Luksuzne dveri ovozemaljske

Kad se crkva i država udruže, i veštački stvoreno neplodno zemljište može da rađa. Za to nije potrebno čudo Božije, već samo poduhvat neimara. Jer, na „neplodnom zemljištu“, kako portu Crkve Svetog Dimitrija u novobeogradskom bloku 32 definiše katastar, trebalo bi da nikne ekskluzivni stambeno-poslovni prostor. Stroga pravila sekularne države u ovom slučaju ne važe, jer su upravo Srpska pravoslavna crkva i Republika Srbija postali poslovni partneri. Vest da PMC inženjering, u vlasništvu licenciranog trgovca oružjem Jugoimporta, i Beogradsko-karlovačka arhiepiskopija SPC zajedno grade ekskluzivno naselje, uzburkala je duhove otkrivši najmanje dve kontroverze. Prva je da se crkva uključuje u drugačiji krug finansiranja od strane države i da prati moderne biznis modele; malo je onih koji su verovali u dogmu da popovi žive samo od donacija vernika i državne pomoći koja uključuje i oslobađanje od poreza, ali je isto tako bilo malo podataka o tome da se crkva bavi komercijalnim poslovima. Druga, bitna stvar koja je izbila na videlo jeste poslovanje „ponosa srpskog izvoza “, kako su znali da krste Jugoimport SDPR i njene dosad malo poznate „ćerke firme“, koja do prošle godine nikada nije imala godišnji prihod veći od 29 miliona evra. Elem, u novobeogradskom bloku 32 gradi se stambeno-poslovni kompleks u kojem će se nalaziti jedna poslovna zgrada i dve stambene sa 127 stanova, na čijem vrhu su luksuzni petosobni dupleksi. Gradnja je počela 18. marta ove godine, a rok za završetak radova planiran je za 18 meseci. Da li je kamen temeljac osveštan nije poznato, ali ono što se zna i što investitor PMC navodi na svom internet sajtu je da su stanovi projektovani u skladu sa konceptom savremenog, luksuznog stanovanja. Prostrane nekretnine će imati velike ozelenjene terase, s jedne strane gledaće na Tržni centar Merkator, a s druge strane na još nedovršeni hram Svetog Dimitrija. Sporno zemljište je u katastru zavedeno u kategoriji „ostalo – veštački stvoreno neplodno zemljište“!? Cela parcela je doskora bila u vlasništvu crkve, a onda je kao vlasnik jednog od 100 delova upisana ćerka firma Jugoimporta - PMC. To je urađeno da bi se ispoštovala zakonska procedura. Investitor, naime, mora da ima makar jedan, stoti deo zemljišta da bi kasnije mogao stanove da uknjiži na svoje ime. To što crkva formalno u svom posedu ima 99 od 100 delova zemljišta, uopšte ne znači da će takva biti i raspodela stanova. I sigurno neće. Uz to, budući stambeno-poslovni kompleks prostiraće se i na delu susedne parcele, čiji je vlasnik država Srbija, ali ta parcela je u postupku restitucije, a postupak za povraćaj zemlje pokrenule su LJubica i Jelena Vujanović. Prodaja stanova već se reklamira, ali nije zvanično počela. Prodaja je poverena skoro registrovanoj firmi iz novobeogradske „crvenkape“ - AMG solušnu, čiji je formalni vlasnik izvesna Milica Petrović. Indikativno i svakako interesantno je što je ta kompanija registrovana sa kapitalom od 1.000 dinara 5. marta ove godine, dakle samo dve nedelje pre početka izgradnje stanova koje će ona prodavati. Bilo kako bilo, u ovom čudnom poslu u prvi plan je izbila firma PMC inženjering. NJen stopostotni vlasnik je javno preduzeće Jugoimport SDPR. Na svom sajtu PMC ponosno ističe ranije građevinske projekte iz vremena - kada nije ni postojala. Iako je registrovana 1993. ona se hvali da je decenijama ranije izgradili naselje Mirijevo, Palatu „Srbija“, nekadašnju zgradu Centralnog komiteta, a sada Poslovni centar Ušće, zgradu Politike... Izgradnja crkvene ekskluzive nije jedini posao koji je PMC u poslednje vreme realizovao. Firma je učestvovala u kapitalnim građevinskim projektima grada Beograda: u izgradnji Beograda na vodi, muzičke fontane na Slaviji i garaže na Obilićevom vencu. Ti poslovi su nesumnjivo pomogli PMC-u da za tri godine, od 2014. do 2016, poveća poslovne prihode za skoro 140 odsto, ali jedan od tih ugovora posebno izaziva pažnju. U slučaju Beograda na vodi, PMC je, naime, ugovorom zadužen za „čišćenje terena“. Iako će se 24. aprila navršiti tačno dve godine od „slučaja Savamala“ i noćnog rušenja objekata u Hercegovačkoj ulici, još se ne zna ko je za to bio odgovoran. Javnost ne zna ni da li je PMC, ugovorom za Beograd na vodi, bio zadužen i za „čišćenje terena“ na tom delu priobalja ili je taj posao bio poveren nekom drugom? Na čelu firme nalazi se v. d. direktora Saša LJubinković, nekadašnji zamenik predsednika Opštine Zemun. LJubinković je kadar SPS-a. Pre tačno četiri godine, u aprilu 2014, javnost je obaveštena da je protiv njega i još devet odgovornih Agencija za borbu protiv korupcije podnela krivične prijave zbog sumnje da nisu prijavili imovinu ili su nadležnima dostavili lažne podatke. LJubinković je na toj poziciji zamenio Nikolu Vukanića, koji je ranije bio savetnik generalnog direktora Javnog preduzeća Skloništa Srbije, direktor sektora za nekretnine JP Srbijašume, zamenik generalnog direktora Internacional CG, ćerke firme Geneksa, kao i direktor opštih poslova i komercijalni direktor Ustanove Studentski centar Beograd. I protiv Vukanića je u februaru 2005. podneta krivična prijava zbog sumnje da je oštetio Studentski centar Beograd za 13 miliona dinara. LJubinković je u decembru 2017. zamenio Vukanića na mestu direktora, ali je pomoćnik ostao isti. Reč je o Branislavu Vučeliću, sinu bivšeg visokog funkcionera SPS-a, aktuelnog predsednika FK Partizan, Milorada Vučelića, vlasnika nedeljnika Pečat i glavnog urednika Večernjih novosti, zbog čega je zaslužio epitet medijske pesnice naprednjačkog režima. Kako može da se vidi na sajtu kompanije, Vučelić junior je pomoćnik direktora zadužen za informatiku, kvalitet i marketing. Neki sagovornici NIN-a tvrde da je u PMC-u zaposlen i sin jednog narodnog poslanika sa izborne liste SNS-a. U tom kontekstu, zanimljiv je i izbor firme koja izvodi radove u novobeogradskom bloku 32. Reč je o građevinskoj kompaniji Gradina sa Masarikovog trga u Zemunu. Vlasnik te firme je Đuro Đurđević. Između ostalog, njegovo ime se može pronaći na sajtu FK Radnički iz Kragujevca u kojem je 2010. izabran za člana Skupštine i to zajedno sa Miloradom Vučelićem. Članovi Skupštine kluba su u to vreme bili i Zoran Ćopić, kasnije optužen za pranje para Darka Šarića, ali i Zoran Lilić, bivši predsednik SR Jugoslavije, Mića Jovanović, vlasnik Megatrenda... Večernje novosti su, inače, prve objavile afirmativnu vest o gradnji ekskluzivnog stambeno-poslovnog centra u crkvenoj porti. Nije PMC inženjering jedina Jugoimportova „ćerka firma“ koja se bavi nekretninama. U vlasništvu ovog javnog preduzeća je i firma Atera plus, koja je vlasnik ekskluzivne zgrade u Knez Mihailovoj ulici broj 1 u najstrožem centru Beograda. Na toj adresi se nalazi kompleks Atera biznis suits. Prostire se na 1.000 kvadratnih metara i nudi savremen, komforan i luksuzan smeštaj. Nudi se „stan na dan“, gostima se nude i usluge masaže i solarijuma, a po potrebi uslužno i pedikir, manikir i frizer. Kako stvari stoje, državni trgovac oružjem neće se zaustaviti na ovom širenju na tržištu nekretnina. U planu im je izgradnja naselja na prostoru nekadašnje zemunske kasarne „Jakub Kuburović“, a više je nego zanimljiv način na koji su došli do zemljišta na ovoj lokaciji. Naime, u planu je bila trgovina između Ministarstva odbrane i Jugoimporta u kojoj bi trgovci oružjem dobili kasarnu u zamenu za šest sistema samohodnih haubica NORA. Ministarstvo finansija se, međutim, pobunilo protiv takvog posla, pa je nađeno solomonsko rešenje. SDPR je „poklonio“ šest takvih sistema Vojsci, dok je Vlada Srbije zaključkom od 25. oktobra 2016. unela u Jugoimport kao nenovčani kapital kasarnu „Jakub Kuburović“. Cena jednog sistema NORA, ako je verovati ranijim navodima medija, iznosi 700.000 evra, što znači da je Jugoimport dao robu od 4,2 miliona evra za zemljište koje je upisano u APR na iznos veći od 8,5 miliona evra. Što ukazuje na zaključak da je i u ovoj trgovini, pardon „razmeni poklona“, država ostala kraćih rukava. I analitičarka Branislava Kostić za NIN tvrdi da je Jugoimport firma kojoj je Vlada Srbije u više navrata dala veoma ozbiljne i neuobičajene poklone. Ona podseća da joj je, između ostalog, Vlada 24. januara 2017. poklonila svoj udeo u vlasništvu Utva–avio industrija u iznosu od 116 miliona dinara. Time je Jugoimport postao vlasnik 96 odsto Utva-avio industrije. Nakon manje od dva meseca, Vlada je istoj firmi oprostila dug od 1,16 milijardi dinara i odobrila joj da se to konvertuje u kapital Jugoimporta SDPR. „U pitanju je diskretno upumpavanje državnog kapitala u firmu kojoj se zatim dodeljuju najunosniji i najmanje transparentni poslovi, na kojima se ostvaruje i netransparentna zarada. Nakon ovih činjenica moglo se očekivati da javnost postavi bar dva pitanja. Zašto Vlada dozvoljava da se SPC ovim poslom direktno uključi u svoj profitni krug? I još važnije: zašto javnost dozvoljava da Vlada, uz pomoć državnih firmi, vodi netransparentne tržišne poslove? Drugim rečima, pitanje je da li država postaje najkrupniji kapitalista u Srbiji i da li joj se u toj ulozi upravo priključila SPC“, naglašava Branislava Kostić. S druge strane, nije prvi put ni da se crkva bavi izgradnjom i prodajom nekretnina, ali je ovo svakako novi način njenog finansiranja uz državnu pomoć. Crkva je dosad imala olakšice, poput neplaćanja poreza na osnovnu delatnost i na imovinu, ali je ovo prvi put da zajednički učestvuje sa državnom firmom u stvaranju kapitala. Da li je puka slučajnost to što je takav dil postignut pre nego što je SPC saopštila svoj stav o budućem statusu Kosova, u okviru unutrašnjeg dijaloga koji je pokrenuo Vučić i nakon izjave patrijarha Irineja da „blagodarimo Gospodu što nam je podario čoveka koji se lavovski bori za srpski narod, a posebno za mučeničko i stradalno Kosovo i Metohiju“? Samo ove godine za crkvu je direktno iz budžeta odobreno više od milijardu dinara, od toga je 260 miliona dinara rezervisano na ime penzionog i zdravstvenog osiguranja za sveštenstvo. Država je ove godine izdvojila i 211 miliona dinara za gradnju i obnovu verskih objekata. Zakon o porezu na imovinu predviđa oslobađanje crkve od poreza samo za objekte koji se koriste za obavljanje bogoslužbene delatnosti. Međutim, verske zajednice ne plaćaju porez na mnogobrojne poslovne prostore, kuće, zgrade, vinograde i ostalo zemljište. Kao da postoji prećutni dogovor države i crkve da se to izbegavanje poreskih obaveza toleriše. U prilog tome govori čak i izjava patrijarha Irineja da SPC neće plaćati porez na imovinu sve dok joj država ne vrati imovinu oduzetu posle Drugog svetskog rata. Prema podacima Agencije za restituciju, koje je nedavno objavio Insajder, crkvi je država vratila 52.871 hektar poljoprivrednog, šumskog i građevinskog zemljišta. U Evropskoj uniji je uglavnom obavezno plaćanje poreza na nekretnine i profit. U Italiji se od pre tri godine plaća porez na nekretnine koje imaju nekomercijalnu svrhu, dok je u Hrvatskoj uvedeno plaćanje poreza za sve necrkvene prihode, kao što su prihodi od iznajmljivanja prostora, trgovinske ili hodočasničke delatnosti. SAD smatraju crkve za neprofitne organizacije i za njih ne postoji institucija poreza. U Nemačkoj crkva plaća porez državi, ali istovremeno crkva uzima obavezan porez od vernika. Crkve plaćaju porez i u Sloveniji, a tamošnja država ih je na to navela upravo kad im je vratila imovinu. Zabeleženo je i da su tada slovenački popovi štrajkovali. SPC ima uredno zaveden matični i poreski identifikacioni broj (PIB), ali nema obavezu da državi polaže račune. Takoreći, niko osim vladika nema tačan uvid u crkvene finansije. Zna se da mnoge crkvene eparhije imaju privatne biznise, dok istovremeno njihovi popovi teško žive. Tako je zabeleženo da je Mitropolija crnogorsko-primorska izgradila fabriku maslinovog ulja u Reževićima, kao i u Budvi hotel „Podostrog“ i dve stambene zgrade. I Amfilohijev kolega, vladika Grigorije, ima veze sa biznisom, pa Mitropolija zahumsko-hercegovačka u vinariji Tvrdoš godišnje proizvede i do 200.000 boca vina... Zakonski propisi ne sankcionišu ovakve crkvene poduhvate. Ono što nije zakonom zabranjeno – dozvoljeno je, baš kao što profani zakoni ne zabranjuju popovima da voze luksuzne automobile. Problem sa celom pričom se može onda ilustrovati kroz anegdotu iz života patrijarha Pavla. Videvši galeriju luksuznih automobila ispred Patrijaršije, Pavle je upitao čiji su to automobili. Kad je dobio odgovor da se u njima voze vladike, Pavle je navodno rekao: „O, Bog ih video! Šta bi tek vozili da se nisu zavetovali na monaški život?“