Razvojno posustali na niskom nivou

Zla sudbina kao da se trajno zaverila protiv Srbije i njene privrede. Zateći se na bezmalo najnižem razvojnom nivou, i to ne samo u našem regionu nego i daleko šire, dovoljna je nevolja sama za sebe. No, ako se taj nemili položaj na svetskoj razvojnoj lestvici nađe u kombinaciji sa zapanjujuće niskom stopom rasta BDP-a, onda je to sticaj nepogoda o kome čovek sigurno ne bi želeo da piše prijateljima. U ekonomiji je ustaljeno mišljenje da nerazvijene zemlje imaju izglede za postizanje natprosečnih stopa rasta, ali se Srbija i u ovom pogledu našla u ulozi smetenog i ometenog izuzetka. Dijagnoza ovakvog stanja nije nimalo laka. Kad se ustanovi da jedna tako nerazvijena privreda ima i tako nisku, razočaravajuće nedovoljnu stopu rasta, vrlo je velik broj razloga zbog kojih ta razvojna storija mora da bude potresno tužna. Pri tome je uputno ukazati i na razloge koji se ne daju pripisati ekonomskoj politici, pa njenim intervencijama ne mogu ni da se uklone. Među razlozima za koje politika ne snosi odgovornost jeste kontinuirano i ubrzano starenje stanovništva sa rastućim brojem izdržavanih lica po jednom aktivnom stanovniku. Sa takvim kamenom o vratu teško je ostvariti zadovoljavajući tempo rasta. Tu je i gorka baština ožiljaka iz prošlosti, čije posledice potcenjujemo. Ekonomske sankcije su mnogim našim, čak i relativno uspešnim preduzećima, doslovno slomile kičmu. Malo je onih što su kadri da prežive traumu koja se javlja kao posledica desetkovanog tržišta i drastično smanjenog prihoda uz gotovo nepromenjene troškove; treba se setiti administrativne zabrane otpuštanja radnika kad većina preduzeća nije mogla da ih zadrži a da ne bude finansijski upropaštena. Treći silno otežavajući faktor jeste gubitak reputacije i poslovnog renomea, koji kod velikog broja tržišnih aktera ne može da ne ostavi pogubne dugoročne posledice. Zlu koje nas je snašlo i sami smo dobrano pripomogli. Privatizacija se razvukla poput gladne godine, a probijena su najmanje tri „tvrdo“ postavljena zakonska roka. Ostao je nimalo zanemarljiv broj posrnulih nekadašnjih giganata, sasušenih i rahitičnih preduzeća bez ikakve poslovne budućnosti. Ona se održavaju u životu obilnim subvencijama, koje su, zajedno sa garancijama države za kredite, mahom pouzimane u inostranstvu, i drugim manje vidljivim privilegijama znale da dostignu i više od tri odsto ionako skromnog BDP-a. Taj teret ne bi bez dramatičnih posledica izdržale ni mnogo snažnije privrede. Nizak nivo i spor rast ne bi smeli da nas začude; čudno bi bilo da smo prošli kroz neki znatnije različit scenario. Posrnuću smo doprineli i krajnje manjkavom zaštitom ugovora, neviđenom finansijskom nedisciplinom i besprimernom nelikvidnošću. Samo po tom osnovu i dok se to bitno ne preokrene, vajni ambijent nepopravljivo je kontaminiran. Kod nas je isporučenu robu i obavljenu uslugu teže naplatiti nego proizvesti, odnosno izvršiti. Ako uopšte postoji skandalozan bilans učinaka ove države, onda je to upravo na području održavanja finansijske discipline, što je njen primarni zadatak. Umesto da se zdušno angažuje u poslovima koji, poput ovoga, bitno utiču na poslovni ambijent, ona se naširoko upliće tamo gde joj nije mesto. Kad država propušta da uradi ono što je ključno a što niko drugi ne može da obavi, zabrinjavajuće niska stopa rasta ne bi trebalo nikoga da začudi. Čudo bi bilo kad bi se uz takvu državu privreda uspešno razvijala. Ovoj nepotpunoj listi uzroka ekonomskog potonuća može se dodati i jedan baš neobičan ako ne i bizaran razlog. Zaprepašćujuće je i prosto neverovatno da ovdašnje političko vrhovništvo ne prestaje gromoglasno da tvrdi kako smo razvojno izuzetno uspešni – te lider u regionu, te faktor opšteg napretka, te nekakva meka za strane investitore... Jedan od razloga neuspeha je to neverovatno samohvalisanje. Kako u tu samohvalu sve više veruju ne samo neobavešteni puk nego i institucije i čelnici koji formulišu i vode javne politike, ona deluje demobilizatorski i parališuće. Čemu menjati ono što je tako uspešno? Noli tangere...