Ima li levica šta da kaže o Kosovu

Unutrašnji dijalog o Kosovu koji je inicirao predsednik Srbije u punom je jeku. Preovladavaju glasovi onih koji se pokušavaju prikazati u svetlu razumnih ljudi sa ozbiljnim unutrašnjim emotivnim tegobama. Teška srca, oni sagledavaju realnost, ali srce ne može podneti da se ona do kraja sagleda, već tu negde napola, ili, eto neka bude, do dve trećine. Drugi, poput nekih nevladinih organizacija i marginalnih partija poput LDP-a, govore o kosovskoj nezavisnosti i bez uzdaha i tegoba. „Desniji“ i krajnje desni glasovi su gotovo neutralisani. Unutrašnji dijalog se, dakle, odvija na ideološkom potezu od liberalnog centra do SNS desnice, sa malim i sve manje značajnim izletima u malo dalju desnicu. U njemu se, međutim, kao ključna pozicionirala društvena levica – političke i nema – i to po tome što u ovoj unutrašnjoj debati apsolutno izostaje. Kakva bi bila pozicija levice u odnosu na kosovsko pitanje danas? Kako se pozicionirati nasuprot nacionalističke desnice sa jedne i iritirajuće, politički korektne i površne liberalne „endžiovštine“ sa druge strane? Zadatak levice po gotovo svakom pitanju jeste da menja perspektivu i širi polje analize. NJen je zadatak da bude glas onih koji od drugih političkih snaga bivaju samo iskorišćeni kao glasačko telo. NJena je misija da ujedinjuje ljude na klasnoj osnovi, niveliše sve ostale podele i demokratizuje proces donošenja odluka. Zbog svega toga, njoj je neugodno da se bavi nacionalnim pitanjem. Tu referencu ona ne uzima kao liniju podele i zbog toga ona nema mnogo za reći o Kosovu osim da ono treba da bude zemlja njegovog naroda. Slažem se, kao što bi i Trepča trebalo da bude najvažnije pitanje za radnike Trepče, a ne za Srbe ili Albance. Međutim, ovakve pozicije ama baš ništa ne znače u datim političkim uslovima i u datom istorijskom trenutku, osim bežanja od iznošenja stava. Naravno da ne treba pristati na zadate okvire debate, da je treba širiti – ali na polja koja iole mogu da rezonuju s ljudima, a ne na parole. Roza Luksemburg i Lenjin su unutar Druge internacionale vodili veoma žustru raspravu oko pitanja samoopredeljenja. Lenjin se nije libio da zagovara pravo na samoopredeljenje kao demokratsko pravo, a ona da to pravo nazove „praznom piti-buržoaskom frazeologijom i podvalom“. Dakle, levica se hvatala u koštac sa nacionalnim pitanjem iako je oko njega bila podeljena. Današnja levica bi o Kosovu mogla da kaže: uzevši u obzir zločine Miloševićeve vlasti na Kosovu, nezavisnost Kosova je apsolutno demokratsko pravo, ali i sitnoburžoaska podvala uzimajući u obzir ko ju je i na koji način sproveo! Da bi se stiglo do dogovora dva naroda, u pregovorima moraju učestvovati njihovi predstavnici, ne vladari. Tada je tek moguće razgovarati bez stranih mentora, kako je to podmuklo nedavno poželeo Ivica Dačić, znajući da ih je on i doveo. Šta ćemo s Kosovom, drugim rečima, stvar je dogovora – ali ne Vučića i Tačija! Da bi do tog dogovora došlo, da bi se na Kosovu razvila snaga sa kojom se može razgovarati (a trenutno je, kao ni u Srbiji, nema), ona prvo mora nastati u većoj državi (Srbiji) kao istorijskom pretendentu na regionalnu hegemoniju. U suprotnom će albansku stranu predvoditi nepoverenje, a ne demokratski artikulisani interes kosovskog društva. Pitanje je u šta bi se razvilo kosovsko „Samoopredeljenje“ da sa druge strane, iz Srbije, nisu stizale svakojake pretnje. Da li bi brojni i glasni levi članovi pristali na Kurtijev zaokret udesno? Da li smo već propustili šansu da u danas potpuno politički šizofrenom Kurtiju koji na tribinama u Prištini citira filozofkinju Šantal Muf, a vodi nacionalističku politiku, dobijemo sagovornika sa kojim bi se moglo razgovarati? U domenu opipljivije agende na temelju koje se može okupiti vaninstitucionalna levica u Srbiji, zašto ne reći da u unutrašnji dijalog treba uključiti i kosovske aktere? Ali ne NVO i političku scenu, već druge organizacije – radnike Trepče, studente, zaboravljene borce? Toga međutim ne može biti ako agendu diktiraju i pregovaraju Vučić i Tači. Da bismo pozvali kosovske Albance da se osveste i smaknu sa vlasti Tačija i Haradinaja, moramo prvo mi u Srbiji smaknuti njihovu „braću“ po političkoj liniji. Kosovsko pitanje, neočekivano, ovde može postati još jedna od niši kroz koju može da se razvije prava leva opozicija u Srbiji. To su dve glave dvoglavog srpsko-albanskog orla. Obe nas glave proždiru. Zar ne bi naša agenda mogla da se zasniva na tome da Zajednica srpskih opština zapravo getoizira Srbe na severu Kosova, čineći ih taocima apstraktnih interesa iz Beograda, koji nemaju veze sa realnošću na Kosovu? Zar neće Srbi ostati „u svoja četiri zida na Kosovu“, ujedno imitirajući otkucaje „srca Srbije“ a zapravo igrajući ulogu srbijanske periferije za koju niko ne mari i koju se koristi samo da bi uzvikivalo „Aco Srbine“? Geto u očima kosovske javnosti i u suštinskom smislu krajnja periferija za srbijansku javnost – to polako postaje sever Kosova. Levica se mora otarasiti nelagode u vezi sa Kosovom. Iz niza razloga o kojima ovde nemam prostora govoriti, ljudi kojima je prvi i najvažniji identitet nacionalni su većina. Većem delu Srba i Albanaca pitanje statusa Kosova je visoko na listi političkih prioriteta. Snaga ovisnosti smisla života o nacionalnom/verskom identitetu obrnuto je proporcionalna osećaju ugroženosti zbog nacionalne/verske pripadnosti. Ko ne veruje može baciti pogled na istorijat jevrejskog levog pokreta u Americi u dvadesetim godinama, koji je sve do određenog trenutka (a vi pogodite kog) svoj nacionalni/verski identitet čvrsto negovao držeći ga rame uz rame sa svojom internacionalnom solidarnošću. Onda je napustio internacionalnu solidarnost. Naš je zadatak da ljudima ukažemo na to da niko drugi do levice, u idejnom smislu, na ovim prostorima ne može na dugi rok da im obezbedi tu vrstu sigurnosti od ugnjetavanja zbog nacionalne/verske pripadnosti. Oni koji su pozivali na etnička čišćenja, učestvovali u ratovima devedesetih, kao i oni koji to nisu radili, a s velikim bi zadovoljstvom nastavili gde su preci stali, to zasigurno ne mogu i ne žele da učine, jer iz te vrste podela i permanentnog stanja straha od „drugog“ crpu legitimitet. Okoristili su se o narativ o slobodi od svog prvog komšije – o slobodi oksimoronskog tipa zvanoj nacionalna sloboda. Poslednji put kada se rešavalo nacionalno pitanje u Jugoslaviji ključnu ulogu su, kako je to jednom svom „Robiju K“ napisao Viktor Ivančić, odigrali partizani – i to tako što su nedostajali. Imajući u vidu posledice tih zbivanja, levica ne sme na međunacionalne odnose gledati sa pozicije znalca koji se bavi daleko važnijim (socijalnim) pitanjima. Ona, dakako, moraju ostati u fokusu, ali bez gubljenja iz vida mnogih preduslova za njihovo plauzibilnije adresiranje. Jedan od tih preduslova jeste i rešavanje pitanja odnosa među grupama drugih nacionalnih opredeljenja. Takozvana „pitanja od nacionalnog i državnog interesa“ ne moraju prestati da postoje – dovoljno je (za sad) početi njima se baviti čak i ako nam se ne dopada „naslov“. Teze iznete u ovom tekstu ne pretenduju na gotova rešenja koja levica može ponuditi u vezi sa kosovskim pitanjem. Te teze dakako mogu čak i sutra biti zaboravljene samo ako bi podstakle levicu, kao jedinog aktera koji može ovo pitanje da reši u skladu sa interesima i Srba i Albanaca, da o njemu za početak makar počne da govori.