Napisah ono što mislim

Kada je Milovan Đilas na sudu izgovorio: „Mislio sam baš to što sam napisao“, ovaj legendarni revolucionar osuđen je, najpre, na tri godine zatvora. A napisao je, ni manje ni više, da treba uvesti višepartijski sistem. Te, davne 1955. godine, takvima nije bilo mesta drugde nego u zatvoru. Ovo pitanje – šta si mislio kad si to napisao – postavljeno mu je zbog drugih „jeresi“ još tri puta, na kasnijim suđenjima, i svaki put su i odgovor i kazna bili isti. Jasno je da sudijama nije bilo važno šta drug Đido misli, nego da se predomisli i odrekne napisanog. Legenda je započela onog trenutka kad je Đilas to odbio. Mnogima je rečenica „Mislio sam baš to što sam napisao“ postala svetionik. Odbrana slobode, razuma i dostojanstva. Tek kad vidiš odgovor, jasno ti je koliko je samo pitanje glupo. Kako, šta sam mislio? Pa lepo ti piše! Ako si pismen - ućuti, ako nisi – nestani! Veliki pesnik Brana Petrović je jednom o tome pisao, baš u NIN-u. Mangup, kakav je bio, Brana nije odoleo da kaže ono što niko od nas nije. Pa napisa - i ja bih tako postupio, samo da nisam kukavica! Lepo reče Marks, istorija ima tendenciju da se ponavlja: prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa. Kad doživeh da me sudu tuži Marijan Rističević, a sudija pita – šta ste hteli da kažete u tekstu „Rističevića za ombudsmana“, šta drugo da kažem nego baš ono što je Milovan Đilas rekao? Mislila sam, rekoh, baš to što u tekstu piše. Da ova zemlja ide bestraga. Da na rukovodećim mestima sede plagijatori i neznalice, keramičari, vlasnici pečenjara, polusvet... Da bi stoga baš zgodno bilo da nam Vučić, na upražnjeno mesto ombudsmana, stavi nekog poput Rističevića, legendarnog vicešampiona TV rijalitija Farma, koje se pristojan svet jednostavno gnuša. Takav da nam bude ombudsman, savest nacije. Nesuđeni ombudsman je posle pola godine tužio (i NIN i mene) sudu, tražeći naknadu za duševni bol (kako reče, za „bol u stomaku“) u vrednosti od 300.000 dinara. Što pred ekonomistu odmah stavlja dilemu o korisnosti. Novac služi da poveća zadovoljstvo – ili da smanji neprijatnost, a mučnina od bliskog susreta sa učesnikom Farme daleeeko je veća od novčane kazne! Ali, sud je – sud, što reče Balašević, i tako, nađosmo se na sudu. Ne bi meni teško palo suđenje, da ne volim da gledam CBS-ovu seriju Sudija DŽudi, gde prikazuju snimke stvarnih suđenja u SAD, od pre par godina. Sudija dođe, ispita parničare, a najveća kazna koju sme da propiše je 5.000 dolara. Ako treba, sudija DŽudi ode da telefonira i ispita svedoka koga stranka želi da prikrije, vrati se – i presudi. Sve traje petnaestak minuta, zajedno sa reklamama. Isto suđenje ovde traje najmanje tri godine. Naravno, pod uslovom da ikad počne! Šta su, zaboga, radili ti ministri pravde, te Malovićke, Dušani Petrovići, i ostali, koji su to časno mesto zauzimali? Nije li se mogla doneti odluka – zakon – šta god – gde će da piše da u parničnom postupku suđenje traje dvadeset minuta? Šta će ti više? Svi donesu dokaze, kažu šta imaju, pa sudija presudi. Lepa vest je što je sudija na našem ročištu pomalo ličila na sudiju DŽudi. U tužbi, glavna (smislena) optužba je bila da Rističević ne poseduje nikakve firme, i još, da firmu ne bi ni umeo da vodi, jer jedva ume virman da popuni. Na odgovor odbrane, da njegova žena poseduje firme o kojima se govori, te da je prema Porodičnom zakonu to njihova zajednička imovina (što će reći da ih Rističević i te kako poseduje), sudija je samo pitala – da li vaša supruga poseduje, ili je posedovala navedene firme? Kad je Rističević odgovorio da ne zna – nema tog sudije koji ne bi video da tužilac laže! Suđenje bi u SAD tada bilo zaključeno, a ovde je ostalo da za šest meseci (!!!) glavni urednik NIN-a da izjavu. Gde će reći kako se zove, da je glavni urednik NIN-a... pa će onda proći još ko zna koliko meseci da se presuda donese. Ko se to igra našim životima? Eh, da... Da je Višem sudu u Beogradu predsedavala sudija DŽudi, sigurno me ne bi pitala - šta sam mislila kada sam napisala da je Rističević „malo neobrazovan“. Ko god je pratio ovu seriju, siguran je da bi mu sudija DŽudi sama odgovorila – pa sam si rekao da ne znaš ni virman da popuniš, nisi ti malo, ti si mnooogo neobrazovan! Bilo kako bilo, istorija se ponovila kao farsa. A ne mora tako da bude.