Putinčići i erdogančići

Ilham Alijev, koga već sada verovatno nije preterano nazvati doživotnim predsednikom Azerbejdžana, poznat i kao veliki prijatelj raznih srpskih vladajućih garnitura - toliko veliki da nam je svojevremeno, u vreme vladavine Demokratske stranke, u zamenu za finansiranje rekonstrukcije Tašmajdanskog parka bez primedbi s naše strane uvalio i statuu svog oca Hajdera, svojevremeno takođe šefa države čija je desetogodišnja vladavina bila obeležena masovnim kršenjima ljudskih prava - prošle sedmice je, ni na čije iznenađenje, i po četvrti put zaredom pobedio na predsedničkim izborima. Na vlasti od 2003, Alijev junior je svoj treći mandat nonšalantno skratio za šest meseci, kažu kako bi se 2025. izbeglo poklapanje termina predsedničkih i parlamentarnih izbora; prethodno se, naime, još 2009. pobrinuo prvo da bude ukinuto ograničenje broja predsedničkih mandata, a onda 2016. i da trajanje pojedinačnog mandata bude produženo na sedam godina. O rezultatu, naravno, nije morao da brine: osvojio je 86 odsto glasova. Alijev je dakle - jasno je već i na osnovu ovo malo podataka - diktator par excellence. To što se u Azerbejdžanu izbori još održavaju, i što na njima reda radi učestvuju i neki drugi kandidati (ono malo opozicije što još pokazuje znake života prošlonedeljno glasanje je bojkotovalo) tu ništa ne menja: bez svih drugih preduslova za demokratsko društvo, izbori su samo prazna, šuplja forma. Azerbejdžan je, međutim, i zemlja koju je dobro imati za prijatelja, jer zahvaljujući prihodima od eksploatacije bogatih rezervi nafte i gasa tamošnja država ima para - i voljna je da ih plasira u inostranstvu. Jedan od vodećih španskih fudbalskih klubova, Atletiko Madrid, doskoro je tako za glavnog sponzora imao upravo Azerbejdžan; a i još poneko se kao Srbija - recimo, Crna Gora - o azerbejdžansku stratešku izdašnost ogrebao kroz hortikulturne intervencije, uz podrazumevajući spomenički dodatak. I zato ćete čak i na za moralisanje uvek spremnom Zapadu srazmerno retko čuti glasne kritike na račun azerbejdžanskih vlasti. U tom ključu čitano, sasvim je prirodno i što su Alijevu izbornu pobedu među prvima pohitali da čestitaju Aleksandar Vučić i Milorad Dodik, dvojica balkanskih vlastodržaca koji još nisu naišli na autokratu kojim nisu bili impresionirani. Mada se njihov entuzijazam jednim delom možda može da objasni i okolnošću da Azerbejdžan (nema sumnje pre svega jer i sam ima nerešena teritorijalna pitanja s Jermenijom) ne priznaje nezavisnost Kosova, a kad je o srpskom predsedniku reč i time što uskoro treba da putuje u Baku. Da li su Alijevu čestitali i iz Podgorice? Ako jesu, nije primećeno, mada neukusno nakićena čestitka koju je svojevremeno crnogorski predsednik Filip Vujanović poslao Alijevu za rođendan sugeriše da ni tamo nisu ravnodušni pred azerbejdžanskim dostignućima. Ako je pak čestitka izostala, možda je to zato što im se ne dopada kako je ispao onaj park; ili zato što su bili prezauzeti sopstvenim predsedničkim izborima, na kojima je proteklog vikenda - opet ni na čije iznenađenje - pobedu već u prvom krugu, osvojivši natpolovičnu većinu (53,9 odsto) glasova, odneo apsolutni vladar, nekrunisani knjaz i kralj Crne Gore, večiti Milo Đukanović. Čovek koji je premijer prvi put postao još 1991. i koji će potom tu funkciju obavljati još u šest navrata, sada se po drugi put vraća i na mesto šefa države; ali ni onda kada formalno nije zauzimao nijednu od te dve državne funkcije i kada se zadovoljavao samo onom partijskom, nije prestajao da tamo bude sve i svja. Jedini politički preživeli iz nekadašnjeg trilinga „mladih, lijepih i pametnih“ koji su na talasu „antibirokratske revolucije“ isplivali na vrh - Momir Bulatović i Svetozar Marović odavno su, i na krajnje neslavan način, završili kao istorijske fusnote - Đukanović je sada u prilici da za par godina na nominalno najvišoj državnoj funkciji obeleži neverovatnih 30 godina kontinuiranog boravka na vlasti. To će nekima svakako izgledati kao dostignuće - ponajpre verovatno samom Đukanoviću i njegovom okruženju - i u izvesnom smislu ono to nesumnjivo i jeste, kad se uzme u obzir šta je sve preturio preko glave, kakve su ga sve sumnje i afere pratile, i koliko je daleko sve to vreme opozicija bila od toga da ga skine s prestola. Ali je istovremeno i žalosno, jer ukazuje na nesposobnost jednog čoveka da, nakon što je ostvario sve političke i lične ambicije koje je mogao imati, vođenje zemlje konačno i stvarno prepusti nekom drugom i posveti se nečemu - bilo čemu - drugom; i, još mnogo gore, na nesposobnost jedne zemlje, makar i tako malene, da iznedri nove lidere i politički se emancipuje tako što će se najzad odmaći od toga da bude posmatrana isključivo kroz prizmu ovakvog ili onakvog odnosa prema tom jednom čoveku i njegovom klanu. Progovorio je nešto na tu temu i glavni opozicioni predsednički kandidat Mladen Bojanić, koji je dobio respektabilan broj glasova - 33,4 odsto - i koji je odbio da Đukanoviću čestita pobedu. I uoči izbora i posle njih, ponavljao je da je lider Demokratske partije socijalista „zarobio“ crnogorsku državu i društvo, i čini se da je to dosad možda i najpribližnija definicija te nezdrave međuzavisnosti uspostavljene između jedne zemlje, koja ni skoro tri decenije od pada Berlinskog zida i dalje nema iskustvo smene vlasti, te njenog lidera, čija je sposobnost ideološko-političkog presvlačenja valjda jedina varijabila u inače nepromenjivom stanju stvari. Kad se već pominje menjanje boja: Natali Nugered, francuska kolumnistkinja britanskog Gardijana, objavila je nedavno u tom dnevniku članak u kome upozorava na opasnost koju po prilike u Evropi predstavljaju „politički kameleoni“ i „oportunistički demagozi“ poput Vučića i mađarskog premijera Viktora Orbana - lidera čiji značaj, kaže ona, ne treba potcenjivati. Da dvojica „velikih prijatelja“ ne bi zastranila više nego što već jesu, smatra Nugered, Evropska unija mora da stane u odbranu svojih principa tako što će iskoristiti svoju meku moć uticaja na zemlje koje predvode, kroz kombinaciju pritisaka i podsticaja; ali pre toga veoma dobro sažima suštinu njihovog pristupa politici. „Orban i Vučić su naklonjeni jedan drugom zato što imaju puno toga zajedničkog, uprkos činjenici da je jedan od EU napravio neprijatelja iako je njen deo, dok je drugi izvan nje, a teži da joj se pridruži. (...) Obojica podilaze nacionalističkim osećanjima, istovremeno uspevajući da održe funkcionalnu vezu s važnim igračima unutar EU - pre svega s Nemačkom. I obojica su čvrstorukaši koji ne mare za sistem podele vlasti, liberalnu demokratiju ili slobodu medija. (...) NJihova snaga potiče iz sposobnosti da osete odakle vetar javnog mnjenja duva - i kako da ga iskoriste za svoje potrebe. (...) Pravci u kojima se kreći čine se različitim, ali njihova motivacija je ista: konsolidacija moći“, piše bivša urednica pariskog Monda. I to kakva konsolidacija. Iako je nesporno da su stranke koje predvode daleko najpopularnije u Mađarskoj i Srbiji, stepen lične moći kojom obojica raspolažu daleko prevazilazi okvire onoga što bi im na osnovu realne podrške u biračkom telu pripadalo u bilo kojoj uređenoj, istinski demokratskoj zemlji. Mađarski slučaj je, ipak, fascinantniji, budući da naš severni sused od 1989. naovamo nije iskusio ništa ni približno traumama, šokovima i katastrofama koje su nas u kontinuitetu snalazile - a ipak se došlo do toga da dve zemlje počinju jako da liče jedna na drugu. Ishod ovomesečnih parlamentarnih izbora u Mađarskoj, na kojima je Fides zabeležio još uverljiviju pobedu nego što se očekivalo, ipak nije toliko posledica svesrdnog prihvatanja premijerove politike - mada je jednim delom i to - koliko rezultat nepoštenog izbornog sistema koji snažno favorizuje Orbanovu stranku; usitnjenosti opozicije; te besomučne, orvelijanske propagande u čiju službu su upregnuti režimski mediji (drugih tamo praktično više i nema). Fides je u proteklih osam godina na vlasti potpuno centralizovao vlast, uspostavio monopol nad medijima i oformio patronažnu mrežu od nje visoko zavisnih i stoga veoma lojalnih lokalnih igrača, navodi u tekstu za Forin polisi Žejke Čaki, viši istraživač u američkom Fridom hausu. Partija je „stvorila novu buržoaziju koju odlikuje poslušnički odnos prema vlastima i koja činjenje političkih usluga preferira u odnosu na druge načine sticanja pozicija. Javna administracija, državne institucije i institucije pod državnom kontrolom, te stalno rastući krug kompanija koje redovno pobeđuju na javnim tenderima prepune su takvih ljudi“, navodi ona. Dodajte tome trenutno povoljnu ekonomsku klimu u zemlji, te konstantno kreiranje domaćih i stranih „neprijatelja“ - pre svega u liku DŽordža Sorosa i izbeglica koji tobože samo što nisu preplavili svetu mađarsku zemlju - i eto recepta za Orbanov uspeh. Uspeh koji sada namerava da maksimalizuje uvođenjem novih restriktivnih mera, uključujući i praktično gušenje nevladinog sektora, koji vidi kao glavnu preostalu pretnju svom apsolutizmu. I tako se u pojasu od Kaspijskog do Jadranskog mora - i ne samo tamo - sve više učvršćuju i sve dublje utvrđuju stari i novi putinčići i erdogančići, vođe kojima demokratski legitimitet (u slučajevima kad ga imaju) nije dovoljan, pa se prepuštaju svojim cezarističkim porivima i iluzijama o sopstvenoj veličini, dok njihove zemlje, u boljem slučaju, čak i kad im naizgled ne ide loše, iznutra trule; ili, u gorem, nisu ni prestajale da propadaju.