Rističević ne želi da bude ombudsman

Pogođen kolumnom Danice Popović, objavljenom u NIN-u 22. decembra 2016, Marijan Rističević podneo je tužbu protiv autorke teksta „Rističevića za ombudsmana“ i NIN-a, tražeći 300.000 dinara. Taj novac bi trebalo da mu pomogne da prebrodi dva problema, koja je 17. aprila ove godine istakao prilikom davanja iskaza pred sudijom Višeg suda u Beogradu - neprijatnost jer su ga u maloj sredini iz koje potiče drugačije gledali i „osećaj u stomaku koji je došao do granice bola“. A što se samog teksta tiče, mada prihvata sarkazam, ipak ne prihvata opasku autorke da je „malo obrazovan“ (bio je siromašan ali je uz rad završio višu školu), ni mesto ombudsmana, jer nije učestvovao u vlasti u doba Miloševića (šta god mu to značilo), a ponajmanje tvrdnju da ima ikakve veze sa aferom „misterija nestajućeg kukuruza“, jer on i nema firme! I to potkrepljuje priznanjem da ne bi umeo da vodi firmu, „jer jedva popunjava virmane kada mora“, što je tipično za svakog narodnog poslanika. Na pitanje da li je njegova supruga vlasnik spornih firmi, odgovorio je: „Moja žena je fizičko lice, ja ne mogu da bijem ženu da bih znao šta ona radi i da li ih ima ili ne.“ Odgovarajući na pitanje šta je htela da poruči tekstom, Danica Popović je rekla: „S obzirom na to da je u tom trenutku bilo upražnjeno mesto ombudsmana, bila je to poruka Aleksandru Vučiću da izabere Rističevića ili Milanku Karić, da bi se videlo dokle je Srbija stigla“. Naglasila je i da je „sve što je mislila i napisala“ i navela izvore koje je koristila za kolumnu, pa i presudu Višeg suda u sporu Rističević - B92, u kojoj je utvrđeno da se, ipak, radi o „porodičnoj kompaniji“.