Beketovski razgovori pred nervni slom

Povik Tijamjkubžju!, dobar domaći prevod izvornog Rogntudju! – onomatopejom ublaženog svetogrđa Nom de dieu!, koje zbog Gašinog šeprtljanja urlaju brojni junaci njegovog univerzuma – u minijaturi objašnjava zašto je delo moćnog stripadžije Andrea Frankena voljeno i više od dve decenije nakon što ga je autorova smrt poslednji put potpisala. Ko je imao sreće da Gastona prvi put pročita u detinjstvu, u svakoj je fazi odrastanja u njemu mogao pronaći nešto novo. LJubav prema najlenjem radniku i najrizičnijem izumitelju planete, ili barem Belgije, počinje radošću slepstika, nastavlja se podrškom Gašinom dečačkom izluđivanju autoriteta, razvija se poštovanjem za Frankenove i Gastonove pacifističke i ekološke subverzije, i uživanjem u njihovoj satiri kancelarije i biznisa, da bi se naposletku vratila u punu radost slepstika, jer takozvani ozbiljan život u konačnici ništa bolje ni ne zaslužuje. Sve je to unapred video genijalni Franken, koji je 1957. već deset godina šefovao takođe čuvenim – i kod nas takođe prevođenim – dvojcem Spiru i Fantazio, objavljivanim u stripskom magazinu Spiru. I pored napora umetnika, u časopisu su se vazda javljale rupe koje je trebalo popuniti, pa je urednik izdanja Ivan Delport predložio Frankenu novog junaka, zamišljenog kao lenjivca zaposlenog u samom Spiruu. Gastonov dolazak na svet mesecima su pažljivo pripremali Franken, Delport i još jedan sjajni Spiruov umetnik, Židem, mameći, recimo, čitaoce plavim otiscima stopala po marginama časopisa. Tako dramatična najava lako se mogla izduvati poput balona, ali Franken i družina su legende stripa, te je Gaston na scenu stupio beketovskim razgovorom za posao. – Ko ste vi? – Gaston. – Šta tražite ovde? – Čekam. – Šta čekate? – Ne znam… Čekam… – Ko vas je poslao? – Rečeno mi je da dođem… – Ko? – Ne znam više… – Da dođete zbog čega? – Da radim… – Šta da radite? – Ne znam... Unajmljen sam… – I sasvim ste sigurni da je ovde trebalo da dođete? – Baah. Kako kaže domaći naziv jedne od ukoričenih zbirki Gastona, zvezda je rođena, i narednih četvrt veka Gaša je proveo formalno zadužen da se bavi poštom i arhivom Spirua. Uvek u prekratkoj zelenoj rolci, uskim crnim pantalonama i ofucanim plavim patikama, kose neukrotive poput njegovog duha, arhivu nikada nije sredio na način kojim bi šefovi bili zadovoljni – za razliku od kolega, koje su se ludo zabavljale u lavirintu koji je jednom od nje napravio – a zakasnela pošta ostala je do kraja omiljen temelj za gegove. Ne može se, međutim, reći da je dangubio. Smislio je automatski čekić za ljude koje mrzi da zakucavaju eksere, čija je jedina mana bila to što ga čovek mora za zid zakucati ekserima; farbu za pod koja se momentalno suši (i usput čoveka za stalno rešava problema sa farbanjem jer uruši pod); kofer na točkićima, pokretan elektronski (čiji motor zauzima toliko mesta da se u kofer mogu spakovati samo četkica za zube, sapun i sunđer); automobilski pogon na ugalj (čiji su gasovi eksplodirali na auto-putu, lansirajući prvi i poslednji put slavnu Gašinu krntiju brzinom od 160 na sat); protivprovalni sistem (koji je redakciju sačuvao od provalnika, jer se ovaj upetljao u gužvu žica kojima je Gaston povezao alarm). Da Gastonu nije nedostajala ni sportska žica, potvrdio je braneći u legendarnoj fudbalskoj utakmici koju je njegova redakcija odigrala protiv ljutog rivala (i izgubila 1:15). Muzikalnost je ispoljio izumevši gašofon, zastrašujući hibrid horne i harfe koji je izazivao zemljotrese i nekontrolisane letove lovačkih aviona. Poneki Gašin izum imao je i komercijalni potencijal. Izradio je, na primer, mašinu koja je ispisane papire reciklirala u čistu hartiju i mastilo. Jedina je nevolja bila u tome što je za pokazni opit izabrao ugovor o sponzorstvu koji je njegova firma upravo potpisala sa bogatim biznismenom Emeom de Mesmekerom (gospodinom Gužvićem). Kada već pominjemo Gužvića – kome je Gaša nenamerno i beskrajno kreativno sabotirao desetine pokušaja da sa Spiruom sklopi pomenut ugovor – Frankenov univerzum bio bi nezamisliv bez Gašinih kolega, prijatelja i žrtava poput nadređenih Fantazija, Leona Prunela (Žmurka) i Žozefa Bulijea (Uhodića), crtača Lebraka (Tuška), Gašine simpatije „gospojice Zorice“, najboljeg drugara i saučesnika u mnogim avanturama, Žileta-od-preko-puta, te arhineprijatelja policajca Lontarena (Milkana), u večnom pokušaju da Gastonu naplati bilo kakvu kaznu. Lontaren je, međutim, „arhineprijatelj“ samo zato što strip mora da ga ima, jer u Frankenovoj vasioni na prvi pogled nema ozbiljnih zlikovaca, te čak i Milkan naposletku biva simpatičan, barem dok doživljava nervni slom gledajući parkometre koje je Gaša ponovo uništio. Ipak, kao što i Tijamjkubžju! detetu prvo donosi radost zvuka, a potom radost nevaljalstva, i Gaston je na drugi pogled više od zabave. Franken se nije libio da u stripu da podršku Grinpisu – koji je angažovao Gastona da gašofonom prestravi kitolovce – ili da u neobično depresivnoj epizodi prikaže Gašinog galeba, ljubimca i partnera u zločinu, kako odbija da uđe u auto nakon što je na televiziji video pticu ulepljenu naftom. Franken je smeo da napadne i sopstvenog poslodavca. Gnev zbog toga što je Spiru reklamirao makete vojnih aviona, uključujući i nemačku avijaciju iz Drugog svetskog rata, Franken je kanalisao epizodom u kojoj junak sastavlja upravo takvu letelicu – … Ah! Sada i kukasti krstovi… Izgleda da ovakvi modeli imaju najviše uspeha... Kod debila – i šalje je da bombarduje nesrećnog Žmurka (Pa šta? Treba s vremena na vreme pokazati onima koji prave ovakve igračke čemu one služe). Najsnažniji prikaz Frankenove političnosti ipak je plakat koji je genije smislio za Amnesti internešenel, užasavajuća epizoda u kojoj Gastona tajne službe neimenovane diktature tuku, izlažu elektrošokovima, drogiraju, primoravaju da gleda silovanje gospođice Zorice, i najzad odvode na vešala. Neposredno pred pad, Gaston se budi, i mada srećan što je sve bilo samo noćna mora, panično saopštava Tušku da je njegov košmar „i stvarnost u tom istom trenutku“, nakon čega Franken poziva ljude da se pridruže humanitarnoj organizaciji. Ni Frankenov borbeni duh ne bi, naravno, bio dovoljan za Gastonovu trajnu privlačnost. „Franken je veliki umetnik. U poređenju sa njim, ja sam osrednje škrabalo“, rekao je niko drugi do slavni Erže, tvorac Tintina. Takvim pohvalama na račun Gastonovog tvorca mogao bi se ispuniti prostor za ovaj tekst. Kolega iz Spirua, Moris, tvorac Taličnog Toma, smatrao je da je Franken uvek bio revolucionar. „Svi mi crtamo stripove. Franken radi nešto sasvim drugo“. Prikaz te različitosti daje i Sintija Rouz, autorka Stripskog žurnala, uglednog američkog časopisa koji strip shvata kao ozbiljnu umetnost i takvoj ga kritici podvrgava. Rouz podseća na epizodu francuskog televizijskog šoua iz sedamdesetih u kome su crtači, među njima Franken i Moris, improvizovali nadovezujući se jedan na drugog. „Franken počinje preplašenim pacovom. Potom svi uskaču – mačka koja ga juri, policajac koji ludo vozi, poreznik, gangster, kauboj, besna supruga, itd. Ali dok se ostali služe stripskim tropama, Frankenovi dodaci uvek su neočekivani. Kada je Pejo u strku ubacio pile, Moris je dodao kuvara koji maše sekirom. I ne trepnuvši, Franken je dodao oznojenog debeljka koji očajno trči – upravo mu je odsečena glava i čvrsto je stiska pod rukom. Franken, koji table tako napuni detaljima da izgubite kompas, virtuoz je pokreta. Niko nikad nije predstavio napredniju ili lakšu fiziku. NJegov svet neće da čeka, neće da miruje i nikada ne sluša“, zapisala je Rouz. Ima toga još – još jedan poznati stripadžija, Marsel Gotlib, i krunska hvala, na pitanje zašto nikad niko nije rekao ništa loše o Frankenu. „Loša reč o čemu? O Frankenovom životu? O njegovom radu? Nema ničega za prekor! Uzduž i popreko u našoj profesiji postoji potpuni konsenzus – Franken je najveći.“ Najveći je izvesno postao i zbog demona koji su ga opsedali celog života. Franken je tvrdio da je i Gaston deo njegovog razvoja, koji je naposletku doveo do Crnih misli, krajnje crnih stripova fokusiranih na „smrt, katastrofe i očaj“, što bi rekla Sintija Rouz. „Crne misli imale su dve vrste junaka – ljude koji pate i ljude koji uživaju u nanošenju patnje. Likovi su ili potpuno tamni ili golo, drhtavo beli. Svako opipava svoj put u svetu bez svetla.“ Godine 1962. Franken je upao u depresiju i privremeno odbacio Spirua i Fantazija, koje će docnije sasvim prepustiti drugima. Na Gastonu je ipak radio i tada. „Mislim da u životu postoji važan trenutak. Moment kada otkrijete da ništa nije igra. Da je ozbiljno, da ništa nije besplatno, da su zadovoljstva retka i da je teško naći sreću. Gaston pomaže da se taj trenutak odloži.“ Gaston to može i danas, i moći će uvek. Pa čak i ako je film po motivima stripa, koji je upravo stigao u domaće bioskope, užasan, kao što tvrdi Frankenova ćerka – „Loše usmereni glumci, debilan scenario, katastrofalan ritam gegova“, rekla je Izabel Franken – taj će promašaj biti parodičan trijumf najbolje hodajuće katastrofe u istoriji stripa, još jedan dobar povod da se drekne Rogntudju!