Totalno uvrnuta država

Ako i u početku nadrealizma beše reč, ta reč beše u Andrea Bretona, i glasila je „Čoveka je napola presekao prozor“. Tako bar tvrdi sam Breton, i u svom prvom Manifestu nadrealizma (1924) detaljno opisuje veče u kojem mu je ta misao bez očiglednog porekla razbila dremež. Uz sve poštovanje francuskom piscu, teško je reći čime ta slavna misao nadmašuje novinski naslov „Pronađeno telo radnika kog je zatrpalo smeće“, naslov koji su domaći novinari ovih dana rutinski davali tragičnoj vesti iz Novog Pazara. No u pomenutom tekstu Breton je prorekao da će nadrealizam kad-tad imati i svog čoveka na vlasti, čoveka koji će „zahteve naroda transformisati u apsurdno“. Jedino nije mogao da predvidi da neće biti samo jedan, već mnogo takvih. „Pod krinkom civilizacije i napretka proterali smo iz misli sve što se ispravno ili pogrešno može nazvati sujeverjem ili maštom. Zabranjena je svaka potraga za istinom koja nije u saglasju sa prihvaćenim praksama“, ljutio se Andre Breton. Francuz se nadao da će njegove ideje prvo zahvatiti književnost i druge umetnosti, a potom – bože, zdravlja – i sam život. Nadrealistički kunstleri nisu u Srbiji imali mnogo uspeha, ali u svim drugim sferama sudbinama upravljaju njegovi sledbenici, makar formalno i ne bili vlast. Kako drugačije do kao junačnu „potragu za istinom koja nije u saglasju sa prihvaćenim praksama“ shvatiti masovno odbijanje da vakcinišemo decu protiv malih boginja? Jesu nam usput i deca malo umirala, jeste nas se do sada skoro pet hiljada razbolelo, jeste da nas u 21. veku kosi ono što na kraju 20. stoleća nije, ali nema kajgane bez razbijenih jaja, i civilizaciji smo nesumnjivo pokazali da se može i bez nje. Hrabar otklon od stare prakse može se pozdraviti i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, koja odnedavno u redovima ima dvojicu sveštenika uhapšenih zbog rasturanja droge. Doduše, o ambivalentnoj ljubavi nadrealizma i marksizma svedoči i to što potonji daje razumnu sintezu popa i dilera – ako je religija opijum za narod, zašto sveštenik ne bi nudio i druge opijate? No ako se već dijalektikom da dokazati kako očevi Milan i Stefan nisu nadrealne pojave, možemo mi i bolje. „Verujem u buduće sjedinjenje sna i stvarnosti, koji su pojavno tako oprečni, u apsolutnu realnost, nadrealnost, da tako kažemo“, nadao se u Manifestu Andre Breton. Može li se zamisliti bolji primer te apsolutne realnosti od zamisli Milutina Mrkonjića da centar Beograda združeno krase spomenici Miloševiću i Đinđiću? Milošević bi simbolizovao san Srba u kome su velike face, Đinđić stvarnost u kojoj nisu, te bi podizanje spomenika njima dvojici, možda i zajedničkog, dve glave, jedan postament, bilo umetnički čin kojim bi se ponosilo celo društvo što je ludovalo kod Bretona u pariskoj Ulici Fonten. Ako će nekome život od toga biti lakši, ima dovoljno argumenata da se celokupno političko delanje SPS-a nakon Miloševića, satkano i od sna i od stvarnosti, shvati kao performativna nadrealistička umetnost. Kada god Dačić trijumfalno objavi da neki svež Surinam više ne priznaje Kosovo, svedočimo i uspešnoj „transformaciji zahteva naroda“, koji ne želi nezavisno Kosovo, u apsurdno ispraznu političku pobedu. A kada već govorimo o glavama i postamentima, čitaocu je jasno šta sledi. „NADREALIZAM, imenica. Psihički automatizam u čistom stanju, kojim čovek pokušava da izrazi – usmeno, pismeno ili bilo kojim drugim putem – stvarno funkcionisanje misli. Upravljen mišlju, bez ikakve kontrole razuma, izuzet od estetskih ili moralnih briga“, tako je Breton definisao svoju filozofiju. Neće biti, naravno, da je Andre Breton sebe izuzimao od moralnih briga, njegova obimna politička aktivnost govori sama za sebe, ali zahvaljujući Srbima čovek je i danas na podužem spisku mislilaca koje su sledbenici shvatili suviše ozbiljno, uz katastrofalne posledice. Što se tiče misli lišene estetskih okova, gledali smo je nekoliko dana na Novom Beogradu, jer se za glavu Jurija Gagarina nabijenu na neproporcionalan kolac ne može dati drugo objašnjenje. Misao bez kontrole razuma deluje tako što, na primer, kada devojčice iz Srbije treba da odigraju rukometnu utakmicu sa vršnjakinjama sa Kosova, a neki idioti prete da će ih đuture napasti, problem rešimo tako što utakmicu zabranimo, zbog čega naše devojčice Evropska rukometna federacija izbaci iz kvalifikacija za svetsko prvenstvo. Osim što smo kaznili devojčice zato što im je prećeno, usput smo, razume se, izvojevali još jednu političku pobedu poput onih Dačićevih, što će reći da smo ostvarili dvostruki nadrealni trijumf. Zadovoljni time, nadrealističkom tretmanu podvrgli smo i nauku ili makar sećanja na nju. „Nadrealizam je zasnovan na uverenju u nadmoćnu stvarnost određenih vidova prethodno zanemarenih asocijacija, u svemoćnost sna. On namerava da jednom zasvagda upropasti sve druge psihičke mehanizme i zameni ih kao rešenje za sve osnovne probleme života“, želeo je Andre Breton. Tako je ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević, vodeći se nekim prethodno zanemarenim asocijacijama – na primer, Nikola Tesla je izmislio naizmeničnu struju, a u Hramu Svetog Save ima naizmenične struje, što znači da u Hramu Svetog Save treba da ima i Tesle – izjavio da Teslinu urnu treba premestiti u pomenuti hram. Teslinu i Pupinovu, dodao je. Crkva će zažmuriti na to što joj kremirani pokojnici nisu najdraži, a svi ćemo zažmuriti i zamisliti da je Mihajlo Pupin kremiran, iako je čovek u Americi sahranjen čitav, i tako urediti ovo ključno pitanje srpske kulture i informisanja. Ključno, jer smo druge probleme, na primer informisanje javnosti, već rešili Bretonovim metodama. „Pitanje: ’Koliko imate godina?’ Odgovor: ’Imate’ (eholalija). Pitanje: ’Kako se zovete?’ Odgovor: ’Četrdeset pet kuća’ (Ganserov sindrom, odgovor mimo suštine). U tom kratkom dijalogu doktora i ludaka koji sam sročio, ludak je u razmeni bolje prošao. Odgovorima je izbacio iz šina doktora koji ga je ispitivao. Da li to znači da je njegova misao u tom trenutku jača? Možda. On više ne mora da mari za svoje godine ili ime”, ilustrovao je Breton. Nije možda, već je sigurno, i neka nam pošteni ludaci oproste što smo ih upleli u ovo poređenje, izvesno je da se prosečan srpski političar inspiriše upravo prethodnim Bretonovim redovima dok odgovara na iole neprijatno – dakle, na svako – pitanje. Ako bude dovoljno uporan, a uvek jeste, doktora će pretvoriti u ludaka, javnost izbaciti iz šina, i više neće morati da brine ni za godine, ni za ime, ni za to što mu je imovina upečatljivo porasla otkako se politikom bavi. Uopšte, logički okvir političkog dijaloga u Srba ne treba tražiti nigde drugde do u Manifestu. „Poetski nadrealizam je do sada usmeravao svoje napore na to da dijalog uspostavi u njegovoj apsolutnoj istini, oslobađajući obojicu sagovornika bilo kakvih obaveza. Svaki od njih jednostavno sledi svoj monolog, ne pokušavajući da iz njega izvuče bilo kakvo naročito dijalektičko zadovoljstvo i ne pokušavajući da bilo šta nametne svom partneru. Razmenjene opaske ne služe tome da razviju neku tezu“, objasnio je Breton. Nismo valjda mislili da pregovori opozicije o ujedinjenju ili dijalog Beograda i Prištine služe tome da se razvije neka sinteza ili makar tome da se partneru nešto nametne? Ponosni Francuz odmah bi uvideo da je reč o ritualnoj razmeni čistih psihičkih automatizama, o još jednom nadrealističkom performansu, o parenju bez obaveza. Jednom nadrealista, uvek nadrealista, potvrđuje i autor Manifesta. „Nadrealizam ne dopušta posvećenicima da ga odbace kada god žele. Imamo sve razloge da verujemo kako na duh deluje veoma nalik drogama; kako stvara zavisnost i gura čoveka u jezive pobune.“ Ako smo se pitali kako je moguće da Vojislav Šešelj odmah po izricanju presude za ratne zločine objavi kako namerava da ih ponovi, eto odgovora, a ako se još pitamo hoće li ta objava imati neke posledice, upamtimo najzad da su i načelo odgovornosti u srpskoj politici takođe utemeljili nadrealisti. „Jedina odbrana (optuženog) biće da on sebe ne smatra autorom knjige, pošto narečena knjiga nije ništa drugo do nadrealistička tvorevina, što unapred isključuje pitanja o zaslugama ili krivici osobe koja je knjigu potpisala. (Optuženom) je sporni tekst stran barem koliko i samom sudiji. I to što je istina u pogledu objavljivanja knjige, biće istina i za niz drugih činova čim nadrealistički metodi budu široko prihvaćeni. Kada se to dogodi, novi će moral morati da zameni postojeći“, prorekao je Breton. Shodno tome, srpski političar ili nije kriv što je klao i krao, već je to krivica okolnosti, krivica, dakle, kolektivna, ili su u najmanju ruku klali i krali i njegovi protivnici, pa se krivica poništava. Najzad, za svaku uvrnutost srpskog javnog života, za svaku subvenciju koju nekome damo da otvori nova radna mesta u jedinoj grani srpske privrede koja ima višak radnih mesta (slučaj nemačkog Kontinentala), za svaku priliku u kojoj ćemo se pohvaliti da uvažavamo preporuke evropskih institucija i to ilustrovati dokumentima istih tih institucija u kojima piše da nismo uvažili nijednu (slučaj „GREKO“), postoji jednostavno objašnjenje. „Verujem u čistu nadrealističku radost čoveka koji, upozoren da su propali svi koji su mu prethodili, odbija da prizna poraz, i polazi sa ma koje tačke, bilo kojom stazom osim razumne, i stiže gde god može.“