Dejstvo sankcija

Već najmanje tri decenije, a pogotovu otkako su našoj zemlji uvedene famozne „ničim izazvane sankcije“, lingvisti se ubiše dokazujući da u srpskom jeziku uvek važi dvostruka negacija: kao što kažemo „sankcije nismo ničim izazvali“ (a ne „sankcije smo ničim izazvali“), tako ćemo reći i „ničim neizazvane sankcije“, „nigde neviđen slučaj“, „nikad neostvarena zamisao“ i slično. O tome je u dva maha pisala i Politika, u okviru akcije „Sačuvajmo srpski jezik“. Najpre je, početkom decembra 2015, lektor Gradimir Aničić, pored neizbežnih „sankcija“, navodio i greške kao „nikad asfaltiranom ulicom“ (umesto „neasfaltiranom“) ili „nikad objavljeno u novini“ (umesto „nikad neobjavljeno u novinama“. Tome je suprotstavio primere pravilne upotrebe kod poznatih pisaca: „Ukaži mi se, nikad neviđena, / Ponornico vodo...“ (Desanka Maksimović), „Ali u prikrivanoj i ničim neizrečenoj uzajamnosti...“ (Ivo Andrić), slično i kod Jovana Popovića, Mihaila Lalića i drugih. Godinu dana kasnije, opet u Politici, lingvista dr Miloš Kovačević osetio se prinuđen da piše o istoj temi, u članku pod naslovom „Može li nešto biti ’ničim izazvano’“. I on je citirao jedan književni primer, ali iz teksta autora koga bi malo ko hvalio kao uzor dobrog jezika: „Sećate li se koliko sam puta Panoviću nabijao na nos mekoću srca koja ga je navodila da iz sevapa objavljuje ničim izazvane tekstualne sklepotine“. Tako je pisao Svetislav Basara, u listu Danas, samo tri nedelje pre Kovačevićevog članka. Ništa nije pomoglo. Pogrešna konstrukcija ’ničim izazvan’ i danas se skoro svakodnevno može čuti i pročitati. Otuda me je zadivilo kad sam, i opet u Politici, u rubrici „Pogledi“, našao dva primera ispravne upotrebe. Najpre 23. februara ove godine, u članku Nenada Kecmanovića o Ilidži, nekada nastanjenoj Srbima: „Kao što su svojevremeno tvrdili da su Srbi ničim neizazvani napustili Ilidžu, sarajevski mediji sada objašnjavaju...“ itd. Potom i 2. aprila, u članku Branka Raduna koji počinje rečima: „Slike brutalnog i ničim neizazvanog napada na predstavnike kosovskih Srba...“ itd. To su oni „rariteti“, one muzejske dragocenosti o kojima sam pisao u prošlom broju: primeri ispravne upotrebe oblika s kojima inače gotovo svi greše. Još o istoj temi sledećeg četvrtka.