Pukotine savremenog društva

Već sama činjenica da će u nedelju dana biti prikazano čak 98 naslova dokumentarnog filma, govori o visokim ambicijama predstojećeg Beldoksa. Festival će od 7. do 14. maja biti i u više sala nego ranije, a podatak da je deo programa namenjen i za Muzej savremene umetnosti ukazuje želju Beldoksa da se što više približi svetskim trendovima. Glavni program pratiće paralelno i industri i market, što tek navodi na visoku lestvicu koju je festival u svom 11. izdanju podigao. Kako bi sugerisao i da su se domaći filmovi približili svetskim standardima, selektori su odlučili da otvaranje u Sava centru obeleže dva nova dokumentarca srpske produkcije – Slatko od Ništa Borisa Mitića i Poslednja avantura Kaktus Bate Đorđa Markovića. I oba su vrlo specifična u svom izrazu. Prvi je satirična dokumentarna parabola u kojoj Ništa vraća Sve na svoje mesto. Slatko od Ništa je satirična dokumentarna parabola gde Ništa, umorno od našeg nerazumevanja, beži od kuće i dolazi da nam se obrati prvi i poslednji put. Dokumentarne kadrove Ničega snimali su direktori fotografija u 70 zemalja, a glas Ničega, koje nam se sve vreme obraća u stihu, snimio je Igi Pop. Film je imao premijeru na 70. festivalu u Lokarnu, nakon čega je primljen na više desetaka festivala i bijenala umetnosti, uključujući i prestižni festival IDFA, te Moskvu, Švajcarsku, Sofiju, Kijev, Stokholm, Talin, London, Ženevu… Drugi film je jednako intrigantnog sadržaja. Poslednja avantura Kaktus Bate Đorđa Markovića priča je iz prošlosti. U njemu, Aleksandar Zograf, proslavljeni animator, otkriva neobični strip iz Drugog svetskog rata. NJegov junak je Kaktus Kid, mali kaktus zarobljen u svojoj saksiji. Zaintrigiran, Zograf započinje istragu kroz život kreatora Kaktus Kida – manje poznatog umetnika Veljka Kockara. Uskoro, otkriva da je Kockar bio uhapšen odmah po oslobođenju Beograda 1944. Optužen da je bio agent Gestapoa, ubrzo je i pogubljen. Zografova istraga otkriva daleko kompleksniju priču: Kockarov identitet i umetnički radovi bili su ukradeni, vrlo je verovatno da je bio u ljubavnoj vezi sa devojkom vojnika gerile i da je crtao antikomunističku propagandu za naciste… Kockara je u filmu otelotvorio Milutin Milošević, a pojavljuju se Tihomir Stanić, Ana Mandić, Viktor Savić i drugi… Zanimljiv je i podatak da je muziku pisao Kralj Čačka. Ipak, daleko intrigantniji su gosti festivala, koji će kao i svakom događaju dati na značaju i svečanosti. Ove godine, Beldoks u fokus stavlja nekoliko autora koji prevazilaze opuse klasičnih dokumentarista. Jedan je Ejbel Ferara, daleko poznatiji po svojim igranim provokacijama. Drugi je Ulrih Zajdl, koji se nikada nije deklarisao kao reditelj dokumentarnih filmova, već kao autor koji na sebi osoben način prikazuje svet u kome živimo. Ejbel Ferara predstavlja se novim dokumentarnim filmom Trg Vitorio. Sem igranih, Ferara je potpisao i značajan broj dokumentarnih ostvarenja, u kojima se vraća na ona mesta odakle je potekao on ili njegova familija, ili se bavi onim što ga se lično tiče. Ako je u dokumentarnom filmu Ulica Malberi iz 2010. godine uspeo da rekonstruiše mesto odakle je započeo svoju filmsku karijeru 1975, a dokumentarcem Chelsea on the Rocks da oživi i čuveni hotel Čelzi u srcu NJujorka, Ferara sada donosi dokumentarac Trg Vitorio kojim slavi čuvenu rimsku „pjacu“. To je jedan od čak dva dokumentarca koje potpisuje u prošlogodišnjoj produkciji. Drugi film Uživo iz Francuske posvećen je oslikavanju živih izvođenja muzike koju je koristio za svoje igrane filmove, kojih nije bilo tako mnogo. Film Trg Vitorio je hronika najživljeg trga u Rimu, na kome se sve multikulturne različitosti ovog grada osećaju u potpunosti. Trg je jedan konstantno živahni multietnički centar u kome žive i Rimljani i Azijati, i Afrikanci i Indijanci. Prolazeći trgom, Ferara se upušta u razgovore sa njima o njihovom poreklu, razlogu dolaska, želji za ostankom. I opstankom u surovom savremenom svetu. Upravo zbog svoje vrlo slikovite strukture, Trg Vitorio je postao i stecište mnogih umetnika, kao i samog Ferare, koji zato upravo strukturom dokumentarnog filma uspeva da prodre do srži i da uđe u unutrašnjost njegove jedinstvene dimenzije. Jer Trg čine ljudi i njihove priče. A svojim pristupom, Ferara im otvara vrata da mu se uveliko povere. Kao što je i akcentovao različitosti u dokumentarcu, tako je i svoju karijeru gradio na žanrovskim i tematski krajnje različitim ostvarenjima. Rođen u Bronksu, Ferara je počeo snimajući filmove sa super 8 kamerom, pre nego što se naširoko pročulo za njega zahvaljujući filmovima Driller Killer i Ms. 45. Ova dva ostvarenja ispunjena žestinom i nasiljem, kao i osobenom stilizacijom, postavila su visoko letvicu očekivanja od njegovih potonjih radova. Ferara ih nije razočarao. Koliko god da su studiji želeli da ga prisvoje, on je ostao dosledan svom avangardnom pristupu filmu, te je tako potpisao neka od kultnih ostvarenja, poput Zlog poručnika iz 1992. godine, dela koje je vrlo brzo steklo status kultnog. Rađen u gotovo dokumentarističkom maniru, taj film je upravo i naglasio Ferarinu težnju ka jeftinim a provokativnim delima. NJegova obrada fantastičnih Kradljivaca tela, te vampirska poslastica Zavisnost, triler Zmijske oči sa Madonom, crnohumorna Sahrana, religijska ekstravagancija Marija i brza komedija Priče o go-go igračicama, obogatile su na različite načine njegovu karijeru sve do novog doba kad potpisuje apokaliptični 4:44 Poslednji dan na Zemlji i biografski Pazolini, o njegovom očito omiljenom autoru i inspiraciji. Karijeru između popunio je video spotovima, pokojom serijom i, naravno, dokumentarcima. Koliko god je svaki od filmova bio različito primljen i kod publike i kod kritike, Ferara je bez sumnje ostao dosledan svom specifičnom stilu i nezavisnoj produkciji, što mu je i obezbedilo status kultnog autora. Trg Vitorio je sledeći film u nizu kojim on svoj status opravdava. S druge strane, slično kontroverzan svakako je i Ulrih Zajdl, koji je uvek u fokus svojih ostvarenja stavljao realne ljude i realne ljudske priče. NJegov stil odlikuje oštrina, kroz čiju prizmu posmatra pukotine savremenog evropskog društva. A u takvom društvu vidljive su brojne deformacije. Zajdl ih iznosi bez ulepšavanja, ukrašavanja, stilizacije. NJega globalni problemi zanimaju kroz prizmu malih, nevidljivih ljudi na margini društva. Ili, kako sam kaže, fokusira se na velike male životne stvari. Za ovdašnje festivalske sladokusce postao je nezaobilazno ime kad su provokacije u pitanju, još otkako ga je domaća publika upoznala sa dva više nego provokativna ostvarenja prikazana krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih godina na Festu, kao što su Modeli ili Pasji dani. I svako njegovo naredno ostvarenje, zaključno sa poslednjim filmom Safari, očekivano je sa posebnom pažnjom. Stoga je sasvim izvesno da će retrospektiva posvećena ovom austrijskom reditelju, koju je pripremio predstojeći Beldoks, biti više nego intrigantna. Na njoj, videćemo neka ostvarenja prvi put. Na programu je njegov diplomski rad Matura, zbog kojeg je izbačen sa Filmske akademije, jer su profesori smatrali da će narušiti ugled te institucije. Tu je i film više nego intrigantnog naslova – Dobre vesti: kolporter, mrtvi psi i drugi ljudi iz Beča – koji se nalazi na listi 10 omiljenih filmova Vernera Hercoga. Film Isus znaš snimljen je tokom ispovesti u jednoj crkvi, gde su vernici svašta ispovedali, a Gubici su očekivani smešten je u zimu 1992. i prati život vođe drumskih bandita. Sledi film Životinjska ljubav koji se i dan danas smatra najuznemirujućim filmom njegovog opusa, kao i film U podrumu, u kome prati krajnje neobične hobije običnih sugrađana u njihovim podrumima. Interesantno je svakako da su obojica autora specifičnim stilom oslikali svet u kome živimo i zaintrigirali nas time. Beldoks će biti dobro mesto da se ispita da li su oni zapravo demantovali stvarnost u kojoj živimo.