Demijan Hirst iz našeg sokaka

Da je u kulturi mnogo šta nakaradno, kao i u drugim segmentima društva, obelodani neki povremeni skandal koji odjekne u javnosti. Nedavni primer su reakcije esnafa na rezultate konkursa Sekretarijata za kulturu Beograda za (su)finansiranje umetničke produkcije u 2018. Digla se verbalno kuka i motika protiv netransparentnosti postupka, burazerske dodele sredstava, nagrađivanja miljenika, tolerisanja ili čak podsticanja fantomskih organizacija stvorenih uoči konkursa, ili za tu priliku prilagođenih statuta... Tražile su se pravda i otkazi, a dobila arogantna bahatost ćutanja tipa „može nam se“. Jer, kako drugačije protumačiti ponavljanje grešaka na koje je lane ukazala Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS) podrobnim izveštajem o propustima na prošlogodišnjem konkursu? Međutim, ovaj način finansiranja jedna je od malobrojnih institucionalnih poluga namenjenih podršci kulturnom razvoju. Ali konkursi, takvi kakvi su, najčešće ne donose najbolji rezultat. U tako „organizovanom“ haosu na sceni, gde kao da nema zakona, neko se može neutemeljeno ponadati da nam spas dolazi od novog Vladinog izuma, kreativnih industrija, sve i ako je prekopiran sa Zapada. Hoće li nas tržišni model uvesti u red, ili će opet izvisiti oni bez političke zaleđine? I, ko će koga tu kontrolisati? Stvari trenutno ovako funkcionišu: usvajanjem Zakona u kulturi iz 2009, država je preuzela obavezu raspisivanja konkursa za projekte i programe u kulturi, uz formiranje stručnih komisija iz svih oblasti, od izdavaštva do pozorišta, a preko vizuelnog stvaralaštva. Međutim, konkursi su bili praksa Sekretarijata još od 2001, podseća Gorica Mojović, bivša članica beogradske vlade i pomoćnica gradonačelnika kroz dva mandata (2000-2008). I pored nedostatka pravne osnove i prethodnog iskustva (ili baš zbog toga, prim. nov.), „sve je bilo javno i dostupno, niko nije ni pomišljao da nešto prikrije“, navodi Mojovićeva. Nije bilo ni revanšizma, pa su novce na konkursima dobijali i takvi koji su štrajkovali (čak i glađu) protiv nekih odluka čelnika, dok danas slični „ne dobijaju ni cvonjka“. „Uveravam vas da je tadašnja vlast mnogo više strepela od stava javnosti, nego što je javnost zazirala od vlasti“, dodaje Mojovićeva. U to vreme nije bilo ni „fantomskih udruženja“ koja danas skupljaju kajmak iz budžeta, tvrdi. „Nikome to nije padalo na pamet. Fantomi su patent ove vlasti“, kaže Mojovićeva. I nudi kao dokaz činjenicu da su oni koji su dobijali na konkursima u „njeno vreme“ i danas aktuelni na kulturnoj sceni. Konkursi su vremenom ušli u rutinu, sve sa većim brojem priloženih projekata, bilo na lokalnom bilo na republičkom nivou. Organizacije i institucije su se projektno opismenile, da bi preživele. Uslovima konkursa prioritet se davao i daje inovacijama na polju stvaralaštva, a u cilju dostizanja javnog interesa. Bar tako stoji na papiru. U praksi, konkursi sve više liče na „podsticanje amaterskog amalgama razbibrige i populističke kulturne akcije“, navedene prilike opisuje spisateljica Vida Ognjenović. A sve manje na podršku „samobitnosti i autonomiji kulture i umetničkog dela“, naglašava Ognjenovićeva. Sve više znače finansijski podstrek „svojima“, a sve manje vidljivog plana šta se hoće od konkursa, što kulminira upravo sada, kada je predstavljen nacrt Strategije razvoja kulture u RS (juna 2017). Planiranjem taktika i kampanja, država zvanično definiše šta su joj prioriteti i kuda stremi. Predloženim merama u kulturi, ona se obavezuje na negovanje srpskog jezika i ćirilice, i povezivanje srpskog kulturnog prostora, ali i garantuje raznolikost odgovora na kulturne potrebe svih građana. Pa i onih kojima nije prioritet farbanje uskršnjih jaja, za šta je Sekretarijat netom izdvojio više od pola miliona dinara. Prema pobunjenim udruženjima, ovo je jedna u moru stavki koje ilustruju „sumnjive kriterijume“. Jasno je da uvek ima nezadovoljnih, po svom instinktu za pravdu – oštećenih. Takvi se oglašavaju saopštenjima, pa ako je neko dovoljno glasan i uporan, ono što mu je isprva „zakidano“, višestruko je nadoknađivano na drugom konkursu (Beogradski festival igre). Manje uticajni bi postigli da im se u narednom navratu udeli neka sića (Remont), u cilju zamazivanja očiju. S druge strane, „nije stvoren sistem koji prepoznaje vrhunske vrednosti“, naglašava Milena Dragićević Šešić, profesorka na FDU, šefica katedre Uneska za kulturnu politiku i menadžment Univerziteta umetnosti od 2004. Niti ima naznaka da je bilo kakav kulturni model u najavi, kao ni svrsishodna politika. Da nije tako, ne bi se za nekog cedilo na kašičicu, a za drugog zahvatalo kutlačom, posebno, ako ne i isključivo, ako ima veze sa vlašću. Sprega politike i istaknutih umetnika uvek je na štetu ovih drugih, upozorava Ognjenovićeva. „Umetnici su u stvari žrtve političke ucene. Čak i oni koji svoj potpis stavljaju dobrovoljno, u zabludi su, i treba da razmisle o svom položaju“, naglašava. I mnogo više od toga što obećavaju njihovi politički zaštitnici na ime vernosti, umetnici su svojim radom – već zaslužili. „Prirodno bi bilo da se vlast bori da svojim delima zasluži da joj umetnici dopuste upisivanje u njihovu knjigu podrške, a ne obrnuto“, izričita je Vida Ognjenović. Neko će reći da je „sve isto“ od početka demokratskih promena, a nakon „prosvećenog apsolutizma“ iz ere Tita, i folklorne revolucije, iz doba Miloševića. „To nije istina“, decidirana je Gorica Mojović. Iako priznaje da je već njen drugi mandat u Gradskoj skupštini (2004-2008) bio u znaku pojačanih pritisaka stranaka na kulturnu politiku i sve više kompromisa u odnosu na zacrtane ciljeve. Ipak, i tada, u njenom drugom mandatu, uvažavane su peticije (uglednih) građana za nečiju smenu, ili protiv nje. Vlast se nije pačala u rad ustanova kulture, dogod se sve slagalo u papirima i realnosti, i podlegalo odlukama Upravnih odbora i drugih stručnih tela datih institucija, tvrdi Mojovićeva. Možda je „bilo pokušaja nekih nižih stranačkih funkcionera da proguraju neke svoje štićenike, ali su uglavnom nailazili na prezir“, naglašava ona. Mehanizam odbrane od političkog pritiska bile su i „kompetentne komisije za konkurse, nagrade, posebne fondove…“, koje su uključivale i - i danas ugledne novinare. I niko uz podršku te vlasti „nije došao iz nedođije, postao slavan, uspešan, bogat“, a onda se, kada je Mojović i njena stranka (DS) sišla s vlasti „vratio odakle je stigao“. Svih tih mera reda danas nema, može se zaključiti i iz letimičnog pogleda na rezultate pomenutog konkursa, zaključuje Mojovićeva. Niti više vredi da se bune strukovna udruženja, nezavisne umetničke organizacije, pojedinci, opozicione stranke... Međutim, javna pobuna nečem ipak služi, da podseti javnost da kultura postoji, i pored, čini se, kontinuiranih pokušaja da se satre. Da li u tom diskursu treba čitati okretanje Vlade kreativnim industrijama? Ili je to još jedan test naše inteligencije? Termin „kreativne industrije“ plasirala je Velika Britanija pre par decenija, videvši u njima šansu finansijskog osnaživanja kulture, tačnije - krovne institucije, tamošnjeg resornog ministarstva. Zasnovan je na podjednako maglovitim postulatima („generisanje zaposlenosti, podsticaj inovacijama, trgovinskoj razmeni, društvenoj koheziji, kulturnoj raznolikosti i ekološkoj održivosti“), na kojima počivaju današnji srpski konkursi iz domena kulture, kao i Nacrt kulturne strategije. Osnovna ideja novouvedenog pojma jeste da se sve grane umetnosti ponašaju kao industrije. „Dakle, da odgovaraju na zahteve tržišta, da svode produkcione troškove na minimum, kao i vreme proizvodnje. Tako rentabilnost i ekonomičnost postaju važni parametri, a pitanje ekonomske održivosti ključno za organizaciju“, objašnjava Dragićević Šešićeva. Tako se stvara nova vrsta prinude – novca, tržišta, ekonomičnosti... I opet strada sloboda umetničkog izražavanja. A, što se slobode tiče, ona je zagarantovana upravo javnim sredstvima, a ne uslovima tržišta, što naša praksa naveliko pokazuje, čak i u medijima. Kao što ima više kritike u javnim ustanovama kulture, nego u privatnim. „Kad ste videli da je biznis protiv vlasti? Nikada!“, ukazuje Dragićević Šešićeva na sve manje slobodnog prostora. Iako uvođenje pojma „kreativnih industrija“ na velika vrata može da probudi sumnju da će ubuduće izdvajanja iz budžeta za kulturu biti manja, Dragićević Šešićeva smatra da do toga ipak neće doći. Kad nadležni shvate „da ambiciozna kulturna politika koja razvija kreativne industrije, zahteva još više novca“. „Jer, treba uložiti u nove modele umetničkog obrazovanja, u velike i ambiciozne projekte, u nove tehnologije i opremu, u prostore izvođenja i predstavljanja“, podseća profesorka, za slučaj da su vlasti ovo zaboravile. Drugačije, naš proizvod neće biti konkurentan u globalnom šoping-centru. Kako onda razumeti to što nam se događa, i ono što nam se sprema? Osim kao smrtnu opasnost za hrabre ideje i stvaraoce van sistema, kao i za vrhunsku umetnost? Pa, dok se sada konkursima radi na uskraćivanju finansijske pomoći kulturnim projektima koji joj se „čine nepoćudnim za politički program koji komisija zastupa“, a nagrađuje „dosadašnji i budući izborni entuzijazam birača“, kako situaciju ocenjuje Ognjenovićeva, u budućnosti će ta bara biti još manja, sa još više krokodila. Jer, ne mogu svi biti Demijan Hirst, od opančara do dirigenata, iako se evropski komesar za kulturu upravo na njega poziva. Verujući da - ako Hirst može da zarađuje od svoje kreativnosti, onda to može svako. Ali i vlast bira svoje miljenike, pa će raspodela novca, ako se s tim nastavi, biti još nepravednija, bar kod nas, možemo utemeljeno da sumnjamo. Pa možda ni učlanjivanje u vladajuću partiju, ni pozajmljivanje lica i dela za političku agitaciju, više neće biti dovoljno za opstanak na kulturnoj mapi Srbije. Preživeće samo brendovi.