Vlast je definisana našom apatijom

Reditelj Milan Nešković je najotvoreniji sagovornik koga pamtim od kada objavljujem intervjue na stranicama NIN-a. Odužiću mu se za njegovo nekalkulantstvo tako što ću iskreno da kažem da mislim da je „Kralj Betajnove“ (Ivan Cankar ) u njegovoj režiji na sceni JDP-a potpuno fenomenalan i da sam imala osećaj da nije moguće da ima i drugačijih mišljenja. Da li imaš osećaj da ste napravili odličnu predstavu? Mislim da smo napravili veoma bitnu predstavu. Postavili smo aktuelna pitanja, ali bez proscenijumskog vikanja na publiku, kome je srpsko pozorište postalo sklono. Ne zanima me pozorište u kome se reditelj i glumci ljute na gledaoce, samo što im ne kažu: „Što ste došli? Kako vas nije sramota da dolazite u pozorište dok ljudi nemaju hleba da jedu!? “ U čemu je aktuelnost Cankareve drame? Maks Krnec je lik koji nešto neće, kao i cela naša opozicija koja samo ima ideju da neće Vučića na vlasti, ali ne vidim šta hoće. Sve moje bivše devojke su znale šta neće, ali nikada nisu znale šta hoće, zato su mi „bivše“ devojke. Zar ne postoje situacije kada je dovoljno da nešto nećeš? Na primer: „neću da me biješ“? Nećemo doživeti nikakvu promenu dokle god ne budemo imali borce za nešto, a ne borce protiv nečega. Ne, nije dovoljno da me neko ne bije, hoću da živim u uređenom društvu u kojem se deca ne leče SMS donacijama, gde život nije tabloid... Srbi pamte do četvrtka. Nesreću pamtimo celoga života, ali dobre stvari zaboravljamo za tri dana. Samo nas nesreća ujedinjuje vekovima unazad. Kada će Srbe neka sreća ujediniti? Predstava ima tri čina razdvojena kroz naslove: petak, subota, nedelja. Završava se naslovom „ponedeljak“, posle kojeg se na sceni više ne dešava ništa, a publici ostaje da na putu do kuće tumači šta bi takav kraj trebalo da znači. Šta si hteo s tim ponedeljkom? Pozorište možda može nešto da promeni u ljudima kroz sam pozorišni čin, ali ne kroz implementiranje ideje koju bi reditelj ili glumac hteli da usade ljudima u mozak. Svaki čovek u publici mora sam da odluči šta će da uradi u ponedeljak i kog ponedeljka planira da se osvesti. Svako društvo apsolutno zaslužuje vlast koju ima i mi moramo da budemo toga svesni. Kakvu vlast mi imamo, opiši je? Vlast koju mi imamo je definisana našom inertnošću i apatijom. Nama glasa jedva preko 50 odsto populacije. Ja sam jedan od ljudi koji ne glasaju. Ne mogu više da glasam protiv nekoga, nije mi dovoljno da smo protiv nečega, a ne za nešto. Ne mogu da dam glas lažnim opozicijama i lažnim disidentima. Ne mogu da slušam da protiv partijskog zapošljavanja govori čovek koji je postavljen za direktora kulturne institucije dekretom stranke i protiv volje zaposlenih! Društvo u kome je najveći disident Kokan Mladenović zaslužuje trideset puta goreg vladara od Vučića. Uz sve poštovanje tvog mišljenja, ne razumem smisao argumenta: „neću da glasam za manje zlo“. Šta ima prirodnije i normalnije nego da se čovek opredeljuje za manje zlo, o čemu god da se radi? Meni nije normalno da me ubeđuju da to što odbijam da glasam za manje zlo znači da podržavam Vučića. Ja želim da budem neopredeljen! Ne želim da učestvujem u ovoj političkoj zajebanciji! Molim da mi se dopusti da budem neopredeljen! Dopustite mi da nisam ni za četnike ni za partizane, dopustite mi da mogu da ne navijam za Partizan ili Zvezdu, molim vas mi to dopustite. Protiv sam Vučića i mislim da je odvratan, da je totalitarista i da nas vodi u trideset puta gore vreme od Miloševićevog, ali dozvolite da ne volim ni vas iz opozicije, da mi se gadite i vi, ne toliko kao on jer on je zlo, ali mi se ipak gadite. Molim vas, pustite me da budem neopredeljen! Da li zaista veruješ da nas čekaju gora vremena od onih koja pamtimo? Da. I jezivo me nervira samozadovoljstvo s kojim godinama ljudi izgovaraju: „Ja ne znam ko glasa za Vučića?!“ Pa, evo, ja znam. Srbija nije Stari grad i Vračar, Srbija je moje Valjevo gde ceo moj komšiluk glasa za njega. Moj pokojni otac je prezirao Miloševića, ali je sa šezdeset i nešto godina krenuo da brani Vučića. Tada smo se prvi put posvađali oko politike i prvi put sam se uplašio da se vraćaju devedesete. Zamišljam da je do rata došlo kada su se neki otac i sin posvađali oko Slobodana Miloševića. Da li se bojiš rata? Da li možeš da zamisliš da je to ponovo moguće? Mogu vrlo lako da zamislim noćne telefonske razgovore koje svi oni vode između sebe. Vučić i Hašim Tači ne postoje jedan bez drugog, Dodik ne postoji bez Izetbegovića, jedni druge održavaju i verovatno zajednički smišljaju zaplete koji mogu da ih održe na vlasti. Pre dve godine si napravio predstavu „Berlinski zid“ koja govori o sudbini jedne srpske porodice na Kosovu, tada si izjavio da je za tebe „retardiran“ onaj koji je spreman da žrtvuje sinove za zemlju. Da li ti danas izgleda drugačije? I dalje stojim iza toga. Meni je idiotski da neko može da da svoje sinove za parče zemlje bogate jedino, kako kažu Kruševljani, „osiromašćenim“ uranijumom. Koje parče zemlje može da bude vredno života tvog deteta? Ja, Milan Nešković, seljačina iz Valjeva, „ne bih dao nikoga ni za što, a kamoli sina za ovo, nego za sinov nokat dao sve ovo i pridodao sve ono, pa jednom lopatom pregrnuo, pobusao, poravnio i ovo i ono, za oca i sina i spas ovog naroda raspetoga na ovo i ono“. Ne znam da li znaš ko je ovo napisao? (M. Bećković) Kako bi izrekao svoj stav o Kosovu ? Napravio bih pozorišnu predstavu, melodramsku ljubavnu priču između Vučića i Hašima Tačija koji noću razgovaraju preko sigurne linije. Dok žena spava pored, Aleksandar šapuće u slušalicu: „Hašime, nedostaješ mi, nismo se dugo videli, ... hoćeš biti sledećeg četvrtka u Briselu, .... dolazim i ja, jedva čekam da se dodirnemo malim prstima onako u prolazu,.... Hašim kaže: „Volim te“, a on ćuti,... „Zašto ćutiš?A ti mene?“.... „Ne mogu više da pričam žena mi se vraća iz kupatila”,.... I kraj te predstave bi bio kao u velikim melodramama, kao u „Kazablanki“, na primer. LJubavnici se rastaju i odlučuju da žrtvuju svoju ljubav zarad nekog „višeg cilja“, u ovom slučaju je to zarad nastavka vekovne mržnje. Kakav je kraj? Da li Vučić priznaje Kosovo? Stvarno ne znam kome nije jasno da je Kosovo već priznato. Ne znam kada će prestati ubeđivanje naroda da amputirana noga može ponovo da izraste. Ne može, možda ćeš jednom moći da dobiješ plastičnu nogu koja će da radi isto kao i amputirana, možda će biti i bolja, ali da ti izraste ponovo neće nikad, majke mi. Nije to počeo Vučić, i Koštunica i Tadić su nas uveravali da je sve moguće ako mi duboko verujemo u to i ako imamo veru u Boga, jer je Bog na našoj strani, a kada su Bog i Putin na srpskoj strani, onda ne možemo da izgubimo. Ako Bog govori kroz usta patrijarha, onda zaista nikada pre nije bilo podržanijeg vladara od današnjeg predsednika Srbije. Kako se to može objasniti? To je u našem društvu najškakljivija tema - možeš da pričaš protiv ovog i onog, ali crkvu ne diraj! Odmah kreće dreka: ko si ti da osporavaš patrijarha koji je Bogom postavljen!? Ali, ja mislim da on nije Bogom postavljen nego da je politički postavljen. Prvi čovek zbog koga sam ja postao tradicionalista je bio patrijarh Pavle. Zbog poštovanja koje su moji roditelji imali prema njegovom liku i delu, ja i sada posle smrti oca slavim slavu, slavim Božić, slavim Uskrs... Ali za mene naš patrijarh Irinej nije duhovnik,već politička i apsolutno svetovna figura. Način na koji govori me dodatno ubeđuje da je ovaj svetovni svet jedino što postoji, jer ako se on, koji se zamonašio pre pedeset, šezdeset godina, toliko bavi dnevnom politikom, onda to znači da ni sam ne veruje da postoji nešto posle ovoga. Šta te tera da govoriš ono što misliš uprkos svesti koliko ćeš ljudi razljutiti? Sloboda. Nisam dužan nikome ništa, za sve što sam do sada uradio sam sam se izborio i zato se osećam slobodno da kažem šta god hoću i kad god hoću. Sa druge strane, što sam stariji sve više shvatam da nema ništa lakše nego biti iskren i govoriti istinu. Mnogo je teže prećutati i biti pametan za dobrobit svoju. Što ja moram da kažem sve i svuda? Što dajem intervjue koji mojoj majci skraćuju život za po par godina? Možda zato što sam u suštini glup. Šapčani imaju izraz „mnogo pametan čovek ali velika budala“. Sve više mislim da sam to ja. Zašto misliš da tvoju majku košta tvoja sloboda ? Moja majka je posle očeve smrti ostala sama u sablasnoj kući u Valjevu, nema dovoljno novca da je održava, a ne može da kupi ništa za pare koje bi dobila od prodaje. Kad pročita ovaj razgovor, postaće joj jasno da se nikada neću zaposliti u državnoj firmi. NJoj treba da se ja zaposlim u nekoj državnoj instituciji, da imam stabilnu platu, da dignem kredit, kupim stan... pa da onda može na miru da legne u ono grobno mesto što je kupila pored pokojnog oca... Ona tako zamišlja život. Šta se može zameriti bilo kojoj majci koja tako vidi stvari? Prvi greh im je što misle da je jedini uspeh biti zaposlen u državnoj firmi iz koje niko nikad ne može da te otpusti. Drugi greh je što smatraju da deca treba da im žive život sa flasterom na ustima da bi se domogla sitnih zadovoljstava, stančića, kola, ... Majke vaspitavaju svoju decu da budu poltroni i najčešće izgovaraju: „Ćuti, nemoj da laješ!“ A šta je za tebe uspeh? Na primer to što sam došao u poziciju da mogu da radim samo sa onim glumcima za koje mislim da su dobri ljudi. Duboko verujem da zli ljudi ne mogu da budu veliki umetnici. Mogu da naprave neke bleskove, ali ne i da budu veliki. Mislim da je uspeh što se u mojim podelama više nikad neće pronaći neko za koga bih rekao: „Ovaj je zao čovek, ali je mnogo dobar glumac“. Mogu da kažem i još nešto o uspehu, iako može da zvuči prepotentno: otkrio sam da je mnogo teže podnositi uspeh nego neuspeh. I ako hoćeš da budem skroz iskren, to je trenutno moj najveći životni problem. Objasni mi to? Kada čovek doživi neuspeh, mnogi ljudi se okupe da ga podrže, da mu se nađu... Neki to rade iz iskrenosti, neki iz gordosti, ali neuspešan čovek retko ostaje sam. S uspehom je potpuno drugačije, uspeh retko kad imaš s kim da deliš. Osećam kako se odnos ljudi iz mog posla prema meni drastično menja. Pre neki dan sam treći put zaredom čuo da moj profesor Ivan Medenica priča: „Nešković je esenesovac“!? Pitao sam ga: Zašto sam ja esenesovac kad ste vi državni službenik? Odgovorio mi je da nikad to nije rekao tri puta. U redu, ali zašto je to rekao i jednom? Ja mislim da je stvar u tome što on nema drugo objašnjenje kako jedna seljačina iz Valjeva koja nema nikakav pedigre za tako veliku stvar kao što je srpsko pozorište može da ima četiri predstave u četiri najbitnija pozorišta u Beogradu, u BDP-u, JDP-u, Narodnom pozorištu i na sceni Ateljea 212. Ne vidim nijedan drugi razlog da mi se prišiva ta značka, osim kao nevericu da je moguće da neki provincijalac, čiji je pokojni otac kamiondžija koji nikada u životu nije pročitao knjigu, a majka frizerka koja obožava umetnost, uspeva dve godine zaredom da nastupa na Sterijinom pozorju sa po dve predstave. Šta danas misliš o odluci prošlogodišnjeg žirija da ne dodeli nagrade, da li je ona bila politička ? Ne. Ja sada mogu da ti kažem da je sastav žirija ove godine takav da sam siguran da će biti dodeljene sve nagrade. U selekciji se nalazi i moja predstava „Ožalošćena porodica“ koju sam radio u najstarijem ruskom nacionalnom teatru. Planiram da što pre krenem da pravim kampanju gde ću da pričam da je Angela Merkel direktno zabranila Vučiću da ruska predstava pobedi na Sterijinom pozorju, jer u suprotnom može da zaboravi na njenu podršku i za Kosovo i za sve drugo. Zašto ne bih to radio? Šta bi to bilo drugačije od kampanje koju je prošle godine vodio Kokan Mladenović? Kakva je to grandioznost? Zašto bi Vučića interesovalo Sterijino pozorje i Kokan? Pre mogu da zamislim kako se drži za glavu i viče: „Što niste dali Kokanu sve nagrade!? Trebalo je sve nagrade da mu date da ne može ništa da kaže. Što mi pravite dodatne probleme!?“ Da li drži glavu u šakama zbog otkaza jedinom dramaturgu u Vršačkom pozorištu, smene direktorke KC u Požegi, otpuštanjem direktorke biblioteke u Stanišićima... Ja mislim da takve vrste odluka donose razni mediokriteti i poltroni kojima se Vučić okružio i koji traže načine da mu se dodvore. Ne želim da ga branim, ali zamišljam da on svako drugo jutro kad dobije izveštaje o glupim potezima svojih poltrona, sebe stavlja pred dilemu: da li je bolje biti zao ili glup?Ako narod sazna da on ne drži sve pod kontrolom, rizikuje da ispadne glup. Zato on bira da bude zao. Pretpostavljam da je to šifra: bolje biti zao nego glup. Hajde da se vratimo na šifru za uspeh u umetnosti. Da li si je otkrio? Što se mene tiče, mislim da je stvar u potpunoj posvećenosti. U isto vreme imam fobiju da ću umreti mlad i da ću se zbog svoje povišene temperature na kojoj sve radim istrošiti. Davno je prošlo vreme umetnika alkoholičara koji sede po zadimljenim bifeima do 6 ujutru i takmiče se ko je popio više vinjaka. Ritam kojim mi radimo je teško izdržljiv. Nebojša Glogovac je do svoje 49. godine postigao stvari koje će teško neko dostići. Obožavanje kakvo je on imao od esnafa i od publike je retko ko pre njega imao. Možda Gaga Nikolić, ali on je doživeo jednu ozbiljnu karijeru i ozbiljne godine. Glogi je sagoreo. Užasno se plašim da bi to moglo da se desi svakom od nas. Da li umeš da opišeš „čudo“ od Nenada Jezdića u ulozi Kantora? Znaš zašto je on toliko veliki glumac? On je u ovom trenutku generacijski sigurno najveći, sada je u punoj snazi i fizički i mentalno. Prvi put sam pomislio da je baš sada toliko veliki, zato jer mu je gluma postala treća ili četvrta stvar i u životu. Na prvom mestu su mu porodica i ljubav koju širi sa svojom ženom i sa četvoro dece, na drugom mestu mu je imanje na selu i destilerija, a na trećem pozorište. I mislim da ću i ja postati istinski ozbiljan reditelj tek kada režija prestane da mi bude najbitnija stvar na ovoj planeti. Ali moram da ti kažem još nešto. Najsrećniji sam zbog toga što znam da sam pronašao svog glumca i što je on pronašao svog reditelja. Mi imamo komplementarne energije, on je u stanju da razume moje mahanje rukama, moje mucanje, nekoliko minuta posmatra moje neurotične neverbalne indikacije, onda mi namigne i samo kaže: „Tečo, razumeo sam te!“ Šta ti prvo pada na pamet ako te pitam za utiske iz Rusije? Bio sam zapanjen koliko Rusi koje sam sretao ne pričaju o politici. Kad mi je uspevalo da ih nagovorim da pričaju o Putinu, slušao sam najstrašnije stvari. Ali kada ih pitam: Za koga vi glasate, najnormalnije odgovaraju: Pa, za Putina! Kako to objašnjavaju? Rusi su svesni da su mali, a da je Rusija velika i važna. Nije im bitno šta oni misle o Putinu, zato što veruju da je odličan za Rusiju kao državu. Da li možeš da zamisliš da glasaš za Vučića s takvim rezonom? Ne mogu. Da te je Ana Brnabić pozvala da uđeš u Savet za kreativne industrije, da li bi prihvatio? Nikad u životu. Zašto? Zato što više ne bih bio slobodan da kroz delo govorim ono što mislim, a od zgađenosti prema sebi ne bih ni bio u stanju da više išta stvaram. Kada bih se prodao zarad sopstvenog dela, oduzeo bih sebi mogućnost da budem veliki umetnik. Možda bih ostao zapisan u istoriji srpskog pozorišta, ali bih se ispisao iz samog sebe.