Spin za kraj

Tante za kukuriku: Tim na čelu sa direktorom RZS sugeriše da bi za Srbiju bilo najbolje rešenje u kome bi se Trepča i Feronikl trampili za kompleks na Šar planini Koji od ova dva stava bi odabrao prosečan građanin Srbije, ili planete svejedno, da mu se ponude: volim majku koja me neguje, ljubi, grli i hrani ili volim majku koja me bije? Sličan sugestivni model imalo je jedno od ukupno dva istraživanja o odnosu građana prema Kosovu i Metohiji i demografskim, socijalnim i ekonomskim perspektivama u zavisnosti od modela za rešenje tog problema. Iako je anketu i analizu stavova građana sprovodila najeminentnija istraživačka agencija u Srbiji, nemoguće je ne uočiti sugestivnost koja je krojila dobijeni rezultat. Možda je samo slučajnost što je drugi čovek baš te agencije, Marko Uljarević, jedina osoba, od mnogih s kojima se predsednik Srbije čuje svakodnevno, koja mu postavi pitanje: kako ste? Drugo istraživanje sproveo je, pak, tim na čelu sa Miladinom Kovačevićem, direktorom Republičkog zavoda za statistiku, a na promociji je govorio i predsednik PKS Marko Čadež. Obe studije koordinisala je i predstavila Fondacija za otvoreno društvo, kojoj bi se moglo oprostiti, ali ne i PKS-u, što se već u pozivnom pismu za javno predstavljanje rezultata oprostila s Metohijom. Nije prvi put, ali jeste za domaću upotrebu da država sama otpiše Metohiju, dajući Prištini prostor da se oslobodi jezičkih stega kakva je sintagma privremene institucije ili pak oblast čije bi ime Albance nastavilo da podseća na dugovečnost tamošnjih manastira SPC. Dve odvojene analize su političkim ocenama, izborom hipoteza, antiteza i modela isuviše podsetile na zaključke do kojih je predsednik Vučić bez „analiziranja“ već došao. Ako je istraživanja naručio da i nama ostalima bude kristalno jasno šta je za nas najbolje - neka je. Ali čemu onda unutrašnji dijalog o KiM? Vučić je nedavno, između ostalog, podsetio i na prevelika davanja Beograda za KiM (između 520 i 530 miliona evra godišnje), a za srpske sredine južno od Ibra 30 puta više nego Priština i EU zajedno. Priznao je da se u pojedinim javnim preduzećima isplaćuju zarade hiljadama ljudi koji uopšte ne žive na KiM. „Nismo u stanju da pročistimo te spiskove, jer svaki put imate revoluciju“, priznao je, iako su one ukinute zaključkom Vlade iz oktobra 2012, kojim se od nadležnih organa zahtevalo da utvrde ko od zaposlenih, osim plata iz budžeta Srbije, prima zaradu i u kosovskom sistemu. Ta mera još nije sprovedena, jer nam u suprotnom KiM ne bi bilo „takav trošak“. „Za razliku od svih prethodnih, ova vlada će taj problem početi da rešava. A građani će znati kako je za Srbe na KiM potrošen svaki dinar iz budžeta“, kazao je tada vicepremijer. I nije slagao. Za razliku od prethodnih vlada, on se latio problema i rešava ga tako da su duple plate samo kolateralna šteta. Ni novac za Srbe na KiM neće biti nepoznanica, jer ga više, po najpozitivnijoj verziji budućnosti PKS-a i Kovačevića - neće ni biti. Sve u svemu, u toj analizi zaključuje se da je svaka opcija sem jedne - „konačnog rešenja“ - pogubna za ekonomiju, demografiju i život. I da Srbija drugačije nema budućnosti. Krenimo redom. Istraživanje počinje pitanjem gde je Kosovo u kontekstu ostalih izazova Srbije i šta o različitim rešenjima ovog pitanja misle građani - tu se, između ostalog, zaključuje da je rešavanje statusa „daleko iza ekonomskih pitanja, zdravstva i korupcije“ (svega osam odsto građana smatra ga najvažnijim, a 22 odsto među tri najvažnija). Ne naglašava se, međutim, da im je Kosovo daleko ispred EU integracija, koje svega dva odsto građana smatra glavnim, a devet odsto među tri glavna pitanja, a ono se u obe analize predstavlja kao antipod Kosovu u Srbiji. Podrazumeva se, ne bez razloga, da Srbije nema u EU ako je Kosovo u Srbiji, ali se rečju ne nudi mogućnost da Srbije ima u nekoj drugoj organizaciji, što nije opcija koja u međunarodnim prilikama ni danas, a kamoli u budućnosti, ne postoji. Barem ništa manje od mogućnosti razmene teritorija s Kosovom, koja je centralna i detaljno razrađena (pozitivna) opcija u analizi ekonomske budućnosti. Poređenjem stavova iz avgusta i decembra 2017. primećuje se pad interesovanja za KiM kao i uverenja da će Srbija sačuvati svoj uticaj na Kosovu. „Ne postoji jedinstven stav o rešenju, iako najveći broj građana (28 odsto) veruje da je to vraćanje Kosova Srbiji, zastupljena su i druga kompromisna rešenja“, kaže se u sižeu rezultata, ali ne i da najmanje građana (sedam odsto) veruje u rešenje koje se u ovom trenutku u politici Srbije čini najizvesnijim - nezavisna država sa personalnom i teritorijalnom autonomijom za Srbe. Više je ponuđenih odgovora bez realnog izbora kao, na primer, opcija: „Problem Kosova je ključna prepreka za ekonomski razvoj i krajnje je vreme da se prihvati realnost i nađe kompromisno rešenje sa Albancima“/ „Srbija ne treba da prihvati nikakve kompromise vezane za Kosovo, bez obzira koliko to usporava njen ekonomski razvoj, porast životnog standarda i zapošljavanje“, (opcija neodlučan se podrazumeva u svim tvrdnjama). Tu u osnovi i nema izbora za one koji veruju da ekonomski razvoj, zahvaljujući, na primer, spretnosti naše političke elite, može biti odvojen od problema KiM. Finale dolazi onda kada se građanima najpre objasni da bi nastavak borbe za Kosovo morao da ima posledice na njihove živote, pa ih se pita: „Da li ste spremni da se sa svojom porodicom nastanite na Kosovu i tako doprinesete borbi za očuvanje“, na šta će, naravno, 85 odsto odgovoriti odrično. A zaključiće se, uz još visoku nespremnost na uvođenje vanrednih mera, veću inflaciju, nova novčana davanja, da građani nisu spremni na odricanja. U istraživačkom radu manipulacijom se možda ne karakteriše zaključak da tri četvrtine građana smatra da Srbija nema uticaj na dešavanja na Kosovu. Ali se građanima servira u najmanju ruku poluistina, možda i u cilju obmane, jer je svega 33 odsto ispitanika odgovorilo sa - nema uticaj, a čak 45 odsto - da Srbija „ima ograničen uticaj“ na dešavanja na Kosovu. Tako je dobijeni procenat od čak dve trećine ili 78 odsto, dakle, netačan. Isti slučaj je i sa preambulom Ustava. Kaže se da građani nemaju jasan stav i da najveći broj građana ne zna da navede koju ulogu ima preambula. A istraživač to nije mogao zaključiti među opcijama: „Uvođenje preambule nije imalo smisla ni tad ni sad i treba je izbaciti“/ „uvođenje preambule je imalo smisla tad i više nema“/ „uvođenje preambule je imalo smisla i tad i sad i treba da ostane u Ustavu“. Poslednju opciju je izabrao najveći broj anketiranih. Koliko uspešna može biti strategija dobijanja poželjnih odgovora, najbolje, međutim, pokazuju dva primera, u kojima se poželjni naširoko afirmativno obrazlažu. Prvi sa opcijama: „Kosovo moramo da sačuvamo u okviru Srbije da bismo zaštitili našu kulturnu baštinu i Srbe na Kosovu (39 odsto) / „Kulturnu baštinu i Srbe na Kosovu ćemo bolje sačuvati uz saradnju sa međunarodnom zajednicom i kompromisnim rešenjem sa Albancima, nego u okolnostima stalnih sukoba sa njima“ (44 odsto). I drugi kad je ponuđeni izbor između dva stava: „Odricanjem od teritorije Kosova izgubili bismo nacionalni identitet“ (31 odsto) / „Nacionalni identitet ne možemo da izgubimo kompromisom oko same teritorije Kosova, jer je on definisan kulturom, jezikom, tradicijom i drugim vrednostima, koje se ne gube zbog teritorije i nisu bile izgubljene ni za pet vekova Kosova pod Otomanskim carstvom“ (51 odsto). Na stranu što, na primer, opcija – Kosovo moramo da sačuvamo radi našeg međunarodnog položaja, istorije, geostrategije, ekonomskog potencijala - ne postoji, nego se razlozi redukuju na dva, razlika u procentima glasova za dva ponuđena odgovora je, za toliki trud, ipak skromna. Na kraju, svaki četvrti od deset ispitanika veruje da bi političar koji bi saopštio da je Kosovo izgubljeno dobio poštovanje naroda. Sad, da li bi ga za to nagradili ili kaznili, ostaće u nekim drugim, internim analizama. U drugom, državnom projektu o demografskim, socijalnim i ekonomskim posledicama model razmena teritorija se nudi kao - kompromisna i realna opcija. Za sever Kosova, bez enklava, računa se da bi „fer“ ponuda bilo Preševo, još jedan deo teritorije Srbije. I to ne samo zato što je etnički „čisto“ kao i srpske opštine na severu, nego i zato što bi razmena mogla da uključi privredne resurse na tim teritorijama. Zapravo, ekonomska analiza sugeriše da bi za Srbiju to bilo i najbolje rešenje u kome bi se Trepča i Feronikl trampili za kompleks na Šar-planini, a rudnici povezani sa Trepčom južno od Ibra bili kompenzovani na drugi način, kroz imovinski saldo. Ova studija tima na čelu sa direktorom RZS navodno je težnja da se doprinese unutrašnjem dijalogu, ali celih 80 strana razvija se na dve verzije raspleta, među koje nisu uvrštene i ponude iz dijaloga. Konfederacija, recimo, nije opcija za istraživače koji su se fokusirali na status quo kao pogubnu i „kompromis“ kao perspektivnu mogućnost, sa dve podvarijante - razmena teritorija i bez razmene - uz važan detalj da se druga podvarijanta zove još i prostom primenom Briselskog sporazuma, a tumači po svim elementima kao odricanje od teritorije. Time, prvi put, neka (para)državna institucija neposredno priznaje suštinu tog sporazuma. Status quo ili „konzervativni“ scenario, kako su ga istraživači nazvali, podrazumevaće u projektovanom razdoblju do 2060. brojne negativne trendove, ali neke ostavlja i nepromenjivim čak i u slučaju drugog „proinvesticionog“ scenarija. Kao što su, na primer, penzije koje su u oba slučaja iste. Bitnu razliku pravi rast BDP-a i to uglavnom zahvaljujući međunarodnim „kaznama“ za odabir nepoželjnog rešenja - tako bi uz „zamrzavanje konflikta“ prosečan rast bio 0,95 odsto u periodu do 2060, a u kompromisnom rešenju bi bio 2,6 odsto. Valja imati na umu da se ni srpske opštine na KiM odavno ne računaju u BDP Srbije. Stopa aktivnosti stanovništva, na primer, danas je niska (63,6 odsto) u odnosu na EU (72,4 procenta), čiji bi nivo Srbija još malo pa dostigla tek za 40 godina i ako se odrekne Kosova. Prema projekcijama, broj stanovnika mogao bi do 2060. da se kreće od oko četiri do oko šest miliona. Samostalnost Kosova značila bi za demografiju Srbije smanjenje od 21 odsto u odnosu na sadašnji trenutak, dok bi u slučaju statusa quo pad broja stanovnika bio 44 odsto. Pri tome se očekuje da će na pad u naredne četiri decenije u oba slučaja najveći uticaj imati negativan prirodni priraštaj. Sve teze proizlaze iz političke pretpostavke da će investicije, ekonomska aktivnost i zaposlenost rasti zahvaljujući članstvu u EU sredinom sledeće decenije. Konačno, u ekonomskoj projekciji budućnosti Srbije odliv iz budžeta preko Kancelarije za KiM smatra se velikom budućom uštedom. Tako smo saznali da bi tridesetogodišnja ušteda za Kancelariju za KiM iznosila oko 1,4 milijarde evra ili devet miliona evra godišnje, u zavisnosti od toga da li za njom još ima potrebe ili ne. Na bazi redukovanih političkih stavova usvojene su projekcije koje kazuju da ćemo se kao nacija ugasiti brže, i u siromaštvu, budemo li insistirali na očuvanju KiM. Te zastrašujuće projekcije, međutim, ne mogu se validno upotrebiti za ono što im je bila verovatna prvobitna namena. Jer je ekonomiju, na primer, nemoguće projektovati za narednih 40 godina, nezavisno od politike i međunarodnih prilika, naročito kad se krene od pretpostavke da i ekonomija i demografija od politike zavise.