Prokletstvo naoružane nacije

Braniti pravo građana Sjedinjenih Država da kupuju poluautomatske puške ili nose skriveno oružje nalik je negiranju svake odgovornosti ljudskog roda za klimatske promene. Poenta nije u racionalnim argumentima. Bez obzira na to koliko će još školske dece biti pokošeno mecima ili koliki su naučni dokazi koji potvrđuju efekte emisije ugljen-dioksida, ljudi neće promeniti uverenja koja definišu njihov identitet. Iz toga, onda, proizlazi da što više liberali iz NJujorka ili San Franciska - ili čak Hjustona - agituju za uvođenje kontrole prodaje oružja civilima, to se odlučnije tome suprotstavljaju tvrdokorni zagovornici prava na posedovanje smrtonosnog oružja. I često će to činiti s zagriženošću vernika ubeđenih da je njihovom bogu naneta uvreda. Kolektivni identiteti, naravno, imaju svoju istoriju. Drugi amandman američkog Ustava, koji garantuje pravo na posedovanje i nošenje oružja, usvojen je 1791, kada su građani koji su se pobunili protiv Britanske imperije zaključili da je nužno da, ako dođe do toga, mogu da se odbrane od opresivne države. Ovaj amandman podleže različitim interpretacijama, ali izvorna ideja bila je da građanske milicije treba da budu naoružane. Za mnoge Amerikance, posebno one u ruralnim oblastima i južnjačkim saveznim državama, ova kolektivna privilegija postala je nešto poput bogomdanog individualnog prava. Demagozi su imali mnogo uspeha u okretanju tih ljudi protiv urbanih elita na obe američke obale, koje navodno žele da im to pravo oduzmu. Strah koji ti demagozi eksploatišu ukorenjen je u nešto dublje od zajedničkog afiniteta ka lovu ili mogućnosti da se sami odbrane od napada. Reč je o tome kako ti ljudi doživljavaju same sebe. Oduzmite im pravo na oružje, i oni će se osetiti kao da su kulturološki i socijalno izbrisani. Ali ako je takvo osećanje u srži identiteta mnogih Amerikanaca, to onda ukazuje na čudnu kontradikciju u predstavi koju imaju o samima sebi kao naciji. Drugi amandman je, naravno, pravni koncept. Na izvestan način, isto važi i za same SAD. Kao zemlja imigranata, SAD nisu utemeljene na zajedničkim precima ili kulturi. One su utemeljene na pravu - jedinom načinu na koji su ljudi s toliko različitim kulturološkim nasleđem mogli da se okupe oko jednog zajedničkog poduhvata. Otud nema ničeg čudnog u tome što u SAD ima toliko mnogo advokata, i što su Amerikanci mnogo skloniji da se sude od, recimo, Japanaca, koji se više oslanjaju na običaje i tradiciju. Ako se za SAD može reći da imaju neku civilnu religiju, onda je Ustav njihovo Sveto pismo. I upravo se na takav način konzervativci odnose prema temeljnim zakonima, uključujući i drugi amandman. U isto vreme, međutim, mnogi Amerikanci visoko vrednuju i svoje nacionalne mitove, koji na svoj način nisu od ništa manjeg fundamentalnog značaja, iako stoje u direktnoj suprotnosti s idejom nacije utemeljene na pravu. U klasičnim vesternima, istinski američki heroj je revolveraš ogrubelih crta lica, odmetnik koji instinktivno razlikuje ono što je ispravno od onog što nije, lutalica zaljubljen u slobodu, koji na svom vernom konju odlazi u suton, s puškom prebačenom preko ramena. DŽon Vejn stiže da meštane spase od loših momaka u crnim odelima, čije mračne namere potkopavaju libertarijanski duh američkih pograničnih krajeva. Ali ko su ti negativci obučeni u crno? Oni su bankari, advokati, poslovni ljudi i graditelji železnice, koji u vesternima često predstavljaju interese moćnih figura iz velikih gradova na Istočnoj obali. I oni angažuju svoje revolveraše, ali ljudi u crnom stižu iz sveta ugovora, sporazuma i državne uprave koja se u sve meša. Zaplet većine vesterna vrti se oko pretnje koju po ruralnu idilu - gde pogled puca na sve strane, i gde pojedinac uživa savršenu autonomiju - predstavlja država kojom se vlada na temelju ljudskih zakona. Jedini zakoni koje heroj vesterna poštuje su oni koje propisuju Bog i njegova sopstvena savest. I njemu je nasušno potrebno oružje da bi te zakone odbranio. Problem s ovim američkim mitom je što ta ruralna idila savršene individualne slobode ne može da opstane u uslovima visokoorganizovane države, pune banaka, sudova, korporacija i zakonodavnih tela. Drugi amandman je jeftina zamena za taj mit, prikrivajući činjenicu da je i on sam sveden na zakon. Ronald Regan je razumeo to mitsko stremljenje mnogih Amerikanaca bolje od većine drugih predsednika, možda i zato što je glumio u priličnom broju vesterna. Kad je izrekao čuvene reči da „vlada nije rešenje naših problema, vlada je naš problem“, govorio je kao revolveraš, iako je to učinio s mesta novoizabranog američkog predsednika. Na mnogo grublji i ratoborniji način, Donald Tramp sledi Reganov primer. On, zapravo, i jeste neka vrsta odmetnika, kome norme pristojnog ponašanja na državnoj funkciji ništa ne znače. Na mnogo načina, Tramp uspeva da kombinuje postupke jednog desperadosa sa zalaganjem za interese ljudi u crnim odelima, korporativnih lidera, bankara i njihovih političkih predstavnika u Vašingtonu. Tramp je njujorški muljator koji instinktivno razume strahove ljubitelja oružja u Biblijskom pojasu (južnim i jugoistočnim delovima SAD, čije izrazito religiozno stanovništvo upražnjava fundamentalističke verzije protestantizma, prim.). Ako su SAD pocepane eskalirajućim kulturološkim ratom oko sopstvenog nacionalnog identiteta, Tramp ima nesvakidašnju sposobnost da personifikuje najgore aspekte s obe strane te podele: odmetništvo revolveraša i gramzivost prevejanih gradskih tipova. Da bi se sanirale opasne pukotine koje ugrožavaju socijalno tkivo zemlje, Amerika mora da pronađe predsednika koji će biti u stanju da premosti ovu kulturološku podelu. Nažalost, nije mogla da izabere pogrešnijeg čoveka za taj zadatak.