Paradoksi lokalpatriotizma

Fudbalski klub Barselona mogao bi 2018. da provede uzburkan poput zastave Lige šampiona, popularne „mušeme“, kojom mladi simbolično mlataraju na centru terena pred utakmice najjačeg evropskog fudbalskog takmičenja. Taj klub i jeste zastava, ponos i te Lige šampiona, i Katalonije, i prosečnog ljubitelja fudbala, ali bura u Barsi neće nužno biti simbolična. Sa svakim korakom pobunjene španske autonomne zajednice ka nezavisnosti bučnije će se nametati pitanje šta će se fudbalski desiti sa Barselonom; pitanje koje, budimo realni, većinu planete više zanima no šta će politički biti sa Katalonijom. Barselona je sportsku imperiju sagradila bivajući i katalonska i svetska. Internacionalni šmek dao joj je još Hans Maks Gamper-Hesig. Švajcarac je 1899. namerio da kroz Barselonu samo proputuje, ciljajući Afriku i tamošnje poslovne prilike, ali zaljubio se u grad i istorija ga je upamtila kao Đoana Gampera (ili bilo šta u rasponu od „Đoana“ do „Žuana“, jer srpski pravopis nema pravila transkripcije za katalonski). Pošto je bio strastveni sportista, 1899. je stigao i da objavi nameru da formira loptačku družinu. Na oglas su se odazvali i ljudi imena poput Valter Vild, Oto Kuncle i DŽon Parsons, te je Fudbalski klub Barselona rođen kao svetski. Da bi postao katalonski, bilo mu je potrebno malo više vremena, ali istraživači beleže da se klub 1918. pridružio peticiji za autonomiju Katalonije, i da je 1921. odbacio kastiljanski i status napisao na katalonskom jeziku. Godine 1925. ovaj spoj katalonskog i svetskog doživeo je prvu kulminaciju kada je publika na Les Kortsu, u tadašnjoj kući fudbalera Barselone, dočekala zvižducima Kraljevski marš, ondašnju i sadašnju himnu Španije, protestujući protiv diktature Prima de Rivere. Zbunjeni muzičari britanske kraljevske mornarice, koji su svirali tom prilikom, brže-bolje su se prešaltali u Bože, čuvaj kralja, pa su se pogrde transformisale u aplauz. Primo de Rivera to nije oprostio, i zatvorio je Les Korts na šest meseci. Klub možda još nije bio signum Katalonije kakav će kasnije postati, i poseta na Les Kortsu je padala u godinama koje su prethodile Španskom građanskom ratu, jer je politika bila preča, ali događaj ključan za poistovećivanje zbio se već u prvom mesecu (inter)nacionalnog pokolja, 6. avgusta 1936. Đozep Sunjol, poslanik katalonske republikanske levice, hteo je da poseti republikanske vojnike u blizini Madrida. Zalutao je u zonu koju su kontrolisali Frankovi fašisti, zarobljen je, i na mestu streljan. Sunjol nije bio samo političar, već i aktuelni predsednik FK Barselona, i njegovo mučeništvo bilo je lansirna rampa za političko-fudbalsku mitologiju koja kruži i danas. Franko je Barselonu svakako smatrao znamenjem „katalonizma“, i nakon što je zaseo na diktatorski tron hispanizovao joj je ime i uklonio katalonsku zastavu sa grba. Na miru je nije ostavljao ni na terenu, pa je 1943, pre revanša polufinala Kupa generalisima – kako se za Frankovog vakta zvao Kup kralja – rešio da se ne ponovi prva utakmica, u kojoj je Barselona dobila Real Madrid 3-0. Neposredno pred revanš mračna figura moderne španske inkvizicije, šef državne bezbednosti, ušla je u Barsinu svlačionicu i podsetila igrače da su tu samo zahvaljujući velikodušnosti režima. Pobeda Reala od 11-1 nije bila osobito iznenađenje. Navijači su međutim i dalje imali smelosti za protest. Godine 1951, posle utakmice sa Rasingom iz Santandera, publika se sa Les Kortsa vraćala kućama peške, dajući time podršku štrajku tramvajdžija, na stadionu se „Živela Barsa“ prkosno vikalo na katalonskom, a 1968. Barsa se osvetila za dogovoreni debakl iz 1943. osvojivši Kup generalisima pred samim generalisimom, pobedom nad Realom od 1-0. Svež dodatak mitologiji bio je trener pobedničkog tima, Salvador Artigas, nekadašnji republikanski pilot. Narednih godina Franko je polako gubio vlast nad Španijom, a Barselona nije gubila vreme u vraćanju identiteta i sebi i Kataloniji. Klub je 1972. javno podržao kampanju da se katalonski jezik vrati u škole, a 1973. katalonski su počeli da koriste najavljivači na Nou Kampu, Barsinom utvrđenju od 1957. Istovremeno je na stadionu ponovo razvijena katalonska zastava, a povratak katalonskog imena klubu 1974. proslavljen je demoliranjem madridskog Reala, 5-0 u Realovoj kući. Glavnu rolu u tom istorijskom trijumfu imao je daleki naslednik Đoana Gampera, Holanđanin transformisan u Katalonca, Johan Krojf, o kome je dopisnik NJujork tajmsa napisao da je u tih devedeset minuta za duh katalonske nacije učinio više nego mnogi političari. Kada je diktator umro, pale su i poslednje ozbiljne prepreke katalonizaciji kluba, pa je Đozep Gvardiola 1992. mogao da na terasi Palate generaliteta podigne trofej Kupa šampiona, prvi u Barsinoj istoriji, noseći oko vrata katalonsku zastavu, „senjeru“, i trijumfalno objavljujući oduševljenoj masi „Građani Katalonije, najzad imate kup“, aludirajući na „Građani Katalonije, najzad sam ovde“, reči koje je petnaest godina ranije, po povratku iz izgnanstva, izgovorio katalonski političar Đozep Taradeljas. No Španija je tada već decenijama bila, sve u svemu, pristojno mesto za život, te je bio potreban novi potres da bi se razvile bojne zastave „katalonizma“. Kao i ostatku sveta, potres je stigao u vidu ekonomske krize, i ravno dvadeset godina nakon Gvardioline objave – na utakmici protiv madridskog Reala, naravno – Nou Kamp je eksplodirao povicima „Nezavisnost!“, simbolično započetim nakon 17 minuta i 14 sekundi utakmice, vraćajući se time na bojna polja 1714. godine, u kojoj je Barselona tokom Rata za špansko nasleđe pala pod vlast krune Kastilje. Klub danas nema potrebe da krije „katalonizam“, pa tu reč koristi i na zvaničnom veb-sajtu. U odeljku posvećenom identitetu piše: „KATALONIZAM: Od samog osnivanja Fudbalski klub Barselona je neodvojiv od svoje zemlje, Katalonije… Klub odlučno promoviše Kataloniju širom sveta. Barselona podržava celovitu, multikulturalnu, poštenu i brižnu Kataloniju.“ Našlo se tu mesta i za Đozepa Sunjola, i za Riveru, i za Franka, i za podršku katalonskim sentimentima, jeziku i kulturi u stegama diktature, o čemu smo već pisali, i što je svakako istorijska istina. U 2018, međutim, kada postoji ozbiljna mogućnost da Katalonija postane nezavisna, postavlja se pitanje šta je klub spreman da plati za to da ostane njena najponosnija zastava. Na prvu loptu delovalo je da je Barselona spremna da rizikuje za ideale. Nekoliko dana pred prošlogodišnji referendum klub je izdao saopštenje u kome ga podržava. Na dan referenduma Barselona je rešila da utakmicu protiv Las Palmasa odigra bez publike, a predsednik Đozep Bartomeu objavio je da je ta odluka protest zbog nasilja. Uvećanje te romantične slike kaže nam, međutim, da klub nije podržao nezavisnost već sam čin referenduma. Dakako, i to je bio rizik, ali ograničen, a utakmica možda ipak nije odigrana iza zatvorenih vrata iz protesta već zbog najave značajne navijačke grupe da će je prekinuti. Ikonični Đozep Gvardiola jeste javno podržao nezavisnost, ali Pep je i tada bio i danas jeste trener Mančester sitija, bez ikakve veze sa FK Barselona još od 2012, a kapiten kluba Andres Inijesta nakon nasilja španske policije napisao je sledeće: „Nikada nisam javno komentarisao situacije koje su komplikovane i koje izazivaju različita osećanja poput ove, i nikada neću, ali trenutna situacija je osobita. Jedno mi je jasno – pre nego što sebi nanesemo još štete, potrebno nam je da ljudi na vlasti počnu da razgovaraju. Uradite to za sve nas, jer zaslužujemo da živimo u miru.” Kapitenove reči jesu bile plemenite, ali nisu bile nimalo revolucionarne, a nije ozbiljna fudbalska nauka objasniti zašto. Barselona danas ima 24 titule španskog prvaka, 29 osvojenih kupova kralja i generalisimusa, petostruki je evropski i trostruki svetski šampion. Forbs je prošlog leta procenio da njen igrački pogon vredi tri i po milijarde evra, a da joj je godišnji prihod 620 miliona. Šta bi od te fudbalske i finansijske imperije, za koju se navija od Amerike do Australije, opstalo u nezavisnoj Kataloniji, koja ima još samo jedan iole velik fudbalski klub, Espanjol, u Kataloniji u kojoj bi Barselona igrala utakmice protiv Đirone, Taragone, Terase, Sabadelja i sličnih klubova o kojima ponešto znaju samo posvećenici? Lionel Mesi u ugovoru ima klauzulu koja mu dopušta da ode iz kluba za džabe ako Barselona napusti špansko prvenstvo i ako joj se ne dozvoli da se pridruži nekoj ligi slične snage – engleskoj, recimo – pri čemu za ovo potonje ne postoji presedan u evropskom fudbalu. A kada bi Barselona i nakon nezavisnosti igrala špansku ligu, da li bi se i dalje mogla nazvati ponosom Katalonije? Barselona odavno nije klub koji režim teroriše, već globalni gigant koji je, ruku podruku sa madridskim Realom pregovarao i pregovaraće o formiranju zatvorene evropske superlige. Barselona je odavno izabrala da, ako ta dva načela dođu u sukob, bude svetska, a ne katalonska, što vodi u paradoksalan zaključak da Barselona može da ostane katalonska samo ako Katalonija ostane španska.