Svaka vlast ima svoje bogataše i robijaše

Profesora ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu Miodraga Zeca bije glas da nema dlake na jeziku. Nije je imao ni u februaru 2014, kada je uoči vanrednih parlamentarnih izbora za NIN govorio o srpskoj „kazino ekonomiji“ i upozoravao da opasnost od totalitarizma ili anarhije nije isključena i da ćemo, ako izostanu strateške promene, prevrnuti kazan u borbi da svako ugrabi bar nešto za sebe. Četiri godine kasnije NIN se odlučio na eksperiment - njegove stare odgovore smo preformulisali i od njih napravili pitanja za novi intervju. Sami prosudite koliko se Srbija promenila za jedan pun četvorogodišnji mandat, tokom kojeg su građani dva puta izlazili na vanredne parlamentarne, jednom na redovne predsedničke i još jednom na lokalne izbore u Beogradu i još nekim opštinama. Pre četiri godine rekli ste da je Srbija društvo preraspodele, a ne stvaranja, da ne postoji radost setve, već samo strast žetve i to, ako može, tuđe njive. Da li se bar nešto od tada promenilo? Srbija je u svojoj istoriji imala puno diskontinuiteta. Što se stvari više menjaju, sve više ostaje isto. Retroaktivno menjanje zakona i stečenih prava je opasan presedan. Revizija raspona u penzijama je početak, sledi li revizija otkupa društvenih stanova, privatizacije? Smatrate da se u Srbiji svi bore za to ko će držati kutlaču. A šta je sa kazanom iz koga svi grabe? Kutlača je jako važan instrument. LJudi iz vrha vlasti stalno govore „ja ću dati“, ali ne kažu od koga će uzeti. Kazan je sve prazniji, ali se dno stalno izmiče. Država sada uzima od jednih da bi dala drugima, a kazan se pomalo puni i zbog političkog konteksta - kapne ponešto spolja da ovde ne bude još gore, jer je Balkan ionako bure baruta. Ukazali ste na to da smo obrazovanje toliko obesmislili da je i prepisivanje izgubilo kreativni značaj, jer je u nekim školama dovoljno samo da platiš školarinu. Da li je akademska zajednica saučesnik u ovom „udruženom zločinačkom poduhvatu“? Mnogo su nam puta nesreću naneli drugi, a obrazovanje smo rasturili sami. LJudi nisu svesni koliko je opasno kada ambrozija zahvati sistem. Ovde su sve oči uprte u ekonomske teme, na to ko je bogat, a ko siromašan, a u društvima diskontinuiteta, kakvo je naše, za 24 sata može se promeniti konfiguracija imovine u zemlji. To se povremeno i dešava tako da svaka vlast ima svoje bogataše i robijaše. Ali, ovo sa obrazovanjem je zločin. Kada podelite hiljade lažnih diploma i ti ljudi uđu u sistem, problem postaje skoro nerešiv. Uvek kad ulazim na Filozofski fakultet na kome su predavali Ostrogorski, Cvijić, Čubrilović, Medaković, Srejović... osećam pijatet i tremu. A ako i na Beogradskom univerzitetu ima spornih diploma, možete zamisliti šta se dešava na nekim drugim univerzitetima. Srbiji treba kult znanja i kompetencije umesto kulta poslušnosti i podaničkog mentaliteta. I 2014. ste tvrdili da ovde svaka vlast ima svoje tajkune. Šta to govori o karakteru vlasti? Posle svakog prevrata, svi se zaklinju da će sve promeniti. A čim osvoje vlast, prvo što urade je da se oni menjaju i prilagođavaju postojećoj matrici. Vlast se ne menja koncepcijski, već samo personalno. Samo retko kad i samo ponegde zaživi princip kompetentnosti, jer je ovde vrhovna vrednost – lojalnost i bez te osobine se ne može doći na neko ključno mesto. Zato i stagniramo. E zato je Nušić beskrajno aktuelan. Očekuje se rekonstrukcija vlade, kojoj ste pre četiri godine savetovali da se najpre vrati nekoliko koraka unazad ako želi da Srbija ide napred. Jesu li vas konačno poslušali? Zar vam se ne čini da se svaki dan vraćamo unazad? Za sudbinu nacije od odličujućeg značaja je izbor geostrateškog pravca. Mi se beskrajno vrtimo ukrug i sada smo, posle 150 godina, ponovo na pragu Berlinskog kongresa, sa nizom geostrateških dilema. Srbi su i 1878. mislili da će ih Rusija podržati, a ona je podržala Bugarsku. I sadašnja vlast se uzda u Rusiju? Zato i kažem da se vrtimo ukrug i ne znamo kako iz njega da izađemo. Ključna zabluda je što se država shvata personalno, a ne institucionalno. Još se nismo izjasnili kakvu državu hoćemo – pravnu - državu kontinuiteta ili revolucionarnu - državu diskontinuiteta. Svaki izbori se doživljavaju kao sudbinski, jer nikada nije zaživela podela vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu. Tamo gde je potrebna personalizacija - kod zakonodavne vlasti, da se zna ko su predstavnici naroda - nje nema. Ali je ima u izvršnoj vlasti, svima je važno ko je ministar, a tu bi trebalo da je važna samo kompetencija. Sve je naopako i zato poslanici reaguju na zvonce. A oni bi trebalo da naprave ram, iz čijeg okvira ne bi smeo da izađe nijedan ministar. Ali bez rama može beskrajno da se improvizuje. Dakle, Rističević i Martinović bi trebalo da naprave taj ram? Skupština bi trebalo da napravi ram za košnicu, a pčele da prave med. I pošto meda nema, oni dodaju malo šećera (subvencija), a ponekad ih pčele izujedaju. Još ako umesto pčela teraju bumbare da prave med... Ha, to ste vi rekli, ali ima i toga. Zamerate što krečimo zidove dok nam temelji klize. Mogu li se graditi institucije dok se ne sanira klizište? Sve geostrateške dileme su otvorene. Tokom cele istorije traje dilema: kome se privoleti carstvu. Car Dušan prodao je Pelješac i Ston da bi izašao na Egejsko more i od tada do danas je naša glavna dilema - zapad ili istok. I nisam siguran, šta god vlast govorila, da je odluka doneta. A u mnogo goroj smo situaciji, jer je svuda oko nas - zapad i NATO, tako da smo u toru iz koga je teško izaći. Bog je previsoko, a Rusi predaleko. Ponovo ću vas citirati da „politikanti mame narod olako obećanom brzinom“ i da će „to na kraju i tvorce te politike skupo koštati“. Zar građane to već nije skupo koštalo, a političari na vlasti sada imaju veću podršku nego 2014? Kapa dole za maestralni politički marketing. Srpski narod ima mnogo „lepih“ osobina, trpeljiv je i brzo zaboravlja, ali ima i jednu gadnu naviku, kad prekipi reaguje burno i spontano. A svi naši reformatori dok se penju na vlast ruše za sobom stepenice, kao da nikada neće sići. Kada dođe vreme silaska to je najčešće bolno i nedostojno. Je li vas život naterao da promenite stav da je u Srbiji uspostavljen sistem vrednosti u kome je onaj ko uči štreber, a onaj ko radi - budala? Zaista ne razumem zašto su naši političari otvorili sebi rak-ranu lažnim diplomama. Kao kod Nušića, važno im je da ispred imena bude „dr“. Još opasnije je što ljudi sa lažnim diplomama ima u ministarstvima i na važnim mestima u državnim službama. U komunizmu je postojao subjektivni osećaj da će sutra biti bolje. Sada većina misli da će sutra biti gore i zato ljudi odlaze. Ne samo zbog ekonomskih razloga, već zato što Srbija nije uređena država, što vlast državu tretira kao batinu koja joj je trenutno na raspolaganju, a ne kao civilizacijsku tekovinu. Veliki narodi odluke donose unapred, na osnovu predviđanja, a mali su kao roditelji koji poslednji, prekasno saznaju da im se dete drogira ili da ga bračni drug vara - svi okolo znaju, samo oni ne znaju. Zato Englezi izlaze iz EU, a mi se ubismo da uđemo, taman na brakorazvodnu parnicu, jer smo na svadbu i veselje zakasnili. Ali, zato smo majstori da post festum opravdamo poraze i od njih napravimo mit. Istorijske su činjenice da su Marko Kraljević i Stefan Lazarević bili turski vazali, a opevani su kao junaci, dok je Vuk Branković, iako je ubijen u turskom ropstvu, proglašen za izdajnika. Mi još ne znamo šta se desilo na Kosovu. Znamo li šta se tamo sada dešava? Ne znamo. Navešću jedan primer. Ogroman novac se troši na univerzitetsko obrazovanje na Kosovu i to bi imalo smisla da se obrazuju ljudi sa Kosova koji tamo hoće i da ostanu. Bilo bi logično i da oni usput uče i albanski jezik - uostalom Haradinaj i Tači znaju srpski - jer kako mogu da opstanu na Kosovu, bilo ono nezavisna država ili ne, ako ne znaju jezik većine? Ali poenta je što se tamo školuju ljudi koji nikada neće ni otići u Prištinu. Čim završe traže posao u Beogradu, u nekom ministarstvu ili nekoj javnoj službi. Ali vlast nas ubeđuje da nam nikada nije bilo bolje, da je Srbija lider u regionu, da su penzije veće nego ikada... Samo što danas ne postoji zid od koga iz Istočnog Berlina ne može da se vidi kako je u zapadnom delu, jer na Guglu možeš da vidiš kolike su plate i penzije u drugim zemljama. I da nijedna zemlja na svetu nije smanjila penzije na način kao Srbija. I može vlast da se koliko hoće hvali fiskalnom konsolidacijom, ali je nezakonitim smanjenjem penzija napravila balon javnog duga od 300-400 miliona evra i on će kad-tad eksplodirati. Pa, ako je to tako dobro, zašto to nisu i drugi uradili? Istovremeno, izostalo je restrukturiranje javnog sektora i državne administracije. Podaci govore da je javni dug među najvećim, a plate i standard među najnižim u regionu. Otkud vam uverenje da će taj dug morati da se vrati? To će morati da se reši na isti način kao dug vojnim penzionerima i „stara“ devizna štednja. Ne bi bio problem da su penzije smanjene svima linearno. Ne, time što su jednima uzeli, a drugima nisu, narušili su sistem. I za tu odluku je bio najvažniji politički kriterijum. Kada me je seljak iz zapadne Srbije, koji ima malu poljoprivrednu penziju na jednoj svadbi pitao šta mislim o smanjenju penzija, a vidim da je beskrajno radostan što su najviše smanjene najveće penzije, rekoh mu da je to baš divno i da me čudi kako se ranije nisu toga setili. I on svim svatovima priča kako je, eto, i profesor podržao tu meru. Ali, ne da mu đavo mira, eto ga opet i pita šta će Vlada dalje da preduzme. Što više tvrdim da ne znam, on sve uvereniji da nešto krijem. Na kraju mu kažem da sam načuo da će od onih koji imaju 10 hektara zemlje da uzmu četiri i da će onima sa jednim dati dva hektara. I kako je reagovao? Ako to urade stvarno su budale, povika on, a ja mu objašnjavam da je to isto kao i sa penzijama, da bi svi trebalo da imamo otprilike isto... A onda idemo dalje, da onima sa ušteđevinom od 10.000 dolara ili više ostavimo 1.000, a ostatak da podelimo ljudima koji nemaju uopšte štednju. To jeste put kojim se ređe ide, ali mi se čini da smo mi, smanjenjem penzija, pošli baš tim putem. Ali je činjenica da su javne finansije stabilizovane... Lako ih je na taj način stabilizovati. Još bolje bi ih stabilizovali da su potpuno ukinuli penzije! Vlast je retroaktivno narušila pravni poredak. Mogla je da smanji buduće penzije, ali ne mogu zakoni retroaktivno da se primenjuju. I sada imate besmislenu situaciju, neko dobije rešenje za penziju na 100.000, a isplaćuju mu 80.000 dinara. I Zakonom o univerzitetu su retroaktivno redukovana prava zaposlenih. Ako nema kontinuiteta radnog prava, onda je zaista sve moguće. Da poništimo diplomu svakog ko je doktorirao na marksizmu? U Srbiji se gradi kapitalizam, a nismo odgovorili na elementarno pitanje, da li je pristojno biti bogat i koliko se može posedovati? Apsurdno je da sada uplaćuješ doprinose za penzijsko i zdravstveno osiguranje, a znaš da će ti penzija biti manja od one koju bi trebalo da dobiješ i da ćeš, ako se razboliš, morati da platiš pregled kod privatnika. Da li je subvencija od 9,5 miliona evra nemačkom Kontinentalu dokaz da naša država kao Super Hik otima od siromašnih da bi dala bogatima? Nema bolje subvencije od uređene države. Švajcarska i Britanija ne daju subvencije, a sav kapital ode tamo. U Srbiji se tako nadoknađuje trošak nepostojanja pravne države. Vrhunac besmisla je što se one daju i industriji u kojoj nema nezaposlenih, kompaniji čiji je promet veći od srpskog BDP-a. Kod nas je vest dana da je za neku predionicu na jugu Srbije isplaćena subvencija firmi, koja je mašine uvezla iz Japana, a vunicu iz Turske, pa se posle pitamo čija majka crnu vunu prede. Vlast najavljuje novčanu pomoć za rađanje dece, a sa ovakvim zakonodavstvom, kojim je redukovano radno pravo, nemoguće je biti zaposlen i imati decu. Vlast se brani tvrdnjom da i druge zemlje daju subvencije... Koje zemlje? Samo one koje su iste ili gore od nas. To je pogrešan put. Uređen sistem je najbolja subvencija. I normalno je što stranci traže subvencije, ali nije normalno što im naša vlast daje, jer se tim putem ne može pobeći od siromaštva. Mi stalno tražimo treći put, iako znamo da on vodi u treći svet. Na stranu to što bi budžet trebalo da služi da se finansiraju školstvo, zdravstvo, odbrana, sudstvo, socijala... a ne strane kompanije. I kad smo već kod grešaka, ne postoji zemlja koja je ubrzala razvoj jačanjem domaće valute. Umesto da se ugledamo na Sloveniju, koja nije delila subvencije i slabljenjem svoje valute je stimulisala izvoz. Vlast u Srbiji radi sve suprotno. Dinar jača prema svim valutama... Slaba privreda, a jaka valuta? To na kratak rok daje iluziju da se nešto kreće nabolje, ali to je kao da vozite sobni bicikl, ludački okrećete pedale, a stojite u mestu. Iako odavno upozoravate da kod nas produktivnost raste sporije od plata, da se ta razlika finansira infuzijom i da smo gotovi kada se boca isprazni, predsednik Vučić najavljuje novo povećanje plata pre kraja ove godine? Moguće je, u redistributivnim sistemima, da neko vreme plate rastu brže od produktivnosti, ali na dugi rok to nije moguće, a da se sistem ne uruši. Vlast se hvali napretkom na Duing biznis listi, najvećim stranim investicijama, smanjenjem nezaposlenosti, rastom plata i penzija... Zar profesor takvu vlast ne bi ocenio čistom desetkom? Ali nije sve baš tako. Dugo traje polemika da li je zaista toliko smanjena nezaposlenost, jer ako jeste zašto nam BDP brže ne raste, šta rade ti ljudi. Pričaju nam kako su penzije veće nego ikad, a one su realno, zbog inflacije, mnogo manje nego što su bile. Naša vlast je jačanjem dinara i inflacijom uzela štedišama deo njihove imovine, jer njihov novac sada ne vredi kao pre. Gubiš ako štediš i u dinarima i u devizama. Gaji se kult investicija, štednja se uništava, a odakle novac za investicije ako ne bude štednje? Opet ću vas citirati: „Naši reformatori su kao čovek koji se popne na merdevine da popravi struju, a onda viče: ženo daj sijalicu, daj šrafciger i na kraju mu se polome merdevine“. Pa zašto nas onda hvale MMF, Svetska banka, strani investitori... Da li nam oni drže merdevine da ne padnemo, ili... A da nema dužnika kao što smo mi, kome bi MMF bio potreban? Zašto SAD ne zovu MMF u pomoć, iako imaju ogroman i fiskalni i spoljnotrgovinski deficit? Za one koji vode državu najvažnije je da pogode pravac kojim se ide, jer kada uđeš u pogrešan voz, sve stanice su pogrešne i umesto da si sve bliže, ti si sve dalje od cilja. Osim ako cilj nije samo da se vozimo, a ne znamo ni gde ćemo stići. Često vlast kao opravdanje navodi probleme u regionu, a sad šalje signale da je i razočarana stavom Zapada... Bojim se da rastakanje na Balkanu nije završeno. Meni, na primer, raspored pozivnih telefonskih brojeva za region ukazuje da je neko neke brojeve možda ostavio za neke nove zemlje - 381 je Srbija, 382 Crna Gora, 383 je u međuvremenu dodeljen Kosovu, 385 Hrvatska, 386 Slovenija, 387 BiH i 389 Makedonija, a još su prazna polja uz brojeve 384 i 388. Da ih neko nije „rezervisao“ za Sandžak, Vojvodinu, zapadnu Makedoniju, Republiku Srpsku... Rekli ste da u Srbiji nema socijalnog bunta zato što „narod zna da je magacin prazan i da nema smisla na njega jurišati“. Je li onda za vlast najbolje rešenje da se magacin skroz isprazni? Bunta nema zato što oni koji nisu zadovoljni odlaze, neće da menjaju državu zato što neće da žive u njoj. Ako se nastavi depopulacija uskoro ćemo doći u situaciju da neće biti naroda ni za šta, ni da radi, ni da hapsi, ni da glasa. To je problem. Da li i dalje mislite da ovde niko nije srećan, ni onaj ko ima para, ni onaj ko nema? Da li je srećna bar vlast, jer ispada da nju vole i oni koji imaju, i oni koji nemaju para, jer na svakim sledećim izborima SNS osvaja sve veći procenat glasova? To je tačno, ali nije slatko vladati nesretnom zemljom, jer su sve veći troškovi vladavine. U uređenom sistemu stvari idu same po sebi, a ovde se vlada ručno. Imamo ljude koji od tri pokvarena traktora mogu da naprave jedan, ali niko ne zna da napravi novi traktor. Svi improvizuju, a glavni nam je moto - neka bude što biti ne može. Pa kako može biti što biti ne može? Par kritičkih reči na račun vlasti bilo je dovoljno da vam lično predsednik Vučić javno odgovori. Kako ste to doživeli? Prosto mi je nezamislivo da šef države, koja ima ogromne probleme, nađe za shodno da odgovara na svaku kritiku, nezavisno od toga ko je u pravu. I još se javlja na TV Hepi posle posete Nemačkoj, gde je bio u poseti Angeli Merkel, a ne sa rutinskog obilaska svih mesta naših neviđenih uspeha. Hvala mu što misli na mene, iako mislim da nisam toliko bitan da bi se mnome bavio. A da to nije i poruka drugima koji se ne oduševljavaju uspesima vlasti? Šta njemu to treba kad ionako ima svu vlast? Nama fale pravna država, demokratija i javno mnjenje. Vlast ne shvata blagoslovenost javnog mnjenja i kad je ono u pravu, i kad nije. Neko sa strane neke stvari bolje vidi. Zato selektor sedi pored igrališta i gleda, jer ne može centarfor na terenu da bolje vidi šta u timu ne štima. Naši vlastodršci ne shvataju prirodnu potrebu da imaju opoziciju. Ne vidim smisao te patološke potrebe da svi isto misle, a zaista sam zapanjen time da šef države ima vremena da čita sve šta se piše i govori. I s obzirom na to da voli da se hvali kako stvarno mnogo radi, trebalo bi da zna da nije uopšte važno ko koliko radi, već kakvi su rezultati rada. Problem je ako se radi, a ništa se ne uradi. Ne verujem da, na primer, Angela Merkel radi koliko i Vučić, ali u Nemačkoj sistem radi sam za sebe. Bilo bi bolje da i naši političari manje rade, a da ima više rezultata. Srpski seljak ručno kopa njivu po ceo dan, njegov kolega u Tenesiju sedi, pije pivo i džojstikom upravlja traktorom, a ima 20 puta veće prinose. Kod nas se još gaji komunistički kult manuelnog rada. Zato drugi grade za večnost a mi „drži vodu dok majstori odu“. Stalno nešto brzopleto radimo, umesto da dobro razmislimo pre nego što nešto pogrešno uradimo. Uvek žurimo a nismo daleko odmakli, preziremo strategiju i robujemo improvizacijama. Onoga ko je sklon sumnji i promišljanju pejorativno nazivamo filozofom, a razmišljanje ne smatramo radom. Prosperitetni narodi promišljaju ex ante a mi se, nažalost, ex post čudimo šta nas je zadesilo.