Sramota koliko nam dobro ide

Iako se veoma često domaćim zvaničnicima „omakne“ da je Srbija lider u regionu i da nam „baš dobro ide“, istraživanje NIN-a pokazalo je da samo naša zemlja ni po jednom od čak 10 ekonomskih parametara nije bila ni među tri najuspešnije od osam država, među kojima su pet kandidata za EU – Albanija, BiH, Crna Gora, Makedonija i Srbija i tri članice EU – Hrvatska, Bugarska i Rumunija. I ne samo to, Srbija je prikovana na dno, sa najnižim NIN-ovim indeksom ekonomske snage od samo 3,62 poena. Pre šest meseci, na osnovu rezultata za prvo polugođe 2017. bila je, takođe poslednja, ali sa 4,25 poena. Dok je začelje „rezervisano“ za Srbiju, na vrhu je došlo do promene. Najveći NIN-ov indeks na kraju 2017. od 8,50 poena ima Bugarska, a na drugom mestu je Rumunija (8,25 poena). Te dve zemlje zamenile su mesta, treća je ostala Hrvatska, Albanija se popela stepenicu više, na četvrto mesto, a BiH sa sedmog na peto mesto, Crna Gora je skliznula na šesto, a Makedonija se sa četvrtog srozala na sedmo mesto. Da bi se dobila što šira slika, NIN od 2016. dva puta godišnje, na kraju svake kalendarske godine i nakon objavljivanja polugodišnjih rezultata, izračunava Indeks sastavljen od 10 parametara - BDP po stanovniku, stopa privrednog rasta, prosečna neto plata, realni rast zarada, stopa inflacije i nezaposlenosti, udeo investicija, javnog i spoljnog duga u BDP-u i saldo platnog bilansa (meren u odnosu na BDP). Za svaki od parametara ocene idu od jedan do osam, u zavisnosti od toga na kom se mestu zemlja nalazi. Kada se saberu sve ocene, zbir se pomnoži sa 0,125 da bi se dobila skala od jedan do 10 poena. Indeks jedan imala bi zemlja koja bi bila najlošije plasirana po svim parametrima, a maksimalnih 10 poena bi imala država koja bi bila najbolja u svemu. Uz jedno poslednje – zbog najveće inflacije – Srbija je zauzela i tri pretposlednja mesta – po stopi rasta BDP-a od 1,9 odsto (lošija samo Makedonija, bez ikakvog rasta), po prosečnoj plati od 395 evra (gora opet samo Makedonija sa 374 evra) i po udelu investicija od 17,7 odsto BDP-a (lošija samo BiH sa 17,3 odsto). Osim što je prikovana za dno zbog stagnacije i najnižih plata, Makedonija je najgora po još dva parametra – plate su realno 2017. smanjene za 2,3 odsto, a stopa nezaposlenosti je povećana na 22,4 odsto. Ni to joj, međutim, nije bilo dovoljno da u borbi za poslednje mesto „pobedi“ Srbiju, koja najbolji plasman, i to na četvrto mesto, duguje stopi nezaposlenosti od 13,5 odsto. A upravo taj pokazatelj pojedini ekonomisti, uključujući i predsednika Fiskalnog saveta Pavla Petrovića, smatraju vrlo diskutabilnim. Pre svega, zato što pad stope nezaposlenosti između 2012. i 2017. sa 23,9 na 13,5 odsto nije praćen adekvatnim povećanjem BDP-a. Iako je u tom periodu nezaposlenost skoro prepolovljena, BDP je ukupno povećan za samo 5,3 odsto, a broj formalno zaposlenih za 111.000. Bilo kako bilo, ispred Srbije, sa manjom stopom nezaposlenosti samo su članice EU – Rumunija, Bugarska i Hrvatska, dok je u drugim zemljama Zapadnog Balkana gužva na biroima za nezaposlene veća nego kod nas. No, to je otprilike i jedini podatak zbog koga kreatori srpske ekonomske politike ne moraju da se stide. S druge strane, iako se vlast hvali stabilnim dinarom i cenama – a ruku na srce, takve stabilnosti do 2013. zaista nije bilo – u 2017. imali smo veću inflaciju od komšija. Kod nas su potrošačke cene povećane za tri odsto i zbog toga je prosečna penzija u Srbiji od 23.913 dinara, iako nominalno veća za 425 dinara, realno bila za 1,2 odsto manja nego 2016. Istovremeno, potrošačke cene u Bugarskoj, Hrvatskoj, Makedoniji, Albaniji i Rumuniji povećane su za manje od dva odsto, a sporije nego kod nas su rasle i cene u BiH i Crnoj Gori. Zbog toga je u većini ovih zemalja i realna vrednost plata rasla mnogo brže - u Rumuniji i Bugarskoj su povećane za 13, odnosno za 10,6 odsto, a u Srbiji za 0,9 procenata. To, izgleda, ne smeta predsedniku Aleksandru Vučiću da i dalje tvrdi da su „plate veće nego ikad“. Zvanični podaci potvrđuju da je prosečna lanjska plata od 47.893 dinara bila za 6.516 dinara veća nego 2012. Samo, cene su rasle još brže, pa su primanja zaposlenih realno manja za 1,8 odsto nego pre pet godina. Iako se do sada nijedno obećanje o rekordnim platama nije ostvarilo, predsednik obećava da će do kraja godine prosek premašiti 480 evra. Da bi se to obistinilo, neće biti dovoljno ni da se primanja svih zaposlenih u javnom sektoru pre kraja godine povećaju za još 10 odsto, tri puta više od očekivanog rasta BDP-a, jer je prosek za januar ove godine – i to po novoj metodologiji – bio 422 evra. Još bržim tempom morale bi da rastu zarade u privatnom sektoru. Da bi se prosek sa prošlogodišnjih 395 povećao na 480 ili 500 evra, plate bi morale ukupno da porastu od 21,5 do 26,5 odsto. U javnom sektoru već su povećane od pet do 10 odsto, za koliko je povećana i minimalna cena rada, ali sa svim tim povišicama do obećanih 480 evra u januaru 2018. svakom zaposlenom je u proseku nedostajalo 58 evra. I male su šanse da će taj zaostatak biti nadoknađen narednih meseci. Da samo jedan, izolovano posmatran pokazatelj može dati prilično pogrešnu sliku, najbolje pokazuje neto priliv direktnih stranih investicija. I predsednik Vučić, i premijerka Ana Brnabić ne kriju zadovoljstvo što je Srbija lane privukla 2,4 milijarde evra neto direktnih stranih investicija - više nego sve druge zemlje Zapadnog Balkana zajedno. Neko bi, samo na osnovu toga, mogao zaključiti da je Srbija najbolje mesto za investicije. A upravo Srbija, posle BiH, ima najmanji udeo ukupnih investicija u BDP-u. I to uprkos tome što je prošle godine iz budžeta za kapitalne investicije izdvojila 85 milijardi dinara, dva i po puta više nego 2016. Ni tih dodatnih 420 miliona evra kapitalnih investicija nije pomoglo da ukupna ulaganja budu veća od 17,7 odsto BDP-a. To pokazuje koliko nedostaju domaće, privatne investicije. A ako se ne ulaže dovoljno danas, ni sutra se ne može očekivati veći BDP, tako da se postavlja pitanje kada će Srbija po stopama rasta moći da parira Rumuniji ili Bugarskoj. Đanluka Salseći, šef međunarodnog odeljenja za istraživanja Inteza Sanpaolo banke smatra da je globalna ekonomija u dobroj formi i da se ove i naredne godine očekuje rast od oko četiri, a u zemljama u usponu oko pet procenata. On je prošle nedelje na konferenciji za novinare u Bolonji precizirao da je prosečan rast našeg regiona, pre svega zahvaljujući Rumuniji i Sloveniji, prošle godine bio 4,6 a za ovu se očekuje 3,8 procenata. Na pitanje NIN-a kako mu iz tog ugla izgleda Srbija, koja kaska za susedima sa 1,9 odsto u prošloj i očekivanih 3,5 odsto u ovoj godini, Salseći kaže da je, uprkos tome, optimista. „Relativno slab rezultat u 2017. je pre svega posledica loših rezultata iz prvog kvartala, a kasnije su rezultati bili sve bolji. To je i razlog što se ove godine očekuje viša stopa rasta od 3,5 odsto. Dobra stvar za Srbiju je i što se njen rast postepeno ubrzava, dok kod većine drugih zemalja iz regiona dolazi do usporavanja“, ističe Salseći i podseća da je prošle godine Srbija imala solidan priliv direktnih stranih investicija i da će to uticati na njen budući rast. S druge strane, Rumunija je lane imala rast BDP-a od skoro sedam odsto. To je, tvrdi, na dugi rok neodrživo, tako da se za ovu godinu očekuje rast od oko 4,5 odsto, a posle toga će biti još niži. I MMF u najnovijoj, aprilskoj prognozi, za 2019. predviđa usporavanje rasta u Rumuniji na 3,5 odsto, s tim što se identičan tempo rasta za narednu godinu predviđa i za Srbiju i za BiH, tako da će, ako ne bude neprijatnih iznenađenja, što nije do kraja isključeno ako se razbukta svetski trgovinski rat ili dođe do velikih poremećaja na finansijskom tržištu, od osam zemalja regiona samo Albanija imati veći rast BDP-a od Srbije. Na tako visok plasman na rang-listi po stopi privrednog rasta Srbija nije bila još od 2004. No, čak i ako tako i bude biće to samo još jedno neispunjeno obećanje, jer je u novembru 2016, tada premijer Vučić izjavio: „Sada prvi put smem da vam kažem da verujem da 2018. možemo da idemo na (privredni rast) preko 4,5, možda i pet odsto“. I koliko god budućnost iz današnje perspektive izgleda svetlija, prošlost je prilično mračna. Pogotovo u poređenju sa nekim brzo rastućim ekonomijama, poput Kine, koja je za poslednjih 10 godina BDP povećala za rekordnih 156 odsto. Istovremeno, BDP Indije je povećan za 129 odsto, Indonezije 101, Nigerije 88, Turske 85, Saudijske Arabije 65, Australije 49 odsto... Srbija je pak u istom periodu svoj BDP povećala za samo 9,7 odsto. Poređenja radi, veći rast imale su čak i Italija (10 odsto) i Španija (19 procenata), dve od četiri zemlje, zbog kojih je smišljena pogrdna skraćenica PIGS (na engleskom – svinje, od početnih slova Portugalije, Italije, Grčke i Španije, četiri zemlje EU koje su do pre nekoliko godina bile na ivici bankrota). Za razliku od Srbije, Hrvatska je maksimalan broj poena skupila zato što ima ubedljivo najveći BDP po stanovniku – 12.862 dolara i najveću prosečnu platu od 861 evro, 2,18 puta veću nego u Srbiji. Bugarska je najbolja u tri kategorije, imala je najnižu inflaciju (1,2 odsto), najmanji javni dug (25 odsto BDP-a) i suficit u platnom bilansu (4,5 odsto BDP-a). I Rumunija je najbolja u tri „discipline“ – najveći rast BDP-a (6,7 odsto) i realnih plata (čak 13 odsto) i najniža stopa nezaposlenosti (4,6 odsto). Albanija je bolja od ostalih po tome što je u investicije usmerila čak 27,2 odsto BDP-a, skoro 10 procenata BDP-a više od BiH i Srbije, a i BiH ima jedno prvo mesto, jer ima najmanji spoljni dug (33,3 odsto BDP-a). U „mrtvoj trci“ dve zemlje, koje ni po čemu nisu najbolje, Makedonija ima veći NIN-ov indeks zbog jednog drugog mesta (udeo investicija od 25 odsto BDP-a) i dva treća (inflacija od 1,4 odsto i deficit u platnom bilansu od 1,3 odsto BDP-a), dok je Srbija imala samo jedno četvrto mesto. Da bi u dogledno vreme bitnije popravila poziciju i NIN-ov indeks ekonomske snage Srbiji su pre svega potrebne veće investicije. A možda je baš zbog toga gradski menadžer Goran Vesić, za koga se po kuloarima šuška da bi uskoro mogao da postane i ministar u vladi Ane Brnabić, onako oduševljeno prihvatio ideju predsednika Vučića da se u Beogradu izgrade još 54 fontane. Još ako svaka od njih bude koštala po dva miliona evra, kao ona na Slaviji, eto nove investicije veće od 100 miliona evra. A neko će se već setiti i novih investicija, neophodnih kao i nove fontane i jarboli za zastave. Biće da, ipak, ni Vučić, ni Vesić nisu čitali izveštaj MMF-a u kome Ruben Atojan i Dora Benedek upozoravaju da transportna, energetska i telekomunikaciona infrastruktura u Srbiji i na Zapadnom Balkanu bitno zaostaje za EU, da je to značajna prepreka za brži ekonomski rast i da bi njena gradnja pomogla da se poveća produktivnost i da zemlja bude atraktivnija za strane investicije. Analiza MMF-a pokazuje da bi unapređenje te infrastrukture i bolje upravljanje projektima na dugi rok moglo da poveća realni BDP po stanovniku za tri-četiri procentna poena. Ali, šta je tri-četiri (odsto BDP-a) za 54 (fontane)?