Lav koga su oglodale hijene

Doživljavam IMT kao ponosnog lava kojeg su hijene oglodale do kostiju, tako u jednoj rečenici opisuje nekadašnjeg srpskog giganta IMT, predstavnik TAFE, koja je novi vlasnik ovog nekada moćnog socijalističkog brenda. Ova indijska korporacija nije postala ujedno i vlasnik fabrike koja je ostala kao groblje gvožđa na 35.000 hektara na Novom Beogradu, kao svedočanstvo o propasti srpske industrije. Iako je koincidirao sa slomom socijalizma, krah industrije, pa i IMT-a, povezuje se sa ratom u bivšoj Jugoslaviji i embargom. LJubodrag Stevanović je bivši generalni direktor IMT. I on se dobro seća slike pristaništa na obali SAD gde je pred sam rat istovaren težak teret iz prekookeanskog broda, oko 15.000 traktora IMT-a. „Bila je to samo polovina ugovorene robe za izvoz u SAD. Ali, usledile su sankcije i od tog posla dalje nije bilo ništa“, kaže on. Više od decenije pokušavana je privatizacija IMT-a, ali pravog kupca nije bilo. Prošlog utorka indijska kompanija TAFE potpisala je kupoprodajni ugovor za 66,8 miliona dinara, kao jedini ponuđač na javnom nadmetanju. U toj kupovini posredovao je zamenik direktora TAFE za evropsko tržište Kamal Ahuđa, inače rođen u Beogradu. NJegov otac je od 1963. predstavnik TAFE u Srbiji, korporacije koja nije zatvorila svoje predstavništvo u Beogradu čak ni u vreme embarga 90-ih. Bio je to znak solidarnosti, ali i podrška višedecenijskom poslovnom partneru, i saradnji iza koje su dugo godina pre stajali socijalistički oligarh Josip Broz Tito, Indira Gandi i Nehru. „Kada sam prvi put bio u Indiji 1980, oni su proizvodili 12.500 traktora, mi 35.000. Sada oni proizvode preko 200.000, a nas nema nigde“, kaže Stevanović, čije prijateljstvo sa Ahuđinim ocem potiče još iz tih dana. Ahuđa mu se obraća blagonaklono, gotovo familijarno i sa ogromnom dozom uvažavanja. Kamal Ahuđa je rođen u Beogradu. „Da nije bilo IMT, mene danas ne bi bilo“, kaže uz osmeh Ahuđa. „Moj otac je u Beogradu upoznao moju majku, koja je uvozila svilu iz Indije i određene, neznatne količine bi slala Jovanki Broz. Mislim da je ona od tog materijala šila Titu pidžame, i kao zahvalnost od njih nam je svake godine stizao neki poklon kao sitan znak pažnje“, priseća se Ahuđa koji je osnovnu školu završio na Dedinju, a kasnije se školovao i Indiji, kratko u Britaniji i zatim 17 godina u Austriji. I danas živi na toj relaciji. NJegov maternji jezik je srpski podjednako kao i hindu. Otac ga je često vodio sa sobom u IMT i dok je on obavljao poslovne sastanke u upravnoj zgradi, Ahuđa je vreme provodio u fabričkoj menzi. „I danas mogu da se setim ukusa nekog od tih jela“, kaže on. Poslednjih pet godina nije ušao u krug fabrike, jer tamo više nije bilo radnika i katanac je okačen na ogradu. „Da nije bilo rata IMT i generalno industrija Srbije danas bi izgledala potpuno drugačije. IMT je 80-ih imao najnoviju svetsku tehnologiju, međutim, kada jednu fabriku zatvorite, kada se isključe pogoni, to je smrt za bilo koju tešku industriju. Kada jednom stane mašinerija, teško ju je pokrenuti. I, nažalost, puno takvih industrija je propalo. Ovde (misli na Agenciju za privatizaciju i stečajne uprave) imate čitavu listu“, kaže on. „Nije ’puno’, nego sve“, kaže Stevanović. Mašine u IMT-u ne rade više od pet godina, neke ne rade 20 godina. Sa godišnjeg nivoa od 42.000 proizvodnja je svedena na samo 1.000 komada, to je oko dva odsto. Veliki broj mašina ne radi već 20 godina, a sve ne rade već pet godina. Do sankcija u IMT je radilo 9.850 zaposlenih, od toga 72 odsto u procesu proizvodnje a svega 28 odsto u administraciji, što je podrazumevalo tehničku struku za razvoj i planiranje… Bila je to jedna od najproduktivnijih firmi u Evropi. Taj epitet važio je za gotovo svu industriju eks-Jugoslavije. „Ista sudbina zadesila je industriju Hrvatske, Bosne… U sistemu tranzicije sve je otišlo nizbrdo“, kaže Stevanović. TAFE će pokušati da povrati stari brend na evropsko tržište, ali i u Rusiju. Dobio je objekat u Jerkovcu i pravo da proizvodi traktore pod imenom IMT, što bi mu omogućili kooperanti iz Srbije. Pod ovim imenom proizvedenim u Srbiji može da prodaje robu u Rusiji, dok ugradnjom elemenata iz svojih fabrika u EU može da koristi oznaku „proizvedeno u EU“. Zato je ta kupovina brenda za njih toliko značajna. Ahuđa kaže da nije realno očekivati da se IMT povrati na obim proizvodnje iz 80-ih, najavljuje za sada skromnu proizvodnju od oko 1.000 komada i ne garantuje unapred broj zaposlenih od oko 800 njih, kao što su to najavili predstavnici Vlade. Iako bi želeo da zaposle što veći broj ljudi, Ahuđa kaže da ne želi da daje lažna obećanja upravo zbog poštovanja prema vremenu provedenom u igri među radničkim halama u neko drugo vreme kada je status radnika bio takav da je većina njih, bar kako to tvrdi Stevanović, zarađivala veću platu od generalnog direktora. „Ko je radio u normi, mogao je lako da zaradi platu veću od direktora. I to nije važilo samo za IMT. Radnici su imali objekat na Divčibarama koji je korišćen u zimskom periodu kao odmaralište za zaposlene u otežanim uslovima u fabrici. I oni su se tamo smenjivali na besplatnih sedam dana. Preko leta IMT je zakupljivao objekte na Jadranskom moru i slao radnike po smenama po izuzetno povoljnim cenama. IMT je poznat kao prva fabrika u Jugoslaviji koja je uvela topli obrok radnicima besplatno. I taj topli obrok održan je do 1996. godine. „Moj otac je sarađivao sa IMT-om od 1963. kao predstavnik TAFE. To je prva indijska firma u bivšoj Jugoslaviji i još uvek postoji na istoj adresi“, kaže Ahuđa. Poslednja poseta Indire Gandi Jugoslaviji označila je vreme preokreta, nesagledavanje geostrateških pomeranja izazvalo je tektonske posledice. Bilo je to vreme sahrane najvećeg socijalističkog hegemona, koja je najavila smrt Jugoslavije onakvom kakva je bila. „Lično mislim da bi IMT ostao to što je bio, bez obzira na promenu sistema. Ugovori su ugovori, postojao socijalizam ili ne. Sloveniju, firme kao što su Gorica, Elan, Alpina…, uzimam kao primer tranzicije, kako može drugačije. Ali, tu vidimo da je značajno to što su izbegli, ’ajde najblaže da kažemo, neprijatnosti koje smo doživeli mi“, kaže Ahuđa. Za vreme sankcija TAFE je iz Indije pored lekova redovno slao novčanu pomoć dispanzeru za Medicinu rada na Novom Beogradu gde su se lečili zaposleni IMT i Institutu za majku i dete na Novom Beogradu. „IMT je postepeno propadao i kada je 13. avgusta 2013. izvršena rekonstrukcija Vlade i kada je rečeno da IMT više ne može da očekuje pare nego mora da traži strateškog partnera, onda smo se mi bivši rukovodici rastrčali da tražimo lična poznanstva, da uspostavimo neke kontakte između njih i Vlade. Tako smo uspeli da nagovorimo TAFE iz Evrope da dobije saglasnost od TAFE iz Indije za pregovore i prvi zvanični kontakt između predstavnika TAFE i IMT bio je decembra 2013“, kaže Stevanović. TAFE nije preuzeo zemljište na kojem je fabrika IMT, ali Ahuđa kaže da mu je jasno da su i dobili to zemljište na Novom Beogradu tu ne bi mogla da opstane fabrika, a TAFE bi automatski preuzeo i dugovanja. Dugovi IMT su oko 180 miliona evra i bilo kome da se proda zemljište novac će biti iskorišćen za isplatu duga. IMT je jedna od firmi sa spiska Agencije za licenciranje stečajnih upravnika. U Srbiji trenutno ima 2.106 aktivnih stečajnih postupaka. Zaključeno je 3.627 stečajeva. Ministar poljoprivrede Branislav Nedimović izjavio je da je „jedina ideja“ prodaje IMT obnova proizvodnje poljoprivrednih mašina u Srbiji. On je za Radio-televiziju Srbije rekao da je indijskoj kompaniji prodat brend, intelektualna svojina, lokacija u Jerkovcu kod Sečnja, ali da lokacija na Novom Beogradu nije prodata i da ostaje u stečajnoj masi. „Dobro je što TAFE ima istu platformu kao što je imao i IMT, a to je platforma Fergusona. Mislim da smo na dobrom putu“, rekao je Nedimović. Prodaja IMT-a je oglašena 1. marta, a depozit za učešće na aukciji bio je 26,4 miliona dinara. TAFE ima fabrike u Indiji, Kini i Turskoj, zapošljava 12.000 ljudi i ima godišnji promet od 2,5 milijardi dolara. Do sada je ta grupacija u Srbiji godišnje prodavala od 300 do 400 traktora.