O pasulju i tračkoj drskosti

Uh, kakav sam grozan san sanjao! I to u noći posle vojne vežbe u Pasuljanskim livadama kod Niša. Ali, to ti je kad za večeru pojedeš tri tanjira pasulja! A san počinje tako što sam u Studentskom parku, ispred Kapetan Mišinog zdanja, okružen sa dvesta lavova!? Nisam ih, doduše, brojao, ali znam, nekako, da ih ima toliko. I svi se oni vrte oko mene, umiljavaju mi se kao male mace, kad, odjednom, podivljaju i krenu iz Studentskog parka i tu, bato, nastane panika među Beograđanima! Pođem za lavovima ne bih li ih, nekako, ukrotio, ali, hoćeš, brale, otelo se to kontroli, i odoše ka Skupštini da poslanicima malo napune gaće... Kad, gle, nasred Terazija gomila razuzdanih građana jure mog Aleka kao onomad Marka Đurića kome, na društvenim mrežama, dali ime Pinokio. Ali, ne kažu ko je Đepeto: Alek ili, ipak, Angela Merkel? Čim je svanulo, tražim od Bilje da zaviri u sanovnike. A tamo piše, „ako sanjaš lavove znači da će ti rasti ugled i moć“. Ali, ne piše ništa šta znači kad sanjaš da jure političare pošto su, valjda, sitna boranija za koju nema mesta u arhetipovima. K. G. Jung, moj guru iz Švice, inače, svetski ekspert za tumačenje snova mi kaže: „Meni je, pre svega, zanimljiva veza između vojne vežbe u Pasuljanskim livadama kod Niša i tvojih tri tanjira pasulja koja si smlatio te večeri. A sanjati političare, u ovom slučaju, tvog Aleka, može da znači kako imate slične karakterne crte, to jest, da zajedno prdite! Ti, zbog tri tanjira pasulja, a on ’prdi’ po državnim medijima plašeći, šatro, Albance vojnim vežbama.“ U nedelju, uz jutarnju kafu, gledam na Histori kanalu priču o Spartaku, drskom Tračaninu koji je kao gladijator sa svojim drugarima digao bunu i, ozbiljno, uzdrmao Rimsku imperiju. Nego, šta novo doznajem o Spartaku i njegovim gladijatorima? Da su skoro svakog dana jeli pasulj sa ječmom i da je, možda, odatle ta tračanska drskost da se ustane protiv Rima. Bajdvej, pasulj bih jeo za doručak, ručak i večeru, i tako sedam puta nedeljno, tako da je na terasi uvek pun lonac pasulja, bez obzira šta Bilja tog dana kuva. Elem, vrcam pasulj i razmišljam o Spartakovoj sudbini koja me je, baš, ganula. Da nisam, možda, Spartaku bio „desna ruka“, da nisam bio Ardomir, to jest, Radomir koji je, takođe, bio tračkog porekla? I da li pasulj daje čoveku tu čuvenu „tračansku drskost“ koje, očigledno, nedostaje Aleku. Jer, hajde, za tren, da poverujemo da se Tači i Alek nisu o svemu dogovorili u Parizu. Zar se smelo dozvoliti da se Marko Đurić i Srbija onako ponižavaju? Sa ovim tračkim mislima odem na suva vesla i veslajući zurim u zid komšije, na kome je ispisan grafit: „Spartak - zasvagda“. Kada je shvatio da gubi bitku, Spartak je zaklao svog konja da ga, ne daj bože, ne bi prisvojio neki Rimljanin. Da, to su, nekad, bili trački konjanici... Izgladneo, sa suvih vesala, smlatim, opet, tri tanjira, po cenu da opet sanjam lavove u Studentskom parku i kako jure Aleka na Terazijama. I, počne da me, u beržeri, hvata dremka, a moja Crna u skute skače i šapuće: „Koliko li je pasulja pojeo Aleksandar Veliki, po majci Tračanin, kada je potamanio lavove u Makedoniji, a onda se uputio ka Indiji. I koliko pasulja bi trebalo da pojede tvoj Alek da bi se osmelio da uđe na Kosovo?“