god može. Biće ono, ko ode poslednji neka ugasi svetlo. Pozivaju žene da rađaju, a nema ni vrtića za ovu decu. Kako da planirate i jedno dete, ako nemate posao, a ako ga i imate niste siguri da ćete ga imati i sutra. Život kao politički marketing...? Naravno, i kada želi da saopšti nešto, pojavi se u pauzi između dva rijalitija ili u pauzi između dva poluvremena utakmice. To je manipulacija, sigurno. Profesionalac ste, kažite kako danas razumete onu scenu u snegu, spasavanje u Feketiću… … Kao režiju. Tako je počelo. Stvaranje jednog mita. Kuda će ta režija da nas odvede i kako mislite da će se razvijati scenario i kako će se završiti drama? Crta će morati da bude podvučena kad-tad. Samo, vrlo je moguće da ja tada neću biti živ. Ali da će on biti tu još dugo, eto, to mu verujem. Prognoze nisu optimistične što se tiče srpskog društva i demokratije? O kakvoj demokratiji možemo da govorimo kad vladajuća većina u parlamentu izmisli trista amandmana i čak se i ne trudi da budu različiti. Kako da razgovaramo o demokratiji kad ona uopšte ne postoji. Ima nekoliko ljudi koji se trude, hoće i pokušavaju, ali uskoro će svi da zamuknu. I čuće se samo jedan glas. Tako će da bude. Plašite li se nezadovoljstva koje raste i mogućeg sukoba među nama samima? Sukob tinja i plašim se, biće ga. Već ga ima. Ko ga proizvodi? Vlast? Soroševi plaćenici, bagra, ološ...? Čekajte, optužuju ljude da su Soroševi plaćenici!? Pa naš predsednik se video sa Sorošem i jako je dobar s njegovim naslednikom. Kada bude Sorošev naslednik došao, reći će: „Ja rekao Soroševi plaćenici?! Evo šta bagra izmišlja“. To će biti dokaz da smo bagra i vi i ja i svi ostali. Zato je pitanje svih pitanja - da li je greška što nije postojao 6. oktobar. Mislite da su građani pasivni? Pogledajte Rumuniju, tamo je sada premijer optužen za korupciju. Možda će se i ovde obračunati sa korupcijom kada budemo ušli u EU, vi ćete to gledati 2075. Ako bude postojala EU. Ali mi sada ovde imamo druga posla. Video sam naslov u hrvatskim novinama, glupost je zarazna, povodom kupovine aviona u Izraelu. Kažu Hrvati da troše 300 miliona zbog Srba. Zar ne mislite da je to glupost?! Sada se oni naoružavaju zbog Srba, a Srbi će da se naoružavaju zbog Hrvata. Pa neće valjda ponovo da krenu Srbi i Hrvati jedni na druge?! Opet scenario rizične situacije da bi se pojavili mirotvorci i spasioci? Ta varijanta. Proizvodiš krize da bi ih rešavao. Je li vama umetnicima potreban neko da vas miri? Ne, u pozorišnom svetu, osim izuzetaka, nije ni došlo do prave svađe. Doduše, u tim prepirkama nema reči: „kretenu“ ili „ološu“, najveća uvreda se svodi na dijagnozu - neizlečivi jugonostalgičar. Zagovarate je stvarno? Mislite da će se nekada u budućnosti ponovo spojiti te zemlje? Nema te potrebe, ali ima potrebe da ne postoje granice, da možete normalno da komunicirate, a neko nas je sveo na život kao u krletki. Stalno živite u sve manjem prostoru. Isto vam je ovo fiktivno sa Kosovom koje ne postoji u sastavu Srbije godinama. Video sam manastire, gostovao u Prištini sa predstavom. Organizovana je diskusija sa vrlo zanimljivim svetom, i znam da nisu tamo svi „Tačiji i Haradinaji“. Imali smo Bekima Fehmijua? Bekim je bio divan, izuzetan čovek. Kao i Faruk Begoli, moj kolega sa klase, bio je veliki čovek. U moje vreme bilo je razgovora o gostovanju JDP tamo ali ako bi moglo samo da se ne zovemo JDP, nego samo „Dramsko“. Čekaj, ne mogu ja da ne budem Branko, nego za ovu priliku samo Cvejić. Kako je Bekim živeo u Srbiji od raspada Jugoslavije? Teško, veoma teško mu je to palo. Možda je ta njegova odluka da ode, a to je bila njegova odluka, bila i zbog svega toga što se dešavalo. Bio je razočaran, povređen? Bio je povređen, sigurno je bio. Na kraju krajeva, i od svojih. Bio je na liniji dvostruke vatre? Da, a bio je divan čovek i veliki glumac i privilegija mi je da sam ga poznavao. Naše glumačke veličine ostale su sinonim za neko lepše, bolje i bezbrižnije vreme? Ima ih i sada. Divno je što se normalizuje stvar, HNK je gostovao, JDP ide tamo i Atelje i druga pozorišta, dolaze na festivale, na Sterijino pozorje i sve je to nekako bliže normalnom životu. Miki Manojlović igra glavnu ulogu u HNK u Zagrebu... To ne zavisi od politike, ona može malo da smeta, ali ne do kraja. Da pomogne, ne može uopšte. Hodamo po Sarajevu Dino Mustafić i ja i on kaže: „Pa ti si ovde popularniji nego u Beogradu“! Voja Brajović je snimao film u Zagrebu, ja sam pre nekoliko meseci snimao tamo, bilo je prijatno iskustvo, kao da se rat nikada nije dogodio. Jer, čini mi se, ne bih mogao da ne vidim da me neko ne voli. Ne tražim neku izuzetnu ljubav, ali glumac uvek mora da zna da li ga prihvataju ili ne, i to se brzo oseti. Evo sada igram predstavu na Krležin tekst, i gostovali smo već u Zagrebu, a igraćemo i u Rijeci na festivalu, pa ponovo u Zagrebu. I to me raduje. Dobre predstave Zagreba, Sarajeva, Skoplja, Beograda ipak se razmenjuju mnogo lakše no što političari između sebe to rade. Imamo i Olivera Frljića na meti proustaša i pročetnika? Frljić je na meti mnogih. Izuzetno je važna pojava u pozorišnom životu ne samo Hrvatske, Srbije ili regiona, nego uopšte. Pravi zanimljive predstave. Na ivici žileta? Često incidentne, uvek pod tenzijom, kao u Poljskoj. Ipak, dobijaju sve nagrade. Izuzetno cenim njegove predstave, one koje se bave politikom i koje su posvećene intimnijim stvarima. Gledao sam njegovu sjajnu predstavu „Mrzim istinu“. Predstava o Aleksandri Zec je veoma značajna. „Šest lica traže pisca“, odlična i hrabra, njima, hrvatskoj vlasti, jako neprijatna. Otvoreno govori o onome što vidi, toga kod nas nema ili ima retko. Mržnja prema istini, hoće li nas skupo koštati? Ne volim scenarije kataklizme, ali bojim se... Veoma mali broj ljudi fantastično živi, a sve je veći broj onih koji žive na ivici egzistencije i jedva preživljavaju. I taj broj se stalno povećava. Bojim se trenutka kada će reći: „Čekajte ljudi, nemam `leba da jedem, bre! Daj mi `leb“. I neće moći doveka da prolazi populizam „evo ti `leba za 50 dinara, idi gledaj rijaliti ceo dan“. Evo, pretrčavam kanale i na jednom, vidim, svi u maskirnim uniformama, pomislim, neka predstava, a ono rijaliti. Je l’ oni to priželjkuju? Sledeći rijaliti će verovatno biti u skladištima, podrumima. Klaustrofobična komedija? Da. Jesmo li već jednom prevazišli Nušića i Steriju? Ma kakvi! Svakih nekoliko godina bismo morali da pravimo novu Sterijinu predstavu „Rodoljupci“. Uvek iznova. On je najtačnije govorio o srpskom narodu. I naravno, Nušić, koji je sjajan. Ali, šta to vredi. Ne volite katastrofičare, ali koliko ima još do dna? Ne znam. Pomislim da je došlo do dna, ali ima još koliko hoćete. Pomislim, stvarno neće više moći ovako, međutim, ide dalje, šljaka, funkcioniše. Nenormalna zemlja, i kada to budemo shvatili, možda ćemo pokušati da je unormalimo.