Čovek koji je voleo svoje neprijatelje

Prošlo je pet decenija otkako je ubijen najveći američki borac za ljudska prava Martin Luter King Junior. Šta se promenilo za tih 50 godina, da li je Amerika danas slobodna kao što se King nadao da će biti, šta je ostalo od ciljeva njegove borbe ? Šta bi danas uradio čovek koji je za svojih 39 godina, koliko je živeo, ostavio tako dubok trag u američkoj istoriji da se njegov rođendan, 20. januar, slavi kao nacionalni praznik? Martin Luter King ubijen je 4. aprila 1968. na balkonu motela „Lorejn“ u Memfisu. Danas se na tom mestu nalazi Nacionalni muzej građanskih prava, a soba 306 još uvek izgleda baš onako kako je izgledala tog dana - nepopijena šoljica kafe, opušci u pepeljari, dnevne novine. Tadašnji predsednik Lindon DŽonson proglasio je dan žalosti, a neredi su izbili u više od sto gradova širom zemlje. Za smirivanje je angažovano 57.000 vojnika Nacionalne garde, što je najveća vojna mobilizacija u Americi od Građanskog rata. Samo u Vašingtonu uništeno je 1.200 zgrada, neke u samoj blizini Bele kuće. U novinama Atlanta konstrakšn, na naslovnoj strani objavljen je tekst urednika Ralfa Mekgila „Rob ubio slobodnog čoveka“. Beli rob, rob straha i predrasuda, bio je DŽejms Erl Rej, rasista, osuđen na 99 godina zatvora. Slobodan čovek bio je King, koji je svoju slobodu osvajao borbom za neki pravedniji svet. Rođen je 15 januara 1929. u Atlanti. Diplomirao je sociologiju, a kasnije i teologiju, koju je doktorirao u Bostonu. Sa dvadeset pet godina postao je pastor baptističke crkve u Montgomeriju u Alabami. Godinu dana kasnije, kada je aktivistkinja Roza Parks odbila da belcu ustupi mesto u autobusu i zbog toga završila na sudu, King je postao vođa protesta, koji se posle više od godinu dana završio odlukom suda da je podela u autobusima protivustavna. Usledilo je trinaest godina borbe. Avgusta 1963. na „marš na Vašington“ pristiglo je oko 250 000 ljudi, ispred Linkolnovog memorijalnog centra King je održao govor: „Danas vam kažem, prijatelji moji, uprkos poteškoćama današnjice i sutrašnjice, ja imam san. To je san koji je duboko ukorenjen u američkom snu. Imam san da će se jednoga dana ova nacija izdići i da će živeti po pravom kredu svog postojanja… Imam san da će jednoga dana na crvenim brdima DŽordžije sinovi nekadašnjih robova i sinovi nekadašnjih robovlasnika sedeti zajedno za istim bratskim stolom.“ To će ostati prelomni trenutak za njegovu borbu, koja će ga 1964. dovesti i do Nobelove nagrade za mir. Sa 35 godina života ostao je najmlađi dobitnik do sada. Novčani deo nagrade, 54.123 dolara, donirao je pokretu za građanska prava. U zvaničnu verziju da ga je ubio DŽejms Erl Rej, iz rasističkih pobuda, porodica nikada nije poverovala. Kako je on sam priznao zločin, istraga nije ni sprovedena. Trideset godina kasnije podnet je sudski zahtev za preispitivanje ovog ubistva. Sud u Memfisu, pošto je saslušao više od 70 svedoka, našao je da su mafija i različite državne agencije umešane u ubistvo. Ali ostalo je na presudi i nije bilo nikakvog pomaka. Earl Rej umro je u zatvoru 1998, a porodica je nastavila da se bori. NJegova supruga Koreta Skot King i njihovo četvoro dece molili su i Baraka Obamu da preispita slučaj. Specijalni izvestilac za ljudska prava Bari Kovalski, koji je dobio zadatak da to učini, pošto je pregledao odluku suda iz Memfisa, zaključio je 2000. godine da je osuđenik bio kriv i da nije bilo državne zavere. To nije umirilo njegovu porodicu, a Koreta je umrla 2006. godine, do kraja života ubeđena da je iza ubistva stajala neka ozbiljnija organizacija. I u tom uverenju nije bila sama. Martin Luter King ostao je simbol pokreta za ljudska prava. Novembra 1983, tadašnji predsednik Ronald Regan potpisao je zakon kojim se dan njegovog rođenja proglašava za nacionalni praznik. Taj praznik prvi put je obeležen 15. januara 1986. godine. Ali nisu svi doživeli njegovu smrt kao nacionalnu tragediju. Ni onda ni danas. NJegovu sahranu u televizijskom prenosu pratilo je oko 120 miliona ljudi, mnogi su žalili, ali ne svi. Bilo je i besa što se nacionalni dan žalosti proglašava zbog čoveka koga su smatrali komunističkim agitatorom, nepatriotom, neprijateljem… I danas će se od mnogih belaca čuti da su crnački protesti neprihvatljivi. To je pokazao slučaj Kolina Kapernika, igrača američkog fudbala, koji je pre dve godine odbio da se pokloni zastavi u znak protesta zbog položaja Afroamerikanaca. Sa njim su se solidarisali mnogi igrači, ali je Kapernik ostao bez ugovora u narednoj sezoni. Na napade koji su usledili počev od predsednik Donalda Trampa, pa do medija i sportskih klubova, novinar Trevor Noa odgovorio je ovako: „Evo crnog čoveka u Americi koji danas kaže: ’Ne znam kako da pošaljem poruku. Ako marširam ulicama, ljudi kažu da sam siledžija. Ako izađem i demonstriram onda kažu - to su neredi.’ Koji je pravi način za crnog čoveka da skrene na sebe pažnju u Americi?” Jer iako će većina Amerikanca reći za sebe da nisu rasisti, da podržavaju prava Afroamerikanaca, da su za jednakost, realnost je nešto drugačija. Većina samih Afroamerikanaca ne oseća se ravnopravno na mnogim poljima i, kako pokazuju podaci, za to imaju i razloga. Afroamerikanci su danas mnogo bolje obrazovani, tako su napredovali na društvenoj lestvici, pa su i bolje plaćeni, ali još uvek ne kao belci. Na svaki dolar koji zaradi beli radnik, crni zaradi 85 centi, pokazuje analiza Ekonomskog političkog instituta (EPI). Nezaposlenost među crnim radnicima još uvek je duplo veća nego među belim. I te su razlike veće nego što su bile pre pedeset godina. EPI to objašnjava ograničenim rastom prihoda u srednjoj ili nižoj kategoriji radnika, gde su Afroamerikanci daleko više zastupljeni, porastom prihoda radnika na višem nivou, gde su oni pak manje zastupljeni i, najzad, rastućom rasnom nejednakošću u zapošljavanju, zaradama i mogućnostima za napredovanje. Zatvori zato nude drugačiju statistiku, broj crnih zatvorenika utrostručio se od vremena Martina Lutera Kinga, i prošle godine bio je više nego šest puta veći u odnosu na bele zatvorenike. Takva slika dovela je danas do pokreta Životi crnaca su važni (Black lives matter) koji beleži sve napade na Afroamerikance i bori se za građanska prava, istina malo agresivnije nego što je to činio King. „Naše knjige iz istorije smatraju dr Kinga vizionarom, ali 1960. on je od vlasti bio javno obeležen kao terorista. Stvari nisu drugačije ni danas… Dr King je znao da će žrtvovati sve, uključujući i život, za oslobođenje crnaca od sistema bele supremacije. Danas ga se mnogi sećaju samo kroz sliku crne dece i bele dece koja se zajedno igraju, i ništa više od toga“, izjavila je Tamika D. Meloru, aktivistkinja Žena u pokretu. Martin Luter King danas bi imao mnogo više posla nego što je mogao da sanja. Ali je bar jedan njegov san ispunjen. Na snimku koji je pre pedeset godina pušten na njegovoj sahrani, čuje se kako govori o sopstvenoj smrti „Voleo bih da neko spomene tog dana da je Martin Luter King pokušao da svoj život posveti pomaganju drugima. Voleo bih da neko tog dana kaže da je Martin Luter King pokušao da voli nekoga.“