Bio bih na vlasti da sam prihvatio što i Vučić

Nakon Slobodana Miloševića, u Srbiji su do vlasti Aleksandra Vučića postojala tri ključna aktera kosovskog procesa, na čiju je političku moć taj proces jednako ključno uticao. Jedan od njih, bivši predsednik Srbije Boris Tadić, održao se na vlasti punih osam godina, a na petogodišnjicu Briselskog sporazuma za NIN kaže da bi na vlasti i ostao da je bio spreman da ga potpiše. „Politički blok predvođen SAD i Nemačkom je sve vreme tražio sporazume koji idu u pravcu poništavanja institucija države Srbije na Kosovu, kao prelazno rešenje do konačnog priznavanja nezavisnosti, što im je bio krajnji cilj. To je izazov sa kojim su se suočavale sve vlasti od 5. oktobra. Međutim, od 2012. dolazi do istorijske prekretnice u tom procesu, jer ova vlast suštinski ukida pregovore kojima bi se štitili naši preostali interesi na Kosovu i diplomatske aktivnosti praktično smenjuje politika pristajanja na sve. Ključna razlika ove u odnosu na sve prethodne vlasti u kontekstu rešavanja kosovskog problema je u tome što su pre 2012. ustupci pravljeni u zamenu za očuvanje onoga što nije izgubljeno u ratu, a od 2012. cilj očuvanja tih nacionalnih interesa zamenjen je ciljem očuvanja ličnih interesa onih kojima je ostanak na vlasti jedina politika i ideologija. Naprednjaci su u kampanji 2012. obećavali da će poništiti sve što je prethodna vlast ispregovarala sa Prištinom, ali su prećutali da to znači da će pregovore zameniti jeftinom trgovinom, koju će prikrivati još jeftinijim medijskim skečevima. Mi smo pravili tehničke kompromise koje su oni proglašavali izdajom, a oni ne samo da ih nisu poništili, nego su prihvatili i ono što ja nikada ne bih. Prihvatili su apsolutno poništavanje institucija Srbije i njihovu zamenu pravnim sistemom nezavisnog Kosova čak i na severu, što se nije dogodilo ni nakon Kumanovskog sporazuma. Ova vlast je pristala na ono na šta nije nijedna prethodna i to pokušavaju da predstave kao hrabrost. Hrabrost je boriti se za nacionalne interese po cenu gubitka vlasti, a ne po cenu predaje nacionalnih interesa ostajati na vlasti“, kaže Boris Tadić. Ko vam je i šta nudio? Svi predlozi su išli u tom pravcu, ali smo diplomatskim i pregovaračkim veštinama uspevali da dolazimo do kompromisnih rešenja, što je bilo najviše što je moglo da se učini za zaštitu preostalog uticaja Srbije na Kosovu. Opšte je poznato da je Merkelova još 2011. otvoreno tražila ukidanje naših institucija na severu i da sam takav zahtev nedvosmisleno odbio. Isto kao što smo na početku prvog mandata odbili predlog da se formira vlada sa Haradinajem. Vlade Vučića i Dačića su sve to prihvatile. Da li ste i vi motivisani opstankom na vlasti dozvolili prenos dela nadležnosti Unmika na Euleks, koji je kasnije mnogo puta kompromitovao svoju ulogu na KiM? Pa da sam, poput Vučića, Dačića i Nikolića trgovao nacionalnim interesima zarad ostanka i danas bih bio na vlasti prihvatajući predlog Merkelove i sve ono što je ova vlast u prethodnih pola decenije prihvatila i implementirala. Ali „parafiranje“ SSP-a, ukidanje viza, kandidatura za EU - sve su to bili događaji koji su prethodili nekim izborima u Srbiji, kojima su ustupci na KiM mogli prethoditi? Zbilja neobična logika. Pa i eksplicitni zahtev Merkelove za poništavanje svih srpskih institucija na severu Kosova je prethodio izborima 2012, pa to nije uticalo na moje odbijanje takvog predloga. Zašto su okolnosti za potpisivanje Briselskog sporazuma u aprilu 2013. bile drugačije nego kada ste vi imali tu mogućnost? Okolnosti su bile drugačije isključivo zato što su na vlast došli ljudi spremni da zarad ostanka na vlasti potpišu ono što niko pre njih nije i koji su imali ogroman deficit kredibiliteta zbog svog huškačkog učešća u ratovima 90-ih. Preuranjene čestitke iz Brisela na izborima 2012. su upućene onima koji su obećali pre tih izbora da će dati na Kosovu ono što ja nisam hteo, a to su srpske institucije na severu. Nisam potpisao ništa slično zato što je bilo moguće sačuvati ono što nismo izgubili tokom rata. Takav sporazum, dakle, ne bih potpisao nikada, pa ni te 2013. Da međunarodna zajednica nije uspela da pronađe sagovornike u radikalskim konvertitima, apsolutno je bila moguća celovita ili delimično modifikovana primena mog Plana četiri tačke. Upravo zbog primene tog plana sam i skratio mandat, kako bih imao ceo novi mandat za pregovore i primenu. DS, čiji ste počasni predsednik bili u to vreme, ipak je podržala taj sporazum u Skupštini… Većina u DS tada je bila za to da se Briselski sporazum bezrezervno podrži. Na sednici Predsedništva stranke, tada već kao bivši predsednik, izborio sam se da takva podrška ne bude bezrezervna, već da se javnosti kaže i istina - da je to najviši implicitni čin priznavanja nezavisnosti Kosova do tada. Lično sam, uz takve rezerve, i sam javno podržao sporazum, ali samo zbog toga što sam bio svestan da je i to rešenje bolje od njihove dotadašnje politike zamrznutog konflikta, kao i zbog svesti da Vučić, Dačić i Nikolić nisu bili sposobni da ispregovaraju bolje rešenje. Ne samo zbog nedostatka pregovaračkih sposobnosti, već i zbog, pre predsedničkih izbora 2012, datog obećanja da će isporučiti srpske institucije i na severu Kosova i biti servilni sagovornici u rešavanju kosovskog problema. U takvim okolnostima ne podržati Briselski sporazum značilo bi napraviti samo još veću štetu od one koja je već načinjena, odnosno kočiti proces evrointegracija. A bez evrointegracija nema ni ekonomskog osnaživanja Srbije, a bez toga nema odbrane nijednog našeg interesa na Kosovu. Međutim, danas Vučić i ova vlast obmanjuju građane da je takav sporazum bio nužnost nakon pregovora koje je vodila bivša vlast, da bi prikrili činjenicu da je to nužnost njihovog obećanja servilnosti. Da li su vas zapadni partneri izigrali kada su 2011. preuzeti prelazi Jarinje i Brnjak? To je planirana diverzija naprednjačke opozicije, koja je trebalo da našu vladu kompromituje u međunarodnoj javnosti, a istovremeno da zapadnim zemljama pruži dokaz da bez njihovog učešća u vlasti neće biti moguće sprečiti takve akte nasilja. Logika im je bila jednostavna - mi sami sebi nećemo vršiti diverzije, a našim političkim oponentima hoćemo. Nisu me izigrali zapadni partneri, jer oni nisu ni zapalili Jarinje i Brnjak. A oni koji su direktno organizovali to paljenje, danas su naprednjački tajkuni koji se bave poslovima pod zaštitom stranke na vlasti. Od Rezolucije 1244 kao garanta neprejudiciranja statusa Kosova, ipak se došlo do toga da je neka ZSO jedino što Srbi na KiM mogu da dobiju… U našoj javnosti postoji pogrešna percepcija svih međunarodnih akata vezanih za KiM. Srbija je Kumanovskim sporazumom faktički, ali ne i formalno, izgubila suverenitet nad KiM. Rezolucija 1244 u sebi krije kontroverze u vezi sa pravnom garancijom suvereniteta Srbije, jer se one spominju samo u preambuli, a Priština je Rezoluciju sve vreme tumačila kao pravni akt koji ne sprečava samoproglašenje nezavisnosti. U suštini, Rezolucija je proizvodila praktične posledice vezano za Kosovo isključivo zavisno od političke volje većine u Savetu bezbednosti, čiju odluku ne može da suspenduje ni Međunarodni sud pravde. Suštinski mala je šansa bila da se Srbija nakon Kumanovskog sporazuma izbori za minimum nadležnosti na Kosovu nakon dolaska stranih trupa, jer što bi naš narod rekao „sila boga ne moli“. Ja sam se rukovodio uverenjem i načelom da nemam pravo da odustanem makar od onoga što u ratu nismo izgubili, a to je sever Kosova i zaštita verskog i kulturnog nasleđa koje je temelj identitetskog pitanja i zaštite osnovnih ljudskih prava. Pored toga, nisam želeo da prihvatim u ime države Srbije akt o priznavanju nezavisnosti, kao ni moji prethodnici nakon 5. oktobra, i to ne samo zbog ustavne obaveze da branim integritet zemlje, već i zato što je svakom razumnom čoveku potpuno jasno da bi takav akt proizveo pritisak na dalju dezintegraciju Srbije na svim tačkama potencijalne nestabilnosti kao što su Vojvodina, Raška oblast i jug Srbije. Ova vlast je bila potpuno nesposobna da ispregovara bilo šta na Kosovu. Ni ZSO nije još dobila, a ako je ikada i dobije biće to verovatno deo unapred dogovorene političke predstave u kojoj se pravi utisak neverovatne patriotske borbe Vučićevog režima, da bi se jedan suštinski poraz predstavio kao pobeda, baš kao što su iste političke snage slavile Kumanovski sporazum kao veliku pobedu nad NATO. Do toga da je jedino moguće formiranje ZSO nismo stigli političkim kontinuitetom od Rezolucije 1244, već diskontinuitetom koji nastaje promenom vlasti 2012. To je rezultat kosovske politike ove vlasti, a ne prirodne nužnosti prethodnih međunarodnih akata i odluka prethodnih vlasti, kao što Vučić po običaju laže. Šta je ZSO u odnosu na ponudu iz Ahtisarijevog plana? Ahtisarijevim planom, koji su Vučić, Dačić i Nikolić tada označavali besramnim, dobijali smo mnogo više od nadležnosti ZSO, koje se svode na nivo obične opštine. ZSO, koji ova vlast podiže na nivo nekakve nacionalne pobede je institucija manjeg nivoa od bilo koje vojvođanske opštine u kojoj većinu stanovništva čine pripadnici nacionalnih manjina. ZSO nema nijednu posebnu nadležnost, čak ni na nivou regije. Čime dokazujete da Briselski sporazum nije bio posledica tehničkog dijaloga u kome je sve već bilo obećano, kako tvrdi Vučić? Takav argument je za svakog mislećeg čoveka sa one strane razuma. To nije samo notorna laž nego i notorna glupost, jer ne znam šta bi moglo da uslovi Vučića i Dačića da ispunjavaju moja navodna obećanja. To bi značilo da su danas na vlasti ljudi koji bi skakali na glavu sa desetog sprata, da je prethodna vlast tako nešto obećala. Argument da je Briselski sporazum bio samo posledica tehničkog dijaloga koji je započela administracija u mom mandatu može koristiti samo čovek sa teškim oštećenjima u procesu mišljenja. Uprkos tome odgovoriću i na tu besmislicu, jer živimo u vremenu vladavine najvećih lažova u istoriji Srbije. Reći da je Briselski sporazum posledica tehničkog dijaloga koji je tretirao pitanja poput administrativnih prelaza i vozačkih dozvola je tragikomično. Sve što je Kosovo vodilo faktičkoj nezavisnosti dogovoreno je Kumanovskim sporazumom u vremenu prvog mandata na vlasti Vučića, Dačića i Nikolića 1999. Sve što je Srbija zvanično i eksplicitno prihvatila, a što je značilo povlačenje Srbije sa Kosova, potpisano je u vremenu lažnih patriota SPS, SRS i SNS, u vreme čije vlasti su potpisani i Kumanovski i Briselski sporazum. Kumanovskim sporazumom srpska vojska i policija su se povukle sa čitave teritorije Kosova, a srpske institucije su prestale da postoje na celoj teritoriji, osim na severu. Briselskim sporazumom su lažne patriote završili započeto i prihvatili pravni sistem nezavisnog Kosova i na severu, konačnim ukidanjem naših institucija. Sada pokušavaju da predstave ZSO kao neverovatan domet, a sakrivaju od naše javnosti da ona ima nadležnosti obične opštine. Izgovor da su Briselski sporazum potpisali jer je to sve tehnički ispregovarano u vremenu našeg mandata je makijavelističi napad kao kada su optuživali opoziciju da postavlja lokatore za bombardovanje 1999. Ko jednom postane politička hulja, ostaje to do kraja svog života. Ko jednom huška na političke protivnike, to će uvek raditi samo da bi opstao na vlasti. Ko jednom počne da se bogati od lažnog patriotizma, činiće to uvek. Da li vas uverenja i posao kojim se bavite obavezuju da i danas iznesete neki predlog rešenja? U skladu sa svojim uverenjima i poslom koji sam obavljao, već sam izneo predlog u Planu četiri tačke, za razliku od Nikolića i od Vučića koji kao predsednici Srbije nikada nisu izašli sa konkretnim predlogom. Nikolić je najavljivao predlog koji za pet godina mandata nije izneo, a Vučić je kukavički obećao da će izneti svoj predlog po završetku unutrašnjeg dijaloga. Učešće u tom unutrašnjem dijalogu sam odbio jer ne želim da učestvujem u Vučićevom teatru laži i medijskim akcijama koje je trebalo da opravdaju ono što je on već obećao kao rešenje za Kosovo. Svi moji predlozi su uvek bili u skladu sa mojim uverenjima i jasnim crvenim linijama od kojih nikada i ni po koju cenu nisam odstupao. A da je Vučić bio zaista zainteresovan za dijalog mogao je da razmotri i Plan četiri tačke i pre potpisivanja Briselskog sporazuma. Šta bi promenio vaš Plan četiri tačke? Taj plan je zahtevao mnogo više prava za Srbe i od Briselskog sporazuma i od Ahtisarijevog plana. A Ahtisarijev plan je iz današnje perspektive bio pun dobitak. Plan četiri tačke je bio u skladu sa realnošću na terenu i u međunarodnim odnosima i nije Srbima na severu i jugu nudio manje prava od onih koje su u tom trenutku već imali, što je bila karakteristika i Ahtisarijevog plana kada je u pitanju sever i Briselskog sporazuma kada su u pitanju i sever i jug. Niko nije odbacio taj predlog, već je zatraženo da se o njemu diskutuje nakon izbora 2012, iako sam nudio da se ide na njegovu implementaciju i pre izbora, jer sam bio spreman da pred građane izađem sa takvim rešenjem. Budući da Vučić lažima brutalno falsifikuje istoriju, predstavljajući sopstvena rešenja za Kosovo kao rezultat nužnosti politike bivše vlasti, u narednom periodu ću izneti tačno šta je moj Plan četiri tačke zahtevao za Srbe na Kosovu da bi naša javnost mogla da uporedi domete tog plana i Briselskog sporazuma. Tada će biti potpuno jasno, i bez TV duela na koji Vučić ne sme da se odazove, da on sve vreme obmanjuje građane i da ono čime plaća svoj ostanak na vlasti predstavlja kao zatečenu nužnost. A Plan četiri tačke, koji je podrazumevao nepriznavanje kosovske nezavisnosti i neuporedivo veća prava za Srbe i na jugu i na severu, nije bio u koliziji ni sa odlukom Međunarodnog suda pravde, ni sa tehničkim aspektom pregovora vođenih u Briselu, za koje Vučić kaže da su ga limitirali u odlukama i da su ga uslovili. Za razliku od Vučića, nikada nisam kao izgovor koristio očiglednu istinu da su me gubitak rata na Kosovu i masovne albanske žrtve u kamionima limitirale odlukama i potezima u vezi sa KiM. Zašto je sporno pitanje Međunarodnom sudu pravde formulisano tako da za Srbiju ishod ne bude povoljan? To je samo jedna u nizu laži Vučića i režimskih medija i besmisleni izgovor za poteze ove vlasti. Istina je da su to pitanje formulisali naši najveći stručnjaci za međunarodno pravo, a ne političari. Činjenica da je MSP izbegao da odgovori na to pitanje jasno pokazuje da je potpuno irelevantno kako je postavljeno pitanje, a da je jedino relevantno kakav je odnos snaga u međunarodnoj zajednici, a time i u MSP. I ključni dokaz da Vučić kao i uvek laže je činjenica da to mišljenje nema nikakav obavezujući karakter ni za Savet bezbednosti, ni za svaku pojedinačnu državu, već ima samo konsultativni karakter. Da nije tako, kako bi onda bilo moguće da postoje države koje nisu priznale nezavisnost Kosova? Kako to za te države nije „pogrešno pitanje pred MSP“ proizvelo obavezu da priznaju nezavisnost Kosova? Sasvim je očigledno da se radi o kontinuitetu Vučićevog laganja, koje ima samo za svrhu opravdavanje Briselskog sporazuma kojim je Srbija dala sve, a zauzvrat nije dobila ništa, što je i sam Vučić implicitno priznao. Šta mislite o ideji zamrznutog konflikta danas ili predlogu nekih Srba sa KiM da izađu iz institucija nanovo i time oni stvore „novu realnost“ kao novi osnov pregovora? Od početka sam bio protiv ideje zamrznutog konflikta, suprotstavljajući se i vladi Vojislava Koštunice i nekim delovima crkve i konzervativne desničarske političke elite. Razlog se tiče elementarne logike, jer zamrznuti konflikt podrazumeva dugoročnu borbu za vlastite nacionalne interese i s tim u vezi projekciju odnosa snaga u decenijama koje dolaze. Činjenica je da je trend da Srba ima sve manje, a Albanaca sve više, tako da ćemo u decenijama koje dolaze biti u sve lošijem strateškom položaju u odnosu na albansku stranu. Što se ekonomskih trendova tiče, koji su takođe ključni faktor, Albanija i Kosovo imaju godinama više stope rasta od Srbije, uprkos Vučićevim lažima o fascinantnim ekonomskim rezultatima njegove vlade. Uticaj onih sila koje protežiraju kosovsku nezavisnost je i dalje jači u međunarodnim odnosima, nego onih koje se nezavisnosti protive. I na kraju moralni aspekt, jer moje uverenje je da nema dobre politike bez morala. Zamrzavanje konflikta je u stvari odlaganje rešenja kojim se užareni problem Kosova stavlja u ruke novih generacija, tako da svi koji predlažu takvo rešenje žele u stvari da opravdaju vlastiti kukavičluk ostavljajući pritom neotplaćene političke kredite budućim generacijama. To nije ni moralno, a ni normalno. A što se tiče izlaska iz kosovskih institucija, to je „novi osnov pregovora“ taman koliko je to i besmisleno nadletanje lovcima iznad Preševa. A šta Srbija može da učini da zaštiti nacionalne interese ili minimalizuje efekte „maksimalističkih zahteva“ Brisela? Kasno je za takva pitanja, jer je ova vlast već potpisala kapitulaciju pred svim preostalim mogućim rešenjima. Takva pitanja danas su samo alibi za režim, a nemoguća situacija u koju nas je on doveo medijskim bezočnim lažima pokušava da se predstavi kao neminovnost do koje je dovela bivša vlast. I više puta sam pozvao Vučića na TV duel na tu temu, jer sam spreman da dokazima i činjenicama opovrgnem opasno krivotvorenje istorije koje on iznosi svakodnevno. Naravno da u zaštiti srpskih nacionalnih interesa danas možemo mnogo manje da uradimo nego pre potpisivanja Briselskog sporazuma. Svoj plan sam izneo u Planu četiri tačke, a koliko su danas primenjiva rešenja iz toga plana i šta je uopšte moguće još učiniti u okolnostima koje je proizvela politika ove vlasti, teško je reći, jer niko do kraja nije upoznat sa tim okolnostima. U politici laži, obmana i predstava teško je i prepoznati stvarne okolnosti, a kamoli naći rešenja u njima. Neke izjave kosovskih zvaničnika iz 2011. deluju proročki. Edita Tahiri najavljuje razgovor dve suverene države o tehničkim pitanjima, a Hašim Tači mirovni proces dveju država. Šta ste od tehničkih pregovora očekivali kada ste ih započinjali? Da li ste imali ikakve garancije EU, Nemačke ili SAD? Takvi pregovori zavise od sposobnosti da u teškim okolnostima očuvate nacionalne interese, a ne od međunarodnih garancija. Nisam se oslanjao na garancije, jer ih nije ni bilo, već na borbu za očuvanje onoga što nije izgubljeno, a to je sever. Te izjave albanske strane iz 2011. nemaju nikakav proročki karakter, već su uobičajena tehnika koju političari koriste da učvrste svoje pregovaračke pozicije. Međutim, bez obzira na takve izjave ja nikada nisam tokom pregovora tretirao Kosovo kao suverenu državu. Da vas podsetim, zbog toga nisam otišao ni na sastanak sa predsednikom Obamom u Varšavu, jer su tamo bili prisutni i predstavnici Kosova kao nezavisne države. A Vučić, Nikolić i Dačić su prihvatili pravni sistem nezavisnog Kosova i na severu, što ja ni po cenu gubitka vlasti nisam učinio, jer je postojao ogroman manevarski prostor da se makar tu izborimo za srpske institucije.