Čuju li šta im se govori

Sve se može kad se hoće: vesti iz rubrike „ujedinjenje opozicije“ govore da je, izgleda, gotovo izvesno da će biti postignuta saglasnost Dragana Đilasa i Vuka Jeremića – istog onog koga je Đilas, svojevremeno, izbacio iz Demokratske stranke. Komplikovanije, ali ne sasvim nemoguće, deluje dogovor sa Sašom Jankovićem, iako na relaciji Đilas-Janković nije bilo ranijih dramatičnih sukoba, a sva trojica su, koliko proletos, oprobala saradnju na beogradskim izborima. Janković je, u međuvremenu, prekinuo saradnju sa Draganom Šutanovcem, koji ga je podržao na prošlogodišnjim predsedničkim izborima - što više i ne deluje previše bitno, s obzirom na to da je Šutanovac podneo ostavku na mesto predsednika DS, koja je, na beogradskim izborima nastupila sa Socijaldemokratskom strankom Borisa Tadića (napustio DS zbog Đilasa) i Novom strankom Zorana Živkovića (napustio DS zbog Tadića). Komplikovano? Vrlo. I prilično dosadno. A pomenute su samo epizode iz međusobnih odnosa petorice lidera opozicionih stranaka. A sve ih je (što lidere, što stranke, ako uopšte više postoji ta razlika) teško i nabrojati, s obzirom na svakodnevno „rađanje“ novih. I nije da, onako zaokupljeni sobom, svi ti lideri i sve te organizacije nisu svesni činjenice da, pojedinačno, na nekim potencijalnim izborima, ne bi imali šanse da se domognu parlamenta. Jasno im je i da zato neki oblik udruživanja nije samo u opštem interesu (zaustavljanje srljanja u jednopartizam) nego i u njihovom, ličnom (opstanak na političkoj sceni). Ono čega obično nisu svesni, jeste činjenica da to što su, svojevremeno, bili osvojili neki značajan broj glasova, ne znači da i danas „raspolažu“ tolikom podrškom među biračima. I da je svako planiranje budućnosti na osnovu tako zamišljenog „kapitala“, ravno romantičnim snovima šiparice iz prošlog veka o princu na belom konju koji stiže da ih povede u srećnu budućnost. „Ne misliš, valjda, da je normalno da idemo na gomilu sa raspalom tom-i-tom strankom i da stojim sutra na nekoj bini sa tim-i-tim, pa da propadam u zemlju dok slušam šta govori“ – tu, ili neku sličnu rečenicu čućete ovih dana u neformalnim razgovorima od članova različitih partija, čim započnete priču o problemima u opozicionim dogovorima, uprkos silnom deklarativnom zalaganju za ukrupnjavanje scene. I sve to uprkos brojnim primerima koji dokazuju da nema garantovane podrške birača o kojoj u strankama još umeju da maštaju. Recimo: na predsedničkim izborima prošle godine, Saša Janković je u Beogradu osvojio 220.585 glasova, a Vuk Jeremić 57.993 - što je ukupno 278.578 glasova. A ovog proleća, na beogradskim izborima, obojica su bili u bloku koji je predvodio Dragan Đilas i koji je osvojio 154.600, odnosno skoro 124.000 glasova manje od zbira njihovih rezultata godinu dana ranije. Ima, naravno, objašnjenja prema kojima je za „manjak“ glasova zaslužna netrpeljivost simpatizera stranaka koalicije prema pojedinim partnerima u njoj, ali, biće da je nekog uticaja na ishod imala i ponuda: na beogradskim izborima učestvovali su, recimo, Aleksandar Šapić (osvojio 73.481 glas) i pokret Ne da(vi)mo Beograd (28.071 glas) i vrlo je moguće da su ti birači godinu dana ranije podržali Jankovića ili Jeremića. Potom – iza Jankovića je na predsedničkim izborima stajala DS, koja je na beogradskim izborima, sa SDS i NS, napabirčila 18.297 glasova. A neki glas sa „računa“ Jankovića i Jeremića na predsedničkim izborima, mogao je ove godine na beogradskom glasanju biti, recimo, poklonjen LDP-u (1.957) ili nekadašnjem demokrati Marku Bastaću (3.841). I sve to kad se sabere – beogradski rezultati Šapića, NDMBGD, DS-SDS-NS, LDP i Bastaća – dobije se 125.647 glasova, odnosno, nešto malo više nego što je koalicija oko Đilasa „izgubila“ u odnosu na prost zbir predsedničkih rezultata Jankovića i Jeremića. Iz navedenog primera, dakle, vidi se da pojava novih igrača može biti jedan od razloga zbog kojih stranke nikako ne bi smele planirati delovanje uzdajući se u „vlasništvo“ nad glasovima. A da pojava konkurencije, koja deluje privlačnije, nije jedino što može dovesti do osipanja jednom osvojenih glasova, već da ima nečeg i u ponašanju aktera, govori, recimo, primer koalicije Dosta je bilo i Dveri. Pre samo godinu dana, na predsedničkim izborima, Saša Radulović je u Beogradu osvojio 14.129 glasova (1,54 posto) što je tada tretirano kao samo trenutni loš rezultat u odnosu na čak 93.644 (11,15 odsto) glasova u Beogradu na parlamentarnim izborima 2016, kada je DJB ukupno, na teritoriji Srbije, osvojio 6,02 glasa. Radulovićev rezultat sa predsedničkih izbora pravdan je, između ostalog, nemogućnošću birača da shvate čuvenu poruku „jedan kandidat je bolji od dvojice, pa ćemo mi zato kandidovati trećeg“ i raznim spoljnim faktorima. Zato je pokret koji je u jednom trenutku delovao perspektivno odlučio da zadrži oštar kritički stav (prvenstveno) prema drugim opozicionim strankama i izrazito nabusit odnos prema medijima, tačnije prema šačici glasila koja se još uvek drže osnovnih profesionalnih pravila. Koalicija sa Dverima trebalo je da posluži kao „osigurač“ za prelazak cenzusa, a kampanja vođena pod sloganom „Da ovi odu, a da se oni ne vrate“, ozbiljno je pretegla u pravcu borbe protiv „onih koji bi da se vrate“. I dobili smo to što smo dobili: 31.705 glasova nije bilo dovoljno za prelazak cenzusa, ali je zato bilo nekoliko stotina glasova manje od prostog zbira onog „trenutno lošeg“ rezultata DJB sa predsedničkih izbora i 18.089 glasova koje je u Beogradu 2017. nakupio predsednički kandidat Boško Obradović. A nije da, bez obzira na to čime se pre ulaska u politiku bavio, Radulović nije imao priliku da nauči da birači baš ne vole opozicione stranke koje se, u kriznim situacijama, svom snagom posvete borbi protiv – drugih opozicionih stranaka. „Lekcija“ koju je o tome dao Srpski pokret obnove delovala je upečatljivo i nezaboravno: odlukom da ne bude deo Demokratske opozicije Srbije, raznorodne koalicije koja je 2000. porazila Slobodana Miloševića, najveća opoziciona stranka iz devedesetih doživela je debakl od koga se nikad nije oporavila. Te godine, sa osvojenih 3,3 odsto glasova, stranka nekadašnjeg „kralja ulica i trgova“ ostala je ispod cenzusa, da bi kratkotrajno „živnula“ na izborima decembra 2003, kada je sa Novom Srbijom svog nekadašnjeg člana Velimira Ilića osvojila 7,7 odsto. Poslednji put SPO je samostalno okušao sreću 2007, ali se ponovo strmeknuo ispod izbornog praga i odlučio za sigurniji put do poslaničkih mandata i drugih sinekura – kroz koalicije, ako je moguće sa vladajućom strankom (sa DS 2008, sa SNS od 2014). Ukratko, dakle – koliko god koristili priliku da daju argumente za poslovicu „sto ljudi, sto ćudi“ - birači su, kad god je Srbiju gušila čvrsta ruka, prilično složno poručivali da žele zajedničku akciju opozicije koja bi ih oslobodila opasnog stiska. A opozicija je, s druge strane, povremeno shvatala poruku, ali je to prosvetljenje nikad nije dugo držalo – o čemu ne govori samo sva ona buka i bes sa kojima se raspao „pobednički DOS“ (propustivši da zaista dovede do promene sistema i ustanovi institucije koje bi mogle predstavljati branu povratku autokratskih tendencija) već, recimo, i onaj kratkotrajni „ujediniteljski“ blesak, zahvaljujući kome su odbranjeni izborni rezultati koalicija Dveri-DSS i LDP-SDS-LSV (Čeda-Boris-Čanak) na parlamentarnim izborima 2016, da bi lekcija o efikasnosti saradnje bila zaboravljena čim su rezultati zvanično proglašeni. I opet smo, tako, stigli u situaciju koja bi se mogla opisati sa „ista meta, isto odstojanje“ – i to uz žmurenje na jedno oko, jer takva definicija ne uzima sasvim u obzir stanje u državi i njenim institucijama, uslove života građana i rasulo u opoziciji. A to je sve lepo objasnio Darko Glišić, predsednik Izvršnog odbora SNS, izgovorivši niz reči kojih bi se, tako poređanih, političar u nekoj sređenoj i razvijenoj zemlji ozbiljno postideo: „Demokratija? Stvarno ne razumem šta je to. Demokratija je fraza koja nam je nametnuta spolja i kojom mlati ko god stigne“. I šta sad? Recimo da je pohvalno to što je Dragan Đilas, trenutni glavni pozivar na opoziciono udruživanje, u prošlom NIN-u priznao da odgovornost za stanje u zemlji, osim vlasti, snosi i opozicija – posebno onaj njen deo koji je bio vlast, a nije uspeo da napravi „sistem koji bi sprečio ovo što nam se danas dešava“. Smatrajmo i da je obećavajuće to što, uprkos primedbama na predloženi okvir saradnje, iz svih opozicionih pravaca stižu procene da će – ako ne pre, ono tamo negde pred izbore – nekakav dogovor biti napravljen. Ali, da li je to dovoljno za nadu da su lekcije savladane i da se nazire put iz stanja u kome je celokupna država podređena interesima uske grupe ljudi? Đorđe Pavićević, profesor Fakulteta političkih nauka, nije stekao utisak da je ozbiljnost situacije dovela do prosvetljenja u opozicionim redovima: opozicione stranke su, kaže, zaglavljene u večitom problemu – bave se sobom, a ne onim što bi trebalo da rade. „Ne shvataju da je potrebno da stvore kredibilnu alternativu i pokažu da su sposobni da vode državu“, kaže sagovornik NIN-a i upozorava da, ukoliko zaista postoji namera da se nešto uradi, trebalo bi da postoji i svest da tu nema brzog uspeha. A kako se „kredibilna alternativa“ stvara? Pa, recimo, onim čega nema u stranačkoj ponudi – nuđenjem platformi oko kojih bi se građani okupljali, definisanjem ideja koje bi ih animirale da se priključe i tako stvore ljudsku bazu neophodnu za dostizanje cilja. „Izgleda da postoji očekivanje da će vlast da im padne u ruke. Kao da veruju da je dovoljno da budu tu i da je važno samo kako će se pozicionirati unutar opozicionog bloka pred taj pad, a ne kako će opoziciono delovati“, kaže Pavićević. I još ističe da jeste važno da se opozicija ukrupni, ali da nije presudno da li je to jedan blok ili ne. Uostalom, kao pokazna vežba iz koje bi se moglo zaključiti da je možda bolje oformiti programski srodne blokove koji međusobno sarađuju, moglo bi poslužiti iskustvo koalicije DJB-Dveri na beogradskim izborima: biračima zaista nije lako da „svare“ ono što je, samo godinu dana ranije, Saša Radulović nazivao „frankenštajn koalicijama“. Pavićević veruje i da je pogrešna taktika praviti front „za“ i „protiv“ Aleksandra Vučića. To je, kaže, upravo ono što Vučić želi i zamka u koju opozicija stalno upada, svrstavajući se tako u – gubitnički front. „Zašto nema aktivnije politike u raznim oblastima? Imamo ministre koji prave gluposti, ali nemamo alternativne modele delovanja u tim oblastima“, primećuje sagovornik NIN-a. Na uobičajeni malodušni kontraargument da opozicija nema kanale kojima bi sa takvim eventualnim modelima upoznala birače, profesor FPN-a kaže da nije lako biti u opoziciji, u situaciji kad su zarobljeni državni resursi i kad se oni zloupotrebljavaju u partijsko-političke svrhe, otežavajući političku borbu. „Nije tačno da baš nema gde da se čuje glas opozicije, ali postoji sve manje takvih mesta, za šta su zaslužni i oni sami“, kaže Pavićević. „U situaciji kad si blokiran i institucionalno i medijski, moraš sam da praviš te prostore, a ne da pokušavaš politički da kapitalizuješ ono što su drugi uradili– kao što se dešavalo u Nišu, Požegi, Savamali...“ A kako bi mogla izgledati saradnja, ako nije reč o pravljenju zajedničkih izbornih lista i čekanju da se prebroje glasovi, kako bi se obnovili sukobi? Neke prilike su već propuštene, upozorava Pavićević i podseća na potrebu zajedničkog rada u oblasti kontrole izbora, biračkih spiskova, sprečavanja potkupljivanja birača... Što je sve moguće i bez jedinstvenog programa i zajedničkih tela oko kojih se trenutno lome koplja. Pa onda: organizovanje informativnog centra, pružanje pravne pomoći ljudima koji stradaju od vlasti, zajednički fondovi za pružanje takve pomoći – neki su od potencijalnih oblika saradnje opozicionih stranaka koje navodi naš sagovornik, a koje do sada nismo videli. „To izlazi iz okvira na koji su naučili da politički deluju“, kaže Pavićević. Na spisku aktivnosti kojima bi opozicija mogla da se bavi važno mesto zauzima i traženje međunarodne podrške – umrežavanje sa srodnim akterima, ali i obaveštavanje međunarodnih institucija o problemima za koje je odgovorna vlast – od koruptivnih poslova, do različitih vidova gušenja preostale demokratije u Srbiji. I tu dolazimo do tužne priče iz parlamenta u kome je gotovo potpuno ukinuta mogućnost kritike vlasti. A da problem bude veći, odluku o eventualnom izlasku iz Skupštine trebalo bi da donesu stranke čija je reprezentativnost, posle beogradskih izbora, u najmanju ruku – diskutabilna. U rešavanju teške dileme „otići ili ostati“ trebalo bi, kaže Pavićević, voditi računa o činjenici da je Skupština važan izvor prihoda za stranke i da bi ostavke mogle izgledati kao samoubistvo. „Ali, neki zajednički oblik bojkota ili opstrukcije ili delovanja bi trebalo da postoji. To je dobra prilika da se parlamentarne i vanparlamentarne stranke dogovore o zajedničkom nastupu, jer su jedne drugima potrebne u ovome. Parlamentarne, da se malo oporave ako mogu, vanparlamentarne da koriste i institucionalne resurse i dobiju veću težinu. Ali, teško je očekivati takav uzajamno koristan dogovor“, kaže sagovornik NIN-a. A ide i leto, vrućina, odmori, more...