Muški strah od promena

Pojedini delovi sveta trenutno prolaze kroz iskustvo erupcija hipermuževnosti. Predsednik Sjedinjenih Država nastupa kao neka vrsta pećinskog čoveka, busajući se u grudi, hvatajući žene „za p...u“ i ričući kao gorila. Kanadski profesor psihologije DŽordan Piterson privlači bezbrojne mlade sledbenike muškog pola savetujući ih da se isprave, suprotstave liberalnim mekušcima, povrate svoj muški autoritet i vaspostave stare društvene hijerarhije koje, kako veruje, predstavljaju prirodnu silu. Piterson je nešto prefinjenija verzija još jednog gurua samopomoći za muškarce, Žilijena Blanka, koji je pre nekoliko godina izazvao skandal izjavom da žene uživaju u tome da budu silom naterane na seks. Takve erupcije ranije su se dešavale na politički toksičniji način. U Italiji između dva svetska rata, Musolini je sebe stavio u središte kulta muževnosti: veliki vođa u jahaćim čizmama, s čvrsto poduprtim rukama na kožnom opasaču, namrgođen, uspravan kao da je progutao motku, isturene krupne vilice, dominirao je italijanskom javnošću kao nekom potčinjenom ljubavnicom. Drugi fašistički lideri u Evropi sledili su Musolinijev primer. Opsednuti uverenjem da je njihova nacija zapala u dekadenciju, a njena kultura omlitavila, tražili su načine da revitalizuju svoje narode demonstracijama teatralne muškosti. Hitlerov opis nacističkog podmlatka, Hitlerjugenda, na sažet način sumira taj muževni ideal: „Brzi kao hrtovi, otporni kao koža, i čvrsti kao Krupov čelik“. Fašisti su Jevreje često prikazivali kao malicioznu silu koja preti da podmuklom manipulacijom potkopa zdravlje drugih naroda i uspostavi svetsku dominaciju. Ovakav prizor, jedva prikriven u retorici pretendenata na status čvrstorukaša, i dalje predstavlja moćnu sliku u nekim delovima Evrope. Pa ipak, promoteri mržnje istovremeno su posezali i za stereotipom Jevreja kao slabića, voljnih da udovolje drugima i sklonih intelektualizmu - sve u suprotnosti s idealom muževnosti. Proširivanjem hijerarhije školskog dvorišta na čitavo društvo oni su postali prirodne žrtve siledžija. Promovisanje nasilja i hipertrofirane virilnosti nije bilo ograničeno samo na zapadni svet. O grotesknim oblicima japanskog militarizma tokom 1930-ih se dovoljno zna. Ali ono što se u približno isto vreme dešavalo u Indiji nije tako poznato. Radikalni hinduistički nacionalisti osnovali su dobrovoljačku nacionalističku paramilitarnu organizaciju Raštrija svajamsevak sang (RSS), koja sve do danas ima snažan uticaj na vladajuću Baratija džanata partiju. Inspirisana sloganima s kraja 19. veka, poput „Govedina, mišići i Bagavad gita“ (Bagavad gita je drevni indijski tekst ispisan na sanskritu, i predstavlja jednu od svetih knjiga hinduizma, prim.), RSS je oponašala evropske fašiste nastojeći da mladim hinduistima u kaki uniformama usadi sopstvene ideje o vojničkoj disciplini. Iako erupcije hipertrofirane muževnosti mogu da uslede u manje ili više isto vreme u različitim delovima sveta, do njih dolazi iz čitavog niza razloga. NJihov izvor je obično u osećanju poniženosti, ili strahu da bi poniženje moglo da se doživi. Hinduistički nacionalisti u Indiji su, što se može i razumeti, reagovali na sramotu koju je za njih predstavljala kolonijalna potčinjenost. Onako kako su oni to videli, morali su da postanu snažni kao njihovi britanski gospodari, makar to značilo i prihvatanje njima strane navike da se jede goveđe meso. Mnogi Nemci, posebno oni koji su služili vojsku, osećali su poniženje zbog poraza koji je njihova zemlja doživela u Prvom svetskom ratu, te rigidnih ograničenja koja su Nemačkoj nametnule sile pobednice. Oni su želeli da se osvete ne samo zemljama koje su ih pobedile, nego i liberalima i Jevrejima, za koje su verovali da su ih izdali. Francuzi koji su krajem 19. veka osnivali radikalno desničarske pokrete poput Francuske akcije još nisu bili u stanju da prebole poraz u Francusko-pruskom ratu iz 1871. Reakcionarni francuski intelektualci sanjali su o obnovi nacije. Neki su toliko bili obuzeti idejom francuske dekadencije da su 1940. pozdravili nemačku invaziju kao neophodni šok koji će obnoviti muževne vrline nacije. Otkud onda današnja eksplozija političkog mačizma? Otkud u SAD? Otkud u Evropi? Strah od poniženja može da ima različite uzroke. Neki mladi muškarci se osećaju ugroženim zbog feminističkih zahteva za uspostavljanje jednakosti. Iako muškarci i dalje zauzimaju većinu vodećih uloga u društvu, to više nije nešto što se podrazumeva. Štaviše, jedno moguće objašnjenje za prezir prema Hilari Klinton kao predsedničkoj kandidatkinji bilo je da je ona previše muškaraca podsećala na tačno onakav tip ženskog šefa kakav mrze. Izgleda da mnogi mladi muškarci traže ohrabrenje od gurua samopomoći koji im govore da je prirodno da muškarci budu ti koji će biti predvodnici. Drugi se možda osećaju seksualno ugroženim pokretima poput #MeToo i drugim izrazima insistiranja na ženskim pravima. Još jedna meta mačo desnice je multikulturalizam, a posebno prisustvo muslimana. Uspon žena do pozicija moći u zapadnim društvima prati i porast broja uspešnih ljudi čiji koreni nisu evropski. Opet, kao što je bio slučaj s Jevrejima u prošlosti, danas su muslimani ti koje opisuju kao pretnju zapadnoj civilizaciji: njih predstavljaju kao zilote i teroriste. Istina je, međutim, da se većina muslimana na Zapadu nalazi u podređenom položaju, što ih čini lakim metama agresivnog dela javnosti. A dok se to dešava kod kuće, sile poput Kine percipiraju se kao spoljna egzistencijalna pretnja. Ako je Klintonova bila viđena kao prezira vredna figura ženske moći, Barak Husein Obama, iako nikako nije bio mekušac, predstavljao je sve ono što mnogi ljudi ne podnose: bio je visoko obrazovan, liberalan, imao je muslimansko srednje ime, a otac mu je bio Afrikanac. Obamino predsednikovanje, koje je koincidiralo s globalnim usponom Kine, vidljivost imigranata nezapadnog porekla, te izazovi feminizma, pokazali su koliko se svet promenio. Pa su ljudi za predsednika izabrali visokog, plavokosog, hvalisavog tipa koji im je obećao da će sve vratiti na staro. Pa ipak, ispalo je nekako da je Trampova hipermuževnost krajnje neuverljiva. Uprkos njegovim izlivima i galami koju diže, i dalje se ima utisak da se iza fasade naduvanog mačizma krije prepadnuti mali belac koji zna da više nije on taj koji stvari drži pod kontrolom.