Gde je daljinski upravljač

Povratak Vojislava Šešelja na njegovu dobro poznatu ulogu projektovanog skandal majstora iz devedesetih, nakon tri i po godine prividne pripitomljenosti u srpskom parlamentu i javnom životu, označiće sasvim sigurno novu eru u srpskoj politici. Jer, niko to ne radi kao Šešelj! I sasvim je svejedno da li je smisao njegovih sadašnjih i budućih performansa da se skrene pažnja sa neke važnije političke teme koju vlast želi da pogura u senku javne zainteresovanosti ili da se svetu pokaže kako ovde ima dovoljno usijanih glava koje mogu lako zametnuti kavgu i potpaliti fitilj pod balkansko bure baruta. To su bar role koje Šešelj rutinski igra. Zato je za suštinu stvari malo važno da li se incident sa hrvatskom zastavom u Skupštini Srbije uopšte i dogodio, da li je Šešelj zaista oborio i gazio hrvatsku zastavu, pa se potom samoprijavio saopštenjem Srpske radikalne stranke, kao revanš za ono što se predsedniku Srbije dogodilo u Zagrebu. On je već i simbolično i stvarno proizveo posledice. Čak i ako to nije uradio, njegov bogati minuli rad učvršćuje svakog živog u uverenju da je on za to sigurno sposoban i na to spreman. Ista je stvar i sa najavom mitinga u Hrtkovcima, uprkos izjavi ministra Stefanovića kako će zabraniti sve najavljene proteste u tom mestu. Kao što u Fukoovom ogledu sama svest o nadziranju disciplinuje, tako i samo sećanje na događaje u Hrtkovcima zastrašuje i proizvodi posledice. Jer, nisu to Hrtkovci koje pominje Miloš Crnjanski u Seobama, leti okovani bagremom, muškatlama i ladoležom, a zimi krupnim zvezdama, gde su Isakoviči napravili logor, nastanili svoje sapatnike, oficire i vojnike, napravili ergele i stekli imanja. Niti je to ono romantično mesto u Sremu u kome se Trifun Isakovič oženio lepom i imućnom Kumrijom, a Vuk Isakovič razmišljao o sudbini vojnika koje gone po svetu kao stoku, varaju, a na kraju broje žive ili mrtve kao konje ili fišeke. To je literatura. A u stvarnom životu, Hrtkovce je iz duboke anonimnosti, kojom su bili pokriveni kao gunjem, izvukao baš Vojislav Šešelj, tog šestog maja 1992, kada se na Đurđevdan popeo na traktorsku prikolicu kod pumpe i održao motivacioni govor. Iz svoje mišje rupe izašao je tada i poreski izvršitelj Ostoja Sibinčić, s ambicijom da na tragu Šešeljevih preporuka sveže kravatu i krene pravo u istoriju, sprovodeći u delo ideju o „dobrovoljnom“ etničkom čišćenju. Učinio je to uspešno, i od devedeset odsto Hrvata i Mađara, posle dve godine ostalo je svega dvanaestak odsto. Prisilno mi se vraćaju slike iz tog maja 1992, kada sam kao reporter prvi put došla u Hrtkovce i zatekla gotovo avetinjski prizor - kuće, vojnički poređane u kolone, izgledale su kao da žmure, a spuštene roletne, katanci na kapijama i reze na vratima svedočili su o masovnom iseljavanju. Sećam se mesne kancelarije u kojoj je šerifovao Sibinčić, koja je bila bogato ukrašena oglasima za zamenu kuća, u kojima su se Hrtkovčanima nudile kuće u Podravskoj Slatini, Slavonskoj Požegi, Šibeniku, Osijeku… Pričali su mi tada meštani kako je sve počinjalo bezazleno, kamenom bačenim u prozor, pokidanim sadnicama na njivi, obranim zelenim lubenicama, da bi krug nasilja kao vir na vodi, počeo da se širi. Onda su krenule pljačke, zastrašivanja, pa noćna haranja nekog zelenog mercedesa valjevske registracije, o kome su svi sa strahom pričali, pa pozivi telefonom u gluvo doba noći, potom bombe kašikare koje su eksplodirale u dvorištima, pa noćne straže… Pamtim strah u očima jedne Julijane i njeno zaricanje da nikada neće ostaviti svoju njivu koja ju je othranila. Drugi put kad sam otišla u Hrtkovce, dve godine kasnije, Julijane više tamo nije bilo, umesto table sa natpisom Hrtkovci pisalo je Srbislavci, umesto ulice Vladimir Nazor - Ulica srpskih dobrovoljaca. Dvadeset i šest godina posle tog vremena, Vojislav Šešelj najavljuje miting u Hrtkovcima na godišnjicu svog prvog pojavljivanja u tom mestu, nakon presude u Haškom tribunalu koja je obuhvatila i te događaje. Da li to Šešelj ovog puta plaši Brisel sam ili mu je u tome neko pomogao, kako to u poslednje vreme voli da kaže predsednik Vučić? Odnosno, da li je daljinski upravljač Šešeljeve iznenadne hiperaktivnosti zaista u njegovim rukama? I, ima li mnogo naivnih koji u to veruju.