Rampa za demokratizaciju

U Srbiji je mnogo toga što nije normalno. Reklo bi se da je teže navesti ono što jeste, nego ono što nije normalno. I glavni urednik NIN-a nedavno je više puta ponovio: „Mi nismo normalni“. Upravo je taj mi-govor povod za ovaj tekst. U sociološkoj literaturi on se navodi kao jedan od pokazatelja prevlasti kulture kolektivizma u datom društvu. Tom kolektivističkom obrascu odgovara naglašeno poistovećivanje pojedinca sa zajednicom i njenom sudbinom. Individualno delanje, koje teži ostvarivanju ličnih potreba, nailazi na otpore, osude, tiha i prećutna osporavanja i negodovanja. Osim što ne podržava individualno preduzetništvo i građansko delanje i blokira individualnu kreativnost, žrtva kolektivističke kulture je i (ne)modernizacija društva. Učestalost mi-govora može se razumeti kao izraz potrebe da se iskaže vlastito viđenje određenih svojstava „naroda“ ili „društvene većine“ i njihove suodgovornosti za date „nenormalne“ društvene pojave. To ukazivanje se, po pravilu, oslanja na određena viđenja „mentaliteta“ i „sklonosti naroda“, koja se najčešće uzimaju kao nesporna, uprkos naučnim saznanjima o problematičnosti „etničkih karakterologija“ i tvrdnji o „mentalitetu naroda“. Kad je reč o „narodu“ Srbije, učestalo se govori o njegovoj sklonosti ka nedemokratskim vidovima vlasti, koje karakterišu autoritarnost, autokratičnost, „jak vođa“, nedostatak „građanskih atributa“. Ta sklonost često se dovodi u vezu sa doskorašnjim socijalizmom kao društvenim poretkom. No, oni koji temeljnije prate društvene procese znaju da je ukorenjenost kolektivističke kulture rezultanta i ranijih društvenih poredaka, čiji su oslonci bili patrijarhalna porodica, izrazita prevlast seoske, pretežno naturalne i netržišne agrarne privrede, naglašena društveno-integrativna uloga SPC i viševekovna nemogućnost uspostave samostalne i moderne države srpskog naroda. Na početku 21. veka trebalo bi očekivati da su završena vremena koja su otežavala i usporavala procese modernizacije. Mediji svakodnevno donose informacije o promenama, ali uprkos svim „modernizacijama“ privrede i državne uprave, „digitalizaciji“ javnih službi i prodoru novih tehnologija, kultura kolektivizma opstaje. O tome govori i učestala upotreba mi-govora u javnom komuniciranju. To je jedno od obeležja nemodernosti današnje Srbije, koje malo ko primećuje kao problem. Ako bi se tragalo za uzrocima toga, valja uočiti da je od početka 1990-ih na delu proces nacionalizacije društva, čija je suštinska karakteristika „osobeno posvajanje društva od strane nacije“ i uspostava (etno)nacionalnih interesa kao najviših državnih interesa. U tom procesu nacionalizacije i reč društvo se retko koristi, dok je država kao nadgradnja društva pretvorena u nacionalnu državu. Iako se izraz „nacija“ koristi i kao oznaka za sve državljane, u svesti većine - i „običnih“ građana, i najviših funkcionera - „nacija“ se poima kao vladajuća etnija, ne i kao „demos“ ili „populus“. „Etno-nacija“ se u svesti mnogih tretira kao ontološki (po bitku) „starijom“ i bitnijom od „društva“. Previđa se da se u modernoj epohi društvo pretvara u transetničku realnost, čiji su konstitutivni nosioci građani, nezavisno od toga kojoj etniji pripadaju. Imajući ovakvo moderno razumevanje odnosa „društva“ i „nacije“, logično je videti skorašnji proces „nacionalizacije društva“ u Srbiji, kao vid ne-moderne transformacije. Učestala upotreba mi-govora i kod pojedinaca koji kritički ocenjuju naglašeni uticaj nacionalizma kao ideologije i političke orijentacije, čini se da je rezultanta i izraz naglašene etno-nacionalne samoidentifikacije većine stanovnika. To je jedna od očekivanih manifestacija „nacionalizacije društva“. Važno je razumeti da je „nacionalizacija“ društveno-strukturalno svojstvo društva, a ne karakteristika masovne društvene svesti i eventualne prevlasti nacionalizma kao idejno-vrednosne orijentacije u stavovima ljudi. Oni delaju na način primeren „nacionalizovanom društvu“ i kad se subjektivno distanciraju od „ideoloških nacionalista“. Ne bi se smelo prevideti da je, u uslovima političkog pluralizma kao jedne od dimenzija „tranzicije“ u Srbiji s početka 1990-ih, javno delovanje sa pozicija nacionalizma legitimno, pa je i ruženje takve orijentacije, bar u načelu, neprimereno, a čini se i kontraproduktivno. Jer, to ruženje nacionalizma mnogi doživljavaju kao atak na njihova nacionalna osećanja i to više jača, nego što slabi takvu idejno-vrednosnu i političku orijentaciju. O tome rečito govore i rezultati izbora, pa i najnovijih u Beogradu. Uobičajene interpretacije tih izbornih dešavanja kao rezultante nelegitimne medijske nadmoći aktualne vlasti u formiranju javnog mnjenja i klijentelističkog potkupljivanja „naroda“, ma koliko osnovane, ipak nisu dovoljno validne da se objasni masovna podrška koju ima vlast čije realno delovanje objektivno nije u saglasnosti ni sa aktuelnim, niti sa dugoročnim interesima naroda u Srbiji. Nije sporno da ima onih koji glasaju za one koji već jesu vlast. Mnogi to čine u nedostatku pravih informacija. Neki glasaju jer im ta vlast već donosi neke koristi, ili će im osigurati neke koristi u budućnosti. Ali, ima li, ipak, i nešto važno, do čega je mnogim ljudima stalo, ma koje druge osobine oni imali, zbog čega daju glas za vlast, uprkos svim zamerkama koje, verovatno, i oni imaju. Ako se ima u vidu teza o „nacionalizaciji društva“, koja podrazumeva supremaciju nacije nad društvom, uspostavu nacionalnih kao primarnih državnih interesa, onda je logično očekivati da će u svesti većine ljudi u Srbiji od presudnog značaja biti odnos svakog od pretendenata na vlast prema realizaciji tih nacionalnih interesa. U prilog ove teze govori i završnica kampanje za beogradske izbore kada je Aleksandar Vučić, kao nosilac liste SNS, iskoristio funkciju predsednika države da posetom Angeli Merkel i Vladimiru Putinu još jednom demonstrira ulogu „nacionalnog lidera“ i time poslao poruku da se u svim izborima, i lokalnim i republičkim, prevashodno valja opredeliti za vlast koja daje primat „nacionalnim interesima“. Dok traje dominacija nacije nad društvom, sva društvena pitanja - o uređivanju grada, trošenju budžetskih sredstva, poboljšavanju ili pogoršavanju materijalnog položaja različith društvenih grupacija, o kvalitetu pojedinaca kojima se poveravaju funkcije u sistemu vlasti, o demokratiji i poštovanju zakona u uređivanju društva - ostaju drugorazredna, nezavisno od toga koliko se u političkim kampanjama i u medijima stvara utisak da baš ta pitanja i odgovori na njih presudno određuju izborno ponašanje ljudi. Društvene konsekvence nacionalizacije društva su mnogobrojne. Umesto da se stalno modernizuje, trenutno je blokirana demokratizacija svih sfera društva: institucije se neprekidno urušavaju; prilikom izbora nosilaca javnih funkcija samo se simulira demokratska procedura; država je privatizovana; izvršna vlast kontroliše zakonodavnu i sudsku; uspostavljena je partijska kontrola nad medijima; blokira se slobodno ispoljavanje građanskog aktivizma i autonomno delovanje institucija civilnog društva; sistemskom korupcijom se osigurava prevlast interesa vladajuće partije nad svim drugim interesima, uključujući i uvažavanje partijskih interesa u ekonomskoj sferi. Posledice tih nepovoljnih društvenih dešavanja svakodnevno oseća većina ljudi. Ali, po izbornim rezultatima stiče se utisak da sve nenormalne i nemoderne pojave nisu za većinu ozbiljan i urgentan problem i razlog da svojim delovanjem dovedu do preokreta. Moćnici koji imaju presudnu ulogu u oblikovanju javnih politika, u odsustvu efektivnog protivljenja, sa lakoćom žive u uverenju da je sve što čine u najboljem interesu naroda. Ti moćnici, štaviše, vide sebe ne samo kao najbolje predstavnike naroda, već sebe poimaju kao sam narod koga oni personalizuju. U njihovom javnom govoru, učestalo nailazimo na ja-govor u situacijama kada oni autonomno, „u ime naroda“, određuju ono što „hoće narod“, ili šta „narod ne želi“. Taj model vladanja po obrascu „država to sam ja“ dodatni je pokazatelj nenormalnosti i nemodernosti društvenih dešavanja u Srbiji. Da bi se ti trendovi preokrenuli nisu presudne, iako jesu važne, promene ličnih svojstava dominantnih nosilaca vlasti. Neophodne su temeljne promene u konstituciji samog društva - društvo mora ponovno biti „starije“ od etno-nacije, država mora biti država društva a ne država nacije. Taj smer „tranzicije“ Srbije u moderno društvo tek valja pokrenuti.