Povratak u budućnost

Na početku svog prvog predsedničkog mandata početkom dvehiljaditih, Vladimir Putin je bio prozapadno ostrvo u moru antizapadne ruske elite. Kao što sam u to vreme konstatovala, njegova želja da Rusiju „čvrsto veže za Zapad“ stajala je u snažnom kontrastu s tradicionalnim shvatanjem bezbednosti koje je u zemlji preovladavalo. Ali posle martovskih predsedničkih izbora, na kojima je Putin zacementirao svoju viziju Rusije kao vojnog bastiona, jasno je da je njegovo ostrvo sada nacionalizam, i da će to i ostati koliko god bude gospodario iz Kremlja. Opasnost koju ova okolnost predstavlja je potpuno očigledna. Nakon 18 godina na vlasti, Putin je sada otišao dalje od svojih sovjetskih prethodnika po tome što olako pominje mogućnost nuklearnog konflikta sa Zapadom. Ova agresivna retorika mu je, reklo bi se, bila od koristi na izborima, čiji mu je rezultat suštinski dao carte blanche da u četvrtom mandatu vlada kako mu je volja. Kad sam napuštala glasačko mesto, moja nećaka Maša, brucoškinja na fakultetu, primetila je kako je Putin „jedini lider za koga je ikad znala“. Od toga su me podišli žmarci. Kada sam ja bila brucoš u Moskvi, znala sam jedino za Leonida Brežnjeva, a izgledi za budućnost činili su se užasavajućim. Putin je već po dužini boravka na vlasti prevazišao Brežnjeva, i sada je po tome ispred njega još samo Josif Staljin, koji je vladao skoro tri decenije. Putin je na ovim izborima osvojio rekordnih 76 odsto glasova, što znači da je za njega glasalo preko 56 miliona ljudi - što je takođe novi rekord. A učešće drugih kandidata dalo je njegovoj pobedi privid legitimnosti. NJegovi „protivnici“ uključivali su Pavela Grudinjina iz Komunističke partije, Vladimira Žirinovskog iz Liberalno-demokratske partije, javnu ličnost Kseniju Sopčak (Donalda Trampa ruske politike), te Grigorija Javlinskog, koji na predsedničkim izborima učestvuje još od vremena kad je na vlasti bio Mihail Gorbačov. Putinov prethodni rekord bio je nekih pedesetak miliona glasova koliko ih je osvojio 2004. Ali poslednjih godina njemu je pošlo za rukom da Ruse okupi oko nacionalne zastave i marginalizuje opoziciju. Nakon aneksije Krima 2014, na kritikovanje vlasti gleda se kao na bezmalo izdajničku delatnost. U svrhu održavanja atmosfere kriznog stanja u zemlji - stvaranja utiska da je Rusija izložena napadima sa svih strana - Putin je poslednjih godina za svoje potrebe eksploatisao različite međunarodne skandale povezivane s Rusijom. U tom cilju je koristio istrage o navodnom uplitanju Rusije u izborne procese u zapadnim zemljama, zabranu učešća na takmičenjima koju je Međunarodni olimpijski komitet uveo ruskim sportistima zbog sistematskog korišćenja dopinga, a odnedavno i britanske optužbe da je Kremlj taj koji je naložio da bivši ruski dvostruki agent u Engleskoj bude otrovan nervnim otrovom. S toliko lošeg publiciteta kome je zemlja izložena, ne čudi što Rusi osećaju potrebu da iskažu solidarnost. Izlaznost od skoro 70 odsto bila je blizu zacrtanog cilja Kremlja. Putin ništa nije prepuštao slučaju. Kremlj je potrošio 770 miliona rubalja (13,3 miliona dolara) za kampanju u kojoj su lansirani slogani poput „Glas za Putina, glas za snažnu Rusiju“. Na dan izbora, zvaničnici su biračka mesta popunili policama s hranom koja je nuđena upola cene. Viralni video-snimci opisivali su Putina kao mišićavog „oca nacije“. Velike kompanije i fabrike su bile pod pritiskom da mobilišu zaposlene da glasaju za Putina. A u udaljenim delovima zemlje, poput Dagestana na jugu ili Čuhotke na severu, članovi biračkih odbora se nisu ustručavali da ulaze iza zastora kako bi proverili da li su birači zaista zaokružili Putinovo ime. Ali čak i tamo gde je glasanje bilo slobodnije nego u Dagestanu - kao u Kalmikiji, Brijansku, Krasnodaru, Kursku i drugim industrijskim i poljoprivrednim regijama - za Putina je glasalo oko 80 odsto izašlih na izbore. Ovaj takozvani „crveni pojas“ tradicionalno je podržavao komuniste, čija se izborna ponuda sastojala u patriotskim sloganima. Ali u 2018. monopol na patriotizam pripada Putinu. Na drugoj strani, poziv borca protiv korupcije i opozicionog lidera Alekseja Navaljnog na bojkot izbora pokazao se kao kontraproduktivan. Navaljni je zastupao stav da bi ljudi trebalo da ostanu kod svojih kuća kako bi Putinu uskratili priželjkivanu izlaznost od 70 odsto. Ali s obzirom na to da samom Navaljnom nije bilo dopušteno da se kandiduje zbog fabrikovanih kriminalnih optužbi protiv njega, čak su i tradicionalna opoziciona uporišta poput Moskve i Sankt Peterburga ovog puta otišla Putinu. Ipak, odsustvo liberalnih predsedničkih kandidata ne objašnjava zašto je Putin osvojio 70 odsto glasova u Moskvi i 75 odsto u Sankt Peterburgu (gde je inače izlaznost bila 15 odsto ispod nacionalnog proseka). Ti rezultati sugerišu da je izborno telo postalo pokornije. Sada mnogi smatraju da je lakše podržati Putinovu poruku o „snažnoj zemlji“ nego se suprotstavljati struji i rizikovati optužbe za izdaju, te probleme na poslu. Odsustvo protestnih glasova na ovim izborima je novi fenomen za Rusiju. Moj odlazak do biračkog mesta - da posmatram, ne da učestvujem - podsetio me je na sovjetsku eru. Delovalo je kao da sam u upristojenoj policijskoj državi: bilo je desetak ljudi koji su došli da glasaju, i najmanje 20 policajaca i članova izborne komisije koji su ih nadgledali. Jedina razlika između Putinove Rusije i SSSR je u tome što birači sada barem imaju utisak da su imali izbora da glasaju za nekog drugog osim za „dragog vođu“. Prema organizaciji za izborni monitoring Golos, izgleda da je ove godine bilo manje slučajeva direktnog trpanja listića u glasačke kutije ili pretnji biračima nego na prethodnim izborima. Ali to je tako zato što su se druge tehnike - uključujući klasično ucenjivanje na radnom mestu i izloženost non-stop propagandi - pokazale tako efikasnim. Osim Putina, jedina koja je imala koristi od ovih izbora bila je Sopčakova, koja je kampanju iskoristila da promoviše svoj selebriti brend. Sopčakova Putina često naziva čika Vovom (Vova - skraćeno od Vladimir), i rada je da pomogne Kremlju u transformaciji opozicione politike u frivolnu zabavu. Čak je obznanila kako je glasački proces bio „transparentniji“ nego u prošlosti, kao da ona o tome išta zna. Putinu su ovi izbori omogućili da novu vladu formira ne obazirući se na nekad moćne izborne blokove poput urbane srednje klase, koja je sada izolovana i spremna da se priključi onima koji glasaju za „snažnu Rusiju“. Putinov režim je stagnantan, ali može da preživi još dugo, s obzirom na odsustvo efikasne opozicije. Ono što je izvesno jeste da Putin ne može da ispuni svoje obećanje o vojnoj moći i prosperitetnoj budućnosti. Ta dva obećanja protivreče jedno drugom, jer će održavanje ruskog militarizma zahtevati podizanje gornje granice za odlazak u penziju, povećanje poreza i druge teške reforme. Na kraju će se ispostaviti da su Rusi glasali za manje socijalnih i političkih sloboda, a za više ekonomske stagnacije. Odlučili su da se vrate unazad - u budućnost koje su se svojevremeno toliko bojali.