Neartikulisani zvuci pakla

Ko god ima ličan odnos sa umetnošću, barem jednom je požalio što ne sme da dotakne sliku ili skulpturu. Čovek je i taktilno biće, te su posmatraču za potpunu umetničku interakciju potrebni i prsti, a ponekad i čekić, o čemu bi mogla da posvedoči Mikelanđelova Pijeta iz Vatikana. Da bi se idealno pojmila veličanstvenost Vrta zemaljskih uživanja Hijeronimusa Boša, pak, bilo bi potrebno još i dvoje pomoćnika. Posmatrač bi stao pred sklopljeni triptih, pomoćnici bi delo lagano raskrilili, i gledalac ne bi turistički ušetao u svet neuporedivih halucinacija genijalnog Holanđanina, već bi gledao njegovo rođenje. Madridski Prado nažalost i naravno ne dopušta takve teatralnosti, ali jedna montrealska igračka družina odlučila je da popuni tu estetsku prazninu. Igrači Kompanije Mari Šuinar na Beogradskom festivalu igre ludo hrabro su izleteli iz zatvorenog triptiha i nakon sedamdeset pet minuta vratili se u njega praćeni aplauzom. „Zadivljujuće je što nam je Vrt zemaljskih uživanja značajna i posle petsto godina. Još čujemo kako govori o haosu sveta, o snovima ili željama sveta. I unutar toga – velikog stvaraoca koji je imao snagu da ode u takav mrak a da ne izgubi dodir sa humorom“, kaže za NIN Kerol Prijer, solistkinja Kompanije Mari Šuinar. Interpretacija remek-dela koje je Boš izradio između 1490. i 1500. ni nakon pet vekova nije pitanje za akademiju, već za ring. Da li na levom panelu, na kome bog Adamu predstavlja Evu, prva žena već zavodi, a prvi muškarac već u nju požudno zuri, iz čega se mogu izvući svi potonji gresi? Istoričar umetnosti Vilhelm Frenger verovatno jeste najkontroverzniji Bošov tumač, ali kontroverzan tumač nije isto što i kontroverzan biznismen, pa vredi razmisliti o tome što Frenger u Adamovom pogledu vidi i iznenađenost prisustvom boga, i zapanjenost time što Eva izgleda kao da su mu je od rebra pravili, i čisto seksualno uzbuđenje. Bilo kako bilo, uobičajena hrišćanska logika nalaže da se triptih posmatra sleva nadesno; kao put od raja do pakla. Kanađani su, međutim, odlučili da panelima zamene redosled, te ne završavaju paklom, već rajem. Lako je to pripisati želji da čovečanstvu namene bolju sudbinu od one koju je video Boš, ali Kerol Prijer odluku pripisuje estetici Mari Šuinar. „Mari stvara veoma intuitivno, dakle ne nužno razumom, već na osnovu onoga što joj se čini ispravnim u pogledu energije i vizije. Tako je videla dramski luk.“ Možda je i dramski luk Hijeronimusa Boša bio drugačiji no što se na prvi pogled čini. Na srednjem panelu Vrta zemaljskih uživanja, kojim je Mari Šuinar otvorila koreografiju, uglavnom vidimo čulno i grešno čovečanstvo na nizbrdici ka užasu desnog panela. Takvo shvatanje može se potkrepiti i drugim Holanđaninovim radovima. Šta ćemo, međutim, sa mogućnošću da je Boš bio jeretik, ili da su ga inspirisali jeretici, ili da su triptih naručili jeretici iz redova adamita, koji su verovali da su se vratili u stanje prvobitne bezgrešnosti, te da na centralnom panelu zapravo gledamo trijumf oslobođenog čovečanstva koje bez straha uživa u požudi? „Mi se u svakom slučaju sjajno provodimo (smeh). Proslavljamo scensku mogućnost da se otkačimo, da iskoristimo sve mogućnosti mašte. Možemo se osvrnuti na deo sebe koji ne možemo da dotaknemo hodajući ulicom. Stoga je za nas to dobar provod, i ne mislim da igramo greh, ali u oku posmatrača može da bude drugačije.“ Očima i ušima posmatrača na Beogradskom festivalu igre svakako je najintrigantniji bio pakao, u kome su kanadski igrači zanimljivo udaljili od Boša. Dok je desni panel iz Prada carstvo bola i očaja, u kome grešnike zlostavljaju demonske kreature, pakao Mari Šuinar više podseća na pobunu u ludnici, u kojoj su pacijenti jedni drugima i krvnici i žrtve, a sebi samima razobručenost – ne nužno neprijatna. Dobro, Bošov prostor patnje verovatno ne bi bio zadovoljavajući sa svega desetoro igrača na sceni, ali Prijer kaže da ovo odstupanje nije posledica ograničenosti u ljudstvu, već – opet – osobenosti Mari Šuinar. „Mari stvara veoma nalik vizuelnom umetniku. Kada je radila sama, bavila se i performansom, i ta se njena strana u činu pakla dobro vidi. Mislim da je Mari zanimala nadrealnost tog pakla. Htela je da od njega stigne u svoju poeziju. Bošov pakao bio je, dakle, polazna tačka; nije nužno pokušavala da ga sledi. Pojela ga je i pretvorila u nešto drugo, kao partituru koju bi remiksovala.“ Neartikulisani zvuci pakla bili su dobra odluka. Ako žitelji podzemlja komuniciraju, moguće je samo da svako shvata svakog ili da niko ne razume nikog, jer samo te mogućnosti donose maksimum patnje, a to se našim jezicima ne može postići. U predstavi, pak, igrači su svesno odbacili jezike da bi poezija ostala otvorena, da bi svako interpretirao za sebe, objašnjava Kerol Prijer. Zato je i u završnom činu bog Evi predstavljao Adama. „Ponovo je reč o otvorenosti. Svi smo čistoća ili ljubav ili šta god predstavljali, a ne samo muški ili ženski lik.“ Vredi pomenuti da ni Kerol Prijer, u skladu sa prethodnom izjavom, nije samo solistkinja, to jest glavni ženski lik kanadske igračke družine. NJenu igru ne čine samo veštine na koje smo navikli u našoj kulturi. Gradila se, recimo, i butom, japanskim plesnim teatrom. „Buto dodiruje aspekte čovečanstva i duhovnosti koji su veće od nas samih. Postoji u njemu referenca, refleks predaka, svi su oni sa tobom dok vežbaš.“ Egzotika je svojevremeno pomogla i samom Hijeronimusu Bošu da posadi Vrt. NJenim levim panelom šetaju životinje Novog sveta, žirafa i slon, koje verovatno duguje hrabrim putopiscima poput Kirijaka iz Ankone. Prijer se u iste svrhe, zarad oneobičavanja, poslužila i kalaripajatom, drevnom indijskom borilačkom veštinom. U Indiju je otišla da bi učila baratanatijam, tradicionalni ples, ali… „… Jednog jutra sam videla čoveka kako izvodi kalaripajat, i u trenutku sam utrobom shvatila da moram to da probam. Otišla sam u malo selo i vežbala šest nedelja sa jednom porodicom. Kalaripajat me je utemeljio, bio je duhovna veza sa nečim drevnim. Celovit duhovni sistem iza njega služi tome da čovek stekne mir, da se osposobi da pročita um protivnika pre nego što borba i počne, da se u borbu zapravo ne bi ni išlo. Ima u tome nečeg divnog.“ Odigrati Vrt zemaljskih užitaka svakako je bila borba. Ako pred nekim komadom stvarnosti valja posumnjati da se baš sve može odigrati, Bošov rad je sasvim dobro mesto za takvu sumnjičavost. Kerol Prijer stoga na pitanje o granicama igre ne odgovara sa vrha glave, ali kada odgovori, optimista je. „Verujem da sam u nekim koreografijama i kod nekih igrača videla da dosežu takvu genijalnost. Nije to nešto što ćete naći u svakoj igračkoj izvedbi. Potrebno je mnogo zrelosti i životnog iskustva. Mi smo mlada kompanija, i možemo donekle da razumemo Boša. Ne znam da li svi mi, igrači, možemo da se vinemo do Bošove vizije, ali mislim da igra to može. Pokret je energija. Energija govori.“