Makete stvarnosti

Ima jedna naizgled kontradiktornost: vlast svako malo objavljuje rezultate istraživanja javnog mnjenja koja pokazuju da rejting SNS i njegovog predsednika svakog dana u svakom pogledu sve više napreduje. Pa bi u ovom času pedeset i šest odsto građana glasalo za naprednjake, cenzusa bi se nekako domogao još jedino SPS, dok bi sve ostale političke partije bile potopljene u moru greha i vrtele se negde između prvog i trećeg procenta. Ali, tako superiorna podrška i sveopšta saglasnost o besprekornoj vlasti koju u nebo diže neponovljivo marljivi i besprimerno požrtvovani predsednik, kome niko nije ni do članaka, nekako ne ide zajedno sa ekstremnom nervozom i osećanjem ugroženosti koje vlast rasipa na sve strane. Rekao bi čovek, ti si div a strepiš od miša. Pogotovo što je za ovih nekoliko godina vlast zaista pospremila državu po svojoj meri i potrebama. Opoziciju je bacila na kolena i šutnula ispod cenzusa, pronašla je do sada neisprobane, efikasnije metode od skupštinskog poslovnika i Maje Gojković da se u parlamentu ne čuju mnogo disonantni tonovi, pripitomila je regulatorna tela, s izuzetkom Rodoljuba Šabića, neposlušnim nedeljnicima već se podsmevaju zbog niskih tiraža koji su posledica toga „što narod odbija da čita one koji mrze Vučića“. A na velikim televizijama, pritisnuti zahtevom Evrope da se vodi dijalog, počeli su sa remiksom čuvene igre „crveni i plavi“ s kojom su se, u socijalističko doba, proslavili polaznici ONO i DSZ . Za one mlađe kojima treba objašnjenje, to su bile čuvene vežbe u kojima vlast podeli uloge, pa su crveni bili rodoljubi a plavi –neprijatelji. I oni se kao bore između sebe, a posle mogu zajedno da idu na pivo. Po tom modelu skrojene su debatne emisije, u kojima koplja ukrštaju evroskeptici i evrofili, rusofili i „zapadnjaci“, sve, dabome, u strogo kontrolisanim uslovima. Možda je najveći izum ove vlasti pravljenje paralelne, prihvatljive stvarnosti. Kad se oglasi „žuta“ elita, zanesena prevaziđenim idealima slobode govora i kritičkog mišljenja, vlast je odmah diskvalifikuje i otera sa javne scene, a umesto nje instalira svoju, još elitniju i brojniju elitu. Kad se sudije i tužioci pobune zbog sužavanja sloboda u predstojećim ustavnim promenama u oblasti pravosuđa, vlast namah proizvede na desetine drugih strukovnih udruženja, od pekara do mlekara, kojima se baš te promene, o kojima pojma nemaju, veoma dopadaju. Ili kad se neki analitičar „pravi pametan“, vlast iz rukava izbaci svojih šest stručnjaka opšte prakse koji onda lete od televizije do televizije, od emisije do emisije, gotovo rušeći fizički zakon o neprobojnosti po kome jedno telo ne može biti na dva mesta u isto vreme. U toku je konačna zamena sadržaja stvarnosti kojom vlast nije zadovoljna, novom i lepšom u svim oblastima društvenog života. I sudeći po istraživanjima narod je veoma zadovoljan maketama stvarnosti i podrška vlasti raste. A i vlast ima čime da bude zadovoljna. Proizvodnja poslušnosti i podrške postala je najproduktivnija privredna grana u Srbiji. I zašto je onda predsednik tako nervozan? Šta sad tu ne valja? Možda ga frustrira da postoji bilo šta izvan njegove kontrole. Recimo, građani Niša. I to ne baš „obični“, manje-više ravnodušni građani, nego oni uporni, što su onomad dobili bitku sa niškom Toplanom - na ulici koja je u političkom životu Srbije uradila više nego mnoge institucije. I sad predsednik države mora da izvede na ulicu neke druge još odlučnije građane. I to baš sada kad mu je najteže, kad bi trebalo da odigra završnu piruetu vezanu za status Kosova, kojom bi trebalo da zadivi svet i dobije podršku pre svega onih u Srbiji koje je svih ovih godina ohrabrivao da usplahireno kliču kako ni po koju cenu ne damo Kosovo i svima koji drugačije nešto kažu „odseku“ glavu. I zato uopšte nisam razumela kao lupetanje izjavu Marka Atlagića, poslanika SNS (i profesora i doktora nauka), koji je poručio kako bi trebalo videti ima li elemenata za krivično gonjenje u medijskim napadima na predsednika. Misli, pritom, naravno na one medije koji su, kako vlast kaže, marginalni, niskotiražni i koje niko ne čita. Kako nije stigao prekor poslaniku od predsedavajućeg, niti podsećanje da je verbalni delikt davno ukinut, možda bismo njegov istup mogli razumeti i kao najavu neke nove politike u odnosima vlasti i medija.