Noje i pčele

Evo me u Vidovu! I odmah sam se latio ozbiljnog posla, možda najvažnijeg u životu. Počeo sam da gradim Nojevu lađu, ali ne samo za potrebe mog filma, već radi golog opstanka! Koliko danas, sutra, može da grune kiša meteora ili počne treći svetski rat, a što mu dođe na isto, i ne možeš, tek tako, kao ovca spremna za klanje, da čekaš predstojeće belosvetske kataklizme. E, sad, Gospod je, preko Enoka, javio Noju kada će otprilike da pusti Potop i dao mu je, čak, i plan za gradnju lađe i koje sve životinje, sa sobom i porodicom, da u nju utovari. Nego, nešto se ne sećam da je Noje na lađu poneo i košnice sa pčelama. Da li je na pčele zaboravio ili mu je Gospod, izričito, zabranio da ih ponese sa sobom? U tom slučaju, da li je Gospod, zaista, imao nameru da spasi Noja od Potopa? Jer, bez pčela čoveku nema života, a Nojeva lađa, po planu Gospoda, trebalo je da ima oblik mrtvačkog sanduka!? Elem, ne znam šta se desilo sa Nojem i pčelama, ali moja lađa sigurno neće imati oblik mrtvačkog sanduka! Praviću je u obliku srpskog opanka šiljkana ili vikinškog broda, a to mu dođe na isto! Kao što su Vikinzi i Srbi, pokazaće se, jedan te isti narod! U knjizi Karlo Veliki nije postojao njen autor Milenko Nikolić piše: „Naša vladajuća nauka prevodi reč met sa vino, a met je med! Met je srpsko ime i za med i najstariji lek. Od reči met dolazi i reč medicina, samo što Vikinzi i Nibelunzi nisu pili met odnosno srpski med, već medovaču, a to je srpsko piće. Rakija zaslađena medom još i danas je srpsko omiljeno piće!“ Da su Srbi i Vikinzi jedan narod o tome, po Nikoliću, svedoče i šlemovi sa rogovima, jer baltički Serbi se i danas kite ovim šlemovima a da ne znaju da su rogovi najstariji simbol starih Srba, najstarija kruna boga Svaroga, a njihovi carevi imali su tu krunu na svojim štitovima sve do 16. veka. Sa tom rogatom krunom je, navodno, i knez Lazar krenuo na Kosovo... K. G. Jung, moj guru iz Švice, ovde se upliće: „Meni je najveći dokaz da su Vikinzi i Srbi jedan narod baš ta rakija, mislim, medovina! A to govori i nešto drugo, mnogo važnije: da je Noje na lađu, bez odobrenja Gospoda, ipak, uneo košnice sa pčelama! Jer, kako da se, bez pčela, pravi medovina?! Ispada da je i Noje bio Srbin te da je i tvorac starog srpskog kalendara, koji beleži vreme od posle biblijskog Potopa pa smo danas u 7527. godini! A to je vreme Lepenskog vira i Vinče i treba li da ti dalje objašnjavam šta to znači!?“ Sa Vlastom Kalcem, konopcem razmeravamo veličinu moje lađe, pobijamo kočiće, kad Bilja zove iz Beograda da pita da li će na mojoj lađi biti mesta i za njene biljke sa terase u Gročanskoj? A, dole, u Beloj Palanci, još se po kafićima prepričava poseta mog Aleka fabrici Leoni u Nišu. Kao, iz Bele Palanke otišla jedva dva autobusa da dočekaju Aleka u Nišu. Neće, bre, više ni belopalanačka sirotinja da luta po Srbiji samo za par sendviča, već traže i 1.000 dinara pride! I kako li je mom Aleku kada, recimo, drži vatren govor u fabričkom krugu niškog Leonija, a zna da se ne obraća Nišlijama, već, „sendvičarima“ iz Bele Palanke, Babušnice, Vlasotinaca, Leskovca, Aleksinca... To mora da je gadan osećaj, jadno pozorište. Treba, zaista, imati stomak da bi prihvatio takvu ulogu vođe. Moja Crna me, pak, savetuje: „A što se ti toliko uživljavaš u muke tvog Aleka? Bolje počni da se uživljavaš u ulogu novog Noja i počni da gajiš pčele.“