Konfederacija sujeta

Što bi rekao Duško Trifunović, manje-više sve je Zapad, sa Istoka kad se gleda: kada je u nedelju Milo Đukanović, pobedom u prvom krugu predsedničkih izbora u Crnoj Gori, stvorio uslove da generacije građana uđu u četvrtu deceniju bez dana života u državi kojom na ovaj ili onaj način ne upravlja „Milo Britva“ (njegova era otpočela je pre 27 godina, a predsednički mandat koji tek načinje traje pet godina) u Srbiji su se pojavile neobične reakcije. Jeste, naravno, bilo onih u kojima je akcenat bio na upozorenjima koja proizlaze iz vesti o novom trijumfu crnogorskog „stabilokrate“ (53,8 odsto osvojenih glasova). Ali, pažnju je privukao i rezultat njegovog glavnog izazivača, Mladena Bojanića, koga je podržalo za drugi krug nedovoljnih 33,5 odsto birača: „opozicija u Srbiji može da sanja o takvom rezultatu“, ocenio je Borko Stefanović, predsednik Levice Srbije i jedan od najglasnijih zagovornika prihvatanja predloga Dragana Đilasa o stvaranju Saveza za Srbiju. Ima, međutim, nagoveštaja da se u opozicionim redovima radi na traženju načina da se „podigne glava“ i biračima pruži nada da Srbija neće potonuti u jednopartizam – ni nakon potopa na beogradskim izborima, ni posle istraživanja prema kome bi sve opozicione stranke na parlamentarnim izborima sada ostale ispod cenzusa i serije ostavki u Demokratskoj stranci, Dosta je bilo i Novoj stranci. Naizgled paradoksalno, isti Stefanović koji je govorio o porazu crnogorske opozicije kao nedostižnom uspehu, optimistički je govorio o mogućnosti stvaranja Saveza za Srbiju, što bi, veruje, na parlamentarnim izborima 2020. trebalo da donese dobar rezultat njegovim članicama. Nije to bio jedini pokušaj podizanja opozicionog morala u istom danu. „Danas kada se postavlja pitanje da li će, ili neće biti opozicionog saveza, ja vam kažem – biće opozicionog saveza. Narodna stranka će biti i srce i kičma takvog saveza“, rekao je Vuk Jeremić na tribini u Novom Sadu, održanoj nakon sednice Predsedništva NS posvećene daljem radu na formiranju infrastrukture novog političkog aktera sa velikim ambicijama. Drugo je, međutim, pitanje da li će to „srce“ zakucati baš kada je Đilas predložio - 9. maja, na dan pobede nad fašizmom i dan za koji je zakazana konstitutivna sednica nove Skupštine grada Beograda. Kao što je nepoznanica i da li će savez – ako i kada bude formiran – ličiti na ono što je opozicioni glavni kandidat za gradonačelnika „nacrtao“ u svom drugom predlogu, „olabavljenom“ nakon što su se njegovi partneri sa beogradskih izbora namrštili na ideju iz prve „ponude“ spakovane u 13 tačaka – da, u interesu zajedničke borbe, članice saveza „zamrznu“ delovanje i pojedinačne interese. Jer, u utorak po podne, kada je NIN odlazio u štampu, trajao je sastanak grupe opozicionih lidera, kome je, prema nekim najavama, osim pomenutih Đilasa, Jeremića i Stefanovića, trebalo da prisustvuju i Saša Janković, Željko Veselinović, predsednik sindikata Sloga i Janko Veselinović, lider Pokreta za preokret. Iz svega što se, u neformalnim razgovorima sa predstavnicima opozicije, do tada moglo zaključiti, reklo bi se da postoji svest o potrebi za zajedničkim delovanjem, ali i mnogo rezervi izazvanih različitim interesima aktera. Kao naročito sporan pokazao se predviđeni način odlučivanja, a iz dve potencijalne članice Saveza – Pokreta slobodnih građana i Narodne stranke – u neformalnim razgovorima stizale su ocene da je Đilasov predlog upućen preko medija bio, zapravo, neka vrsta ucene, jer bi svako izražavanje neslaganja sa njim moglo u javnosti voditi ka etiketi „rušitelja opozicije“. Sve zajedno, ličilo je na najavu početka pregovora koji bi, ako se ne desi čudo, lako mogli trajati i znatno posle zacrtanog 9. maja. Prema dostupnim informacijama, naime, na sastanku u utorak, osim u javnosti već poznatog Đilasovog predloga okupljanja „alternative autokratskoj i nedemokratskoj SNS na jednoj adresi“, koji, između ostalog, podrazumeva postojanje zajedničkih organa (skupština i predsedništvo, sa rotirajućim predsedavajućim), ali i menadžera (Đilas lično) i generalnog sekretara (Đilasov saradnik LJuban Panić), na stolu bi trebalo da bude bar još jedan predlog (potekao iz PSG) i jedan spisak „metodoloških komentara“ koje je sročio Janko Veselinović. Iz poverljivog izvora, NIN je u utorak dobio na uvid „radni“ predlog PSG, naslovljen kao Savez 381 (Savez za Srbiju). Da takav dokument postoji natuknuo je Saša Janković, lider pokreta, u prošlonedeljnom gostovanju na N1, kada je rekao da i taj pokret ima svoj predlog, ali i da postoje i druge ideje o kojima se neće govoriti javno dok se ne dođe do dogovora. „Dogovor se ne može postići preko noći“, rekao je Janković uz opasku da ne želi da „učestvuje u rijalitiju u kojem se u medijima spekuliše ko s kim hoće, a ko s kim neće“. A ovaj deo Jankovićeve tadašnje izjave u beogradskim kuloarima istog dana tumačen je kao odbijanje Đilasovog predloga: „Da imamo zajedničke ciljeve, ali da imamo jasne politike. Ne želimo odraz u ogledalu Aleksandra Vučića. Kakav catch all? Daj, uhvati sve što možeš da bi smenio Vučića!? Uhvatimo neke pouke!“ Pre nego što smo imali uvid u predlog Savez 381, pokušali smo da od Nebojše Milenkovića, člana Predsedništva PSG, saznamo nešto više o rezervama koje u tom pokretu imaju prema Đilasovoj ideji o načinu udruživanja, na čije postojanje je ukazivala Jankovićeva tvrdnja o rijalitiju. A o kojima su, u neformalnim kontaktima, govorili i drugi članovi PSG, koji su, osim primedaba na zamišljenu širinu saveza, kao sporne navodili i predložene pozicije Đilasa i Panića. Ipak, svi sagovornici koje smo konsultovali jasno su isticali da PSG želi nastavak saradnje sa Đilasom i Jeremićem – što je tvrdnja koja je stizala i iz redova NS, koji se, suprotno PSG-u, javno založio za najširi mogući opozicioni front („Ako može Levica Srbije, zašto ne bi mogle Dveri“). Isto nam je rekao i Milenković – nisu za PSG sporni ni Đilas ni Jeremić. I još: „U fokusu politike moraju biti ljudi. Realni ljudi, koji imaju utisak da se njima i njihovim životima ovde niko ne bavi. Siguran sam da gospodinu Đilasu ideja nije da se nešto pošto-poto smandrlja – već da se nađu adekvatni metodi i strategije suprotstavljanja autokratiji kakvu do sad nismo imali“, ističe Milenković za NIN. „Suština saveza zato ne sme biti sam savez, jer smo to već imali sa DOS-om, već politika koju će on da sprovodi. Politici mora da se vrati smisao. Ona mora da artikuliše alternative. Da pokreće i motiviše društvo, a ne da ga gura u samodestrukciju. Naravno, politike nema bez ljudi koji bi u vrednosnom smislu bili garanti njenog sprovođenja. Verujem da ćemo u vremenu pred nama razgovarati upravo o tome“, kaže Milenković koji zaključuje da, „u pretpolitičkom društvu u kome opet živimo, u kome je obesmišljeno sve, pa i institucija slobodnih i demokratskih izbora“, bez vraćanja smisla politici „postajemo statisti u Vučićevom igrokazu simuliranja demokratije – samim tim i njegovi saučesnici u razaranju društva“. Uvid u (radni) predlog 381 pokazuje da je PSG sklon nešto labavijem savezu „organizacija, neformalnih grupa i pojedinaca“ čiji su stavovi i delovanje saglasni temeljnim demokratskim vrednostima, odnosno koje ni na koji način ne sarađuju sa SNS. U tekstu se govori o delovanju „zajedno u zajedničkom, posebno u posebnom“, ali nikad jedni protiv drugih, a sve bi funkcionisalo na bazi centralne, lokalne i vertikalne koordinacije koje se redovno sastaju, na kojima se utvrđuju buduće zajedničke aktivnosti i analiziraju sprovedene. Radi efikasnosti, može biti koordinatora, ali niko nije vođa, predlažu iz PSG, a pominju i nekoliko zajedničkih timova zaduženih za sprovođenje zajedničkih aktivnosti. Odluke bi se donosile konsenzusom, a postojala bi i mogućnost isključenja članice koja dugo blokira rad. Iako su im primedbe na Đilasov predlog u osnovi dosta slične onima koje su stigla iz PSG, u Jeremićevoj stranci kažu da namerno nisu hteli da prave svoj predlog da ne bi pravili dodatnu zbrku, ali se nadaju da će evidentan zajednički interes (smena autokratske vlasti) biti dovoljan razlog za dolazak do optimalnog rešenja. Sagovornici iz NS rado ističu da se Jeremić sve vreme zalaže za zajednički nastup opozicije, pri čemu kao prvi zadatak navodi borbu za normalne izborne uslove. U toj stranci veruju da su u perspektivi mogući i dogovori oko programskih elementa i (u nezvaničnim razgovorima) ističu da je važno da savez bude neka vrsta konfederacije organizacija „a ne NVO gde je merodavan jedan čovek“. Zato je, veruju, bitno da se nađe način „da se izbegne borba za lidersku poziciju, pri čemu bi neko bez zasluga bio istaknut u prvi plan, a neko zaustavljen u razvoju, uprkos očiglednom trendu rasta“. Jer, kažu, lanac je jak koliko su jake i karike u njemu, „a ovde je dobra ideja ujedinjavanja donekle kompromitovana predloženim rešenjem, što dovodi u sumnju motive“. „Bez obzira na legitimne programske razlike, svi se slažemo da Srbija ide ka crnogorskoj situaciji srastanja kriminala i države, a to je opasnost zbog koje smo dužni i prema građanima da nastupamo državnički i odgovorno“, kaže za NIN Nikola Jovanović, potpredsednik NS. On objašnjava da savez mora biti „kao i svaki drugi savez u modernim demokratijama“, a to podrazumeva dogovor o odlučivanju shodno kapacitetu svake od organizacija unutar njega“, a sve kako bi se „postigla sinergija i dobila dodatna vrednost“. Ni među političkim analitičarima, kojima je, do utorka uglavnom bio poznat samo Đilasov predlog, nije postojala saglasnost u oceni šta bi bio optimalni dalji pravac opozicionog delovanja. Tako je, na primer, Mikloš Biro za N1 govorio o raznobojnosti političkih stavova stranaka pozvanih u savez kao potencijalnom problemu. „Oni što glasaju za partizane, neće glasati zbog četnika, a oni koji glasaju zbog četnika, neće glasati za partizane“, ocenio je Biro koji veruje da „ako sada Vučić hoće malo i levo i desno, pa nas ne vodi ni levo ni desno, treba reći idemo ili levo ili desno, sa svim posledicama koje iz toga proizlaze“. S druge strane, Dušan Spasojević, docent na Fakultetu političkih nauka, u Đilasovom predlogu vidi „jednu od realnih i razumnih mogućnosti“, s tim što na spisku potencijalnih članica saveza ne vidi, recimo, Dveri, zbog prevelikih ideoloških razlika. „Pokazalo se da čak ni DJB ne može da proguta koaliciju sa Dverima, postoji neka granica“, kaže sagovornik NIN-a. A što se tiče ostalih potencijalnih članica saveza, ocenjuje da „oko politike ne mogu previše da se dogovore – dovoljno je da definišu ključne zajedničke tačke i način dogovaranja“. A i nije reč o akterima koji imaju baš definisano političko polje, dodaje. Zbog toga što niko ne želi da se odrekne dosadašnjeg identiteta, prema mišljenju Spasojevića, zajednička struktura koja koordiniše aktivnosti bila bi dobro rešenje – a njenim stvaranjem smanjila bi se surevnjivost i uticaj lidera. „Janković i Jeremić misle da imaju veliku snagu. Đilasu, koji na ovaj način praktično kupuje vreme jer izbegava da razmišlja o pravljenju stranke, bilo bi lakše da radi kada bi u savez ušli i drugi, ali je o tome teško govoriti jer je, recimo, DS u previranjima koja će verovatno trajati do leta, a još nije jasna ni situacija u DJB“, kaže ovaj sagovornik koji veruje da bi predložena platforma mogla da počne da radi „prekosutra“ i da joj se naknadno pridružuju druge članice. Ipak: „Svi bi da razvlače do iznemoglosti, što nema smisla, jer će naredni problem doći brže nego što očekuju“, kaže Spasojević. Neće ovo biti mirna godina – ako i ne bude vanrednih parlamentarnih izbora, to ne znači da ne slede drugi veliki izazovi na koje će opozicija morati nekako da reaguje, poput, recimo, promene Ustava. A već je u izgledu jedna odluka oko koje nije lako postići saglasnost: vlast nastavlja da, sada već mesecima, podnošenjem gomile besmislenih amandmana na vladine zakonske predloge, opoziciji uskraćuje mogućnost govora u parlamentu, što opozicionare bukvalno tera na ozbiljno razmatranje odluke o napuštanju parlamenta. Na to je u ponedeljak pokušao da utiče i PSG, pozivom „narodnim poslanicima koji stvarno predstavljaju građane“ da sednice organizuju „na slobodnim trgovima i ulicama, sa ljudima koji traže slobodu i pravdu“, ali će tim vrućim krompirom ipak morati da se bave stranke koje imaju poslanike. Pregovori o izlasku iz parlamenta su, kako se tvrdi, u toku, o čemu, posredno, govori i citat iz prošlonedeljnog teksta poslanika Đorđa Vukadinovića: „Stoga mi se čini da `izaći ili ostati` zapravo više skoro da i nije pitanje, odnosno da je svakim danom sve manja dilema. Samo je pitanje – kad? I ono još važnije: šta posle toga?“ Za Spasojevića, izlazak iz parlamenta mogao bi biti prilično opravdan potez, ali pod određenim uslovima. „Radikalni gestovi, kao što su izlazak iz Skupštine ili bojkot izbora, koji se pominje u Đilasovom predlogu, u situaciji da izborni uslovi ostanu nepovoljni, opravdani su samo ako su jasno artikulisani i organizovani. I ako je jasno da je opozicija već pokušala da iskoristi sve druge opcije – a tu nije reč o jednom mitingu ispred RTS-a, za koji niko nije znao, već o seriji pritisaka, artikulaciji zahteva, razgovorima sa građanima“, kaže on. Spasojević procenjuje da je napuštanje parlamenta teško očekivati pre juna, „dok makar svi koji iole gledaju TV prenose ne vide da je opozicija žrtva“, ali i upozorava da bi, pre toga, bilo neophodno da se svi vrate u parlament, „a ne da ih sede dvoje-troje, da ih vidimo kako se bore i da zasluže razumevanje za takav radikalan potez“. Ono što odluku o eventualnom izlasku iz parlamenta čini posebno teškom jeste procena da bi, u tom slučaju, verovatniji bio crnogorski nego makedonski scenario – odnosno, da se vlast ne bi previše potresla. Niti bi, sve dok se očekuje Vučićev presudni doprinos raspletu teške kosovske teme, neke ozbiljnije primedbe stigle iz Brisela i Berlina, koji sa blaženim mirom posmatraju aktuelno naprednjačko izrugivanje parlamentarizmu. A tu se, već, postavlja pitanje da li opozicija ima snage za vaninstitucionalne pritiske i proteste? Opoziciji su za njihovo organizovanje potrebni platforma i resursi, a nešto je i do društva. A ono pokazuje sve manje znakova života.