Avionu slomiću ti krila

Mora da smo i dalje u izmaštanom, televizijskom avionu iz kojeg nas je Aleksandar Vučić pre godinu dana uveravao da je najbolji izbor za predsednika Srbije, jer je u stvarnosti naša država odavno trebalo da neslavno aterira. Predlog da se niški aerodrom „Konstantin Veliki“ prepusti državnom rukovođenju bez ikakve naknade samo je poslednji politički luping koji, doduše, može da ima neslućene, vrlo realne posledice. Na to su 10. aprila podsetile razgnevljene Nišlije ispred Skupštine grada, zdanja u kojem je aktuelni saziv u istom terminu trebalo da i zvanično preda aerodrom Vladi Srbije, pre no što je sednica odložena, i to upravo na predlog SNS-a. Tada je nešto više od hiljadu okupljenih, kao i na otvorenom sastanku uveče 9. aprila, simbolično jednoglasno glasalo protiv predaje aerodroma, ali Nišlije, izgleda, nema ko da sluša. Koga onda sluša Vlada koja ni dve nedelje posle kontroverzne vesti nije pružila odbranjivu argumentaciju? Vratimo se koji korak unazad, na potpisivanje ugovora o koncesiji kojim je francuska kompanija Vansi dobila beogradski aerodrom „Nikola Tesla“ u najam narednih četvrt veka. Kroz beogradski aerodrom je lane prošlo nešto više od 5,3 miliona, a kroz niški svega 331.582 putnika – ipak, oko 300 puta više nego pre četiri godine. Uzletanje poslovanja „Konstantina Velikog“ je, rekli su beogradski vlastodršci, delom posledica subvencija koje je grad aerodromu davao, a kako treći najveći grad u Srbiji ima deficit u kasi, pomaganje aerodroma više neće biti moguće, te ga valja na sebe preuzeti. Ali, nije li još u julu prošle godine najavljeno da Niš od 2018. neće davati subvencije „Konstantinu Velikom“, i to baš zbog rasta prihoda aerodroma?! Finansijski izveštaj ukazuje da je neto dobit ovog javnog preduzeća 2015. bila 46,4 miliona dinara, a da su subvencije, premije, dotacije i donacije iznosile 97,4 miliona dinara. Godinu dana kasnije, neto dobit je iznosila 28,4 miliona dinara, a razni vidovi pomoći bili su 51,5 miliona dinara. Razlika između pomoći grada i države i neto dobiti se za godinu dana smanjila s 51 miliona dinara na oko 23 miliona, a isto je pre četiri meseca i zaključeno u Dugoročnom planu poslovne strategije JP Aerodroma Niš od 2017. do 2027, u kojem se preuzimanje od strane republike ni slovom ne pominje. Šta se, onda, dogodilo? Potpisivanje ugovora o koncesiji, po svoj prilici, čiji se detalji od javnosti pod velom poslovne tajne kriju kao kvar na motoru od putnika. Gard je na tren spustio Vučić, rekavši da je s Vansijem „ispregovarano da ostali aerodromi u zemlji, Niš, Ponikve i Morava, mogu porasti samo do milion putnika u narednih dvanaest godina“, a poslovanje niškog aerodroma bilo je izgleda prva prepreka ka ostvarenju ugovorom dogovorenog. I, dok je prirodno da francuska kompanija preusmeravanjem saobraćaja ka Beogradu štiti svoj interes, bizarno je da Vlada Srbije na to pristaje. Izvesno je da će „Konstantin Veliki“ zbog ograničenja broja putnika teže konkurisati za kredite, a još je izvesnije i da će dosadašnjem raju lou-kost kompanija koje su saobraćale na niškom aerodromu i zbog kojeg je ovaj aerodrom privlačio putnike od Subotice preko Sofije do Skoplja uskoro doći kraj. I Vansi sit i Vlada srećna. Gde su tu ovce? U Nišu ih je vazda malo bilo. Inicijativa „Ne damo niški aerodrom“ koju čine organizator Miloš Bošković, Nacionalna koalicija za decentralizaciju (NKD), organizacija Proaktiv, centar Media&Reform i Udruženi pokret slobodnih stanara (UPSS) povela je Nišlije u proteste – na prethodna dva ih se ugrubo okupilo oko 3.000 – a društvenim mrežama je projurio i snimak na kojem su zdušno zviždali ministarki saobraćaja i infrastrukture Zorani Mihajlović koja je bila došla na sastanak s gradskim vlastima. Odlaganje sednice Skupštine grada 10. aprila ishitreno je protumačeno kao pobeda demonstranata. Međutim, jedan od lidera UPSS-a i profesor sociologije na univerzitetima u Nišu i Beogradu Đokica Jovanović za NIN kaže da se razlog odlaganja krije u želji da se nezadovoljstvo amortizuje, a brojnost nezadovoljnih učesnika smanji. U pravu je, makar delimično – devet sati izjutra je vreme kada mnoge Nišlije rade, te se i javno građansko glasanje o sudbini aerodroma pretvorilo u jednočasovno obeležavanje nezadovoljstva manje prisutnih no na prethodnim protestima. Građanima su se obratili predstavnici UPSS-a, NKD-a, kraljevačkog Lokalnog fronta i Miloš Bošković, a podršku su pružili i predstavnici inicijative Ne da(vi)mo Beograd. Glavni i odgovorni urednik Južnih vesti Predrag Blagojević čitaoce NIN-a podseća da najavljeni Vučićev dolazak u Niš – koji je proizveo i duhovitu kovanicu „Iš iz Niš!“ – služi i da obezbedi skupštinsku većinu koja je izostala. „Imamo saznanja da je Vojislav Šešelj radikalima naložio da glasaju protiv predaje aerodroma, a i poslanici SPS-a je trebalo da budu uzdržani. Naprednjaci su predložili odlaganje, jer je pored prisutnog Vučića nemoguće glasati mimo direktive. Ne treba on da ubeđuje građane Niša, dakle, već odbornike. Ali nije to ništa novo u niškoj politici. Naprednjaci su u dva izborna ciklusa morali da ponavljaju izbore za predsednika opštine, jer nisu mogli da tajnim glasanjem osvoje većinu. Na kraju je predsednik opštine stajao pored odbornika za vreme glasanja, a na opasku da je to neregularno sledi opaska da su odbornici sami odlučili da pokažu svoj listić“, predočava on za NIN. Prema njegovim rečima, u Nišu trenutno nema partije koja ima podršku u glasačkom telu, uključujući SNS. Posvedočili smo da je malo Nišlija koji mogu da odgovore na pitanje ko je Zvezdan Milovanović, vlasnik televizije Kopernikus i ni manje ni više nego poverenik SNS-a za Niš koji je saopštio odluku o odlaganju odsudne sednice. Ni to ne treba da čudi – SNS od osnivanja u Nišu nije održao stranačke izbore, već je funkcionere postavljala beogradska centrala. Blagojević smatra da je najprepoznatljiviji politički delatnik u Nišu upravo Đokica Jovanović. „Nišlije će često voditi bitku i kad znaju da je izgubljena, jer imaju samopoštovanje. Proteste nose građani, niko drugi. Ni opozicija nije pokušala da ih prisvoji, verovatno zato što sam ukazivao da nosi nemali deo odgovornosti za uništenje nekada snažne niške privrede. Sedamdesetih godina je Niš bio daleko manji, ali je šezdesetak hiljada ljudi bilo životno vezano za privredu i javni sektor. Danas ih nema ni pet-šest hiljada. Nekada sposobni inženjeri, koji su gradili mostove po Sovjetskom Savezu i Africi, koji su sastavljali rendgen-aparate i televizore, danas žive od pijace i taksiranja. Aktuelna vladajuća partija je monopolisala sva radna mesta, a čak i mala, nezavisna privreda živi pod pritiskom raznoraznih inspekcija. Dobijamo široku podršku građanstva, ljudi se sećaju kako je bilo i kako je danas, ali ne smeju ni da kažu šta misle, a kamoli da izađu na ulicu gde neko može da ih vidi“, kaže profesor Jovanović za NIN i dodaje da bi tri zahteva demonstranata – obelodanjivanje ugovora o koncesiji, izrada dokumenta o ekonomskoj opravdanosti predaje aerodroma i javno glasanje odbornika u skladu s interesima grada Niša – pod normalnim okolnostima trebalo da budu uobičajena politička praksa. Niš je najmanje dve decenije između čekića klijentelizma i nakovnja autentičnog prkosa. Slučaj Južnih vesti je jednako slikovit. S jedne strane su obilasci raznih inspekcija koje direktno utiču na slobodan rad redakcije i zastrašivanje firmi s kojima Južne vesti sarađuju, a s druge je detaljno izveštavanje o društveno--političkim anomalijama starijim od gungule o aerodromu. Blagojević zato ne smatra da su se vlasti obrušile na Južne vesti zbog medijskog pokrivanja poslednje afere – štaviše, otkako su javno počeli da pričaju o pritiscima, iz poreske inspekcije im se ne javljaju, a čuli su i da je jedan inspektor skinut sa slučaja – već veruje da je reč o stvaranju atmosfere straha s kojom se Nišlije istorijski baš i ne slažu. Recimo, u kolektivnom sećanju je preživela činjenica da su masovni studentski protesti 1996. i 1997, kojima je ozbiljno uzdrman režim Slobodana Miloševića, počeli upravo nakon izborne krađe u Nišu. Međutim, profesor Jovanović smatra da paralele sa sadašnjošću ne postoje, izuzev prisustva ljudi na ulicama. „Sad je upadljivo izostao organizovani studentski pokret koji je bio organizovao Proteste protiv diktature, a i devedesetih je bio nosilac nezadovoljstva. Dalje, ljudi su devedesetih verovali političarima, a partije danas ni svoje članstvo ne mogu da izvedu na ulicu. Naposletku, devedesetih je Evropa bila na strani građana, a sada Vučić ide kod Angele Merkel na sastanke. Zato u Nišu nećete čuti nijednu lepu reč o EU. Kao građani se osećamo usamljeno. Kad protestujemo – druga je priča“, kaže Jovanović. Upravo je umrežavanje, kaže on, bilo presudno u tome da UPSS dobrano uzdrma nišku spregu politike, kriminala i javnog sektora. Prvo su stručni i politički pismeni pojedinci kopali po bezdanima zakona i vršili analize, a potom su kao udruženje istrajno na tribinama obaveštavali javnost o saznanjima da je javni sektor žarišno mesto krađe narodnih para. Razotkrili su da je samo u toplani Jug netragom nestalo nekoliko miliona evra, a nije usledio nijedan demanti. Direktori javnih preduzeća i predstavnici vlasti su odbijali pozive na javnu debatu, a rezultat borbe protiv previsokih računa za grejanje je konkretan – od ukupno tridesetak hiljada korisnika daljinskog grejanja, s njega se odjavilo između pet i šest hiljada. Svakako dovoljno da UPSS postane verovatno jedina organizacija u Nišu oko koje je moguće okupiti s pravom ozlojeđene građane. Prema procenama Mladena Jovanovića, predsednika UO NKD, takvih nema malo i biće ih sve više. „Deo nišlijskog šmeka je otpor centralizaciji, što beogradske vlasti kao da ne shvataju ozbiljno. Nažalost, sve je više ljudi koji na Beograd reaguju emotivno, negativno, jer ga vide kao mesto gde se diktira njihov život. Predaja aerodroma podgreva bojazan da sve u Srbiji što je uspešno mora da pripadne glavnom gradu, iako je aerodrom imao vrlo pozitivan uticaj na Niš koji je u tranziciji mnogo izgubio. Turista nikad nije bilo ovoliko, otvaraju se ugostiteljski i smeštajni prostori, cene nekretnina rastu, ljudi ulažu, iako nemaju mnogo para. Zamislite njihovu reakciju na vest da aerodrom više nije njihov, bez ikakvog objašnjenja. Važan resurs su i mlade Nišlije koje su za dve godine zahvaljujući jeftinim kartama videle više sveta no što su mislili da će moći“, kaže Mladen Jovanović za NIN. Zaista, beogradske vlasti kao da teže da razgneve građane u Srbiji. U tom ključu je i predsednik Vučić rekao da Nišlije mogu zadržati svoj aerodrom, ali samo pod uslovom da ubuduće ne traže pare od Beograda. Kako je rekao jedan demonstrant, niti su pare iz budžeta predsednikove da njima raspolaže kako mu se ćefne, niti su Nišlije građani neke druge države, Bugarske ili Republike Srpske, recimo, pa da nemaju prava na korišćenje javnih sredstava. „Video sam da će glas Milorada Dodika na beogradskim izborima Republici Srpskoj doneti pet miliona evra. Toliku pomoć će da dobiju. Mi pomoć ne tražimo, tražimo samo svoj aerodrom i svoje pare i svoju budućnost. A još će da ispadne da naši glasovi mogu da nas koštaju“, kaže on. Slikovnost jednočasovnog protesta bila je obeležena crtežima precrtanih aviona, printovima aerodromskih smernica na kojima piše „Odlasci za Beograd“ i plavim i crnim glasačkim listićima. Pojedini režimski mediji su brže-bolje glasanje građana, koje, kažu organizatori, ne pretenduje na savetodavnu, već na izvršnu punovažnost, opisale kao bezmalo poziv na antibeogradski referendum. „Eh, kamo sreće da čak i referendum može bilo šta da reši“, kaže jedna mlada Nišlijka i dodaje da ne gaji pesimizam, već umor od borbe protiv vetrenjača. „Preostaje nam samo da nekako zaoštrimo svoje pozicije i da protest bude konkretniji. U suprotnom, strahujem da ćemo izgubiti i borbu i rat za aerodrom. Protiv samovolje Beograda, koji takođe volim, jednostavno ne možeš, gde god da si u Srbiji“, zaključuje ona.Prema rečima Mladena Jovanovića, trend beogradizacije je već doneo negativne posledice Nišu, kao i ostatku Srbije, što se može videti u slučajevima Privredne komore, Elektroprivrede i Skijališta Srbije. Čak i kad bi o sudbini Niša odlučivao neko dobronameran i sposoban, nikad ne bi mogao da prodre u specifičnosti lokalnih zahteva. Zato se, smatra on, korumpirana elita i bogati lako, često na račun najsiromašnijih opština u Srbiji. „Srećom, protest više nije lokalna stvar, umnogome i jer se odvija i na društvenim mrežama gde se oblikuje deo javnog mnjenja. Uostalom, ne bi ni vlast plaćala botove da ne misli tako. Zato smo, recimo, preko interneta uputili javni poziv predsedniku Vučiću da 13. aprila za Berlin odleti s Niškog aerodroma. Em su karte jeftinije, em je gužva manja nego u prestonici. Putuje se gospodski“, kaže Mladen Jovanović. Koliko je poznato, predsednik se o poziv oglušio, kao uostalom i o vrlo konkretne zahteve nezadovoljnih Nišlija. Nažalost nema mnogo razloga za uverenje da će promeniti svoju odluku, kao uostalom ni politiku, ali je izvesno da će razloga za nezadovoljstvo biti sve više. Ako u Srbiji ostane ko da se buni. Jer, ko iz Niša odluči da se zaputi u inostranstvo, neće ga mrzeti ni da skokne do beogradskog aerodroma kao usputne stanice.