Највећа лукавост владајуће клике у Србији је у томе што је јавност убедила да опозиција постоји. Председник Вучић проглашава многобројност изборних листа на београдским изборима „фестивалом демократије“, а режимски медији разглабају како се три главне опозиционе колоне – Покрет слободних грађана Саше Јанковића, Народна странка Вука Јеремића и за сада непостојећи Савез за Србију Драгана Ђиласа – утркују у рушењу државе, односно председника. С друге стране, ДС и ДЈБ су у Београду завршиле испод цензуса, последично и без дела чланства и вођства. Странке деснице попут ДСС и Двери фигурирају као таман довољно присутни гласови конзервативног разума, флерт Чедомира Јовановића са СНС-ом чешћа је тема од непостојеће политике ЛДП-а. Према недавном истраживању, цензус би у случају расписивања парламентарних избора прешле само коалиције око СНС и СПС. И, шта опозиција чини по том питању? Углавном ћути, уз неке изузетке. Ђиласов позив на укрупњавање антирежимских снага наишао је на одбијање ПСГ-а, углавном јер не желе „борбу за функције, већ за нову политику“. Као и друга два лидера, Вук Јеремић умирује опозициону јавност уверењима да ће некаквог савеза ипак бити. Једино што упадљиво изостаје, макар у јавности, јесу детаљи нове политике који би надишли тезу да напредњаке за добробит Србије треба склонити с власти, на челу с Вучићем.