Sindrom putujućeg cirkusa

Pred još jedno okupljanje balkanskih zemalja u Sofiji, ovaj put uz Savet ministara EU koji je pozvao „svih šest“ partnera u procesu pridruživanja, regionalni lideri su požurili da najpre ponovo dočaraju besmisao sastanka na kome će učestvovati. Iz Hrvatske u Srbiju i nazad pljuštale su pomalo već dosadne, budući da su i nedosledne, mrzilačke poruke koje su se, ovog puta, „uzdigle“ i do ličnih uvreda. Toplomeri za emocije izvesno bi, barem kad je o Srbiji reč, pokazali nisku reakciju javnosti na ponavljački odlazak Vojislava Šešelja u Hrtkovce kao i na prepirku Ivice Dačića sa Andrejem Plenkovićem. Ekstremne grupe su i u Hrvatskoj jedine pokazale interesovanje za temu, doduše tempiranu za obeležavanje godišnjice proboja jasenovačkog logora, koji hrvatski „domoljubi“ ne priznaju - barem ne kao zločin. Istovremeno je jedan kuriozitet pokazao da i u tamošnjoj javnosti jenjava antisrpska histerija kao tema na kojoj se politički može profitirati. Program zagrebačke radio-stanice Ekstra FM oborila je prevelika poseta već prvog dana emitovanja srpske turbo-folk muzike, što je isključivo opredeljenje ovog medija. Uprkos obožavanju srbijanskih nota čak i u atmosferi „diplomatskog rata“, kako je situaciju prozvao Dačić, predsednica Kolinda Grabar Kitarović navodno, zbog aktuelnih prilika, još uvek vaga da li će doći u najavljenu posetu u Beograd. Nakon malo kome jasnih poteza da se ministru Aleksandru Vulinu zabrani prelazak hrvatske granice, recipročnih mera Beograda prema zagrebačkom ministru odbrane, pa serije prizemnih višednevnih prepucavanja o pevačkim sposobnostima srpskog šefa diplomatije - lideri zemalja će se, po ko zna koji put u istoj atmosferi, sastati baš kao da se ništa nije dogodilo. Za obične smrtnike reklo bi se - baš onako bez obraza, ali za političare taj opis ne važi (nije važno zašto). Tek najmoćniji čovek u Srbiji ogradiće se već po navici kontrapitanjem: „Jeste li čuli ijednu moju (zapaljivu, prim. aut) izjavu?“ (Kurir, 7. maj). Zašto se ispod stola, a pred očima birača, valjaju provokacije koje se potom nikada ne razjašnjavaju na i te kako čestim (sad već nekoliko puta godišnje) sastancima lidera regiona, nego se prostim rukovanjem ispred foto-aparata, dve decenije od rata, svaka tema vraća na početak? Uostalom ko je onda publika zbog koje, recimo hrvatska vlada ili predsednica, insistiraju na banalnostima i nacionalizmu, ako postoji onolika masa koja ljubi turbo-folk? Direktor Centra za regionalizam kaže da teme nisu banalne, a ni publika nije zanemarljiva. „To je metod ponašanja i vladanja. A u publici ostaje generacija koja je učestvovala u ratovima ili pamti, jer i iz Hrvatske kao i iz Srbije, omladina beži glavom bez obzira. Ne zaboravite da današnje režime u regionu u velikoj meri čine stranke ili naslednice ili akteri koji su odlučivali i tokom ratova devedesetih. U svim našim zemljama, osim toga, urušava se vladavina prava, sloboda medija, plate su male, a velika nezaposlenost. Zato ne prođe ni mesec dana da neka varnica svaljivanja krivice na nekog drugog ne izleti u javnost.“ Listajući razloge - veliki infrastrukturni projekti sa regionalnih sastanaka ostaju nedovršeni ili se pretvaraju u „puteve bespuća“ s blokadama i carinskim ratovima, deklaracije koje se potpisuju služe zataškavanju pokidanih dubinskih veza i tako redom - Popov tvrdi da će i predstojeći samit u Sofiji biti ništa više od formalnosti i sastanka „putujućeg cirkusa.“ Jedan od procesa od kojih se očekivalo da najviše doprinese „pomirenju“ i bilateralnim povezivanjima - Berlinski proces, pokrenut na inijativu nemačke kancelarke Angele Merkel 2014. u Berlinu - sad je već samo jedan od ni po čemu drugačijih ni uspešnijih godišnjih susreta. Taj proces pokrenut je da bi bacio senku na izjavu predsednika Evropske komisije Žan-Kloda Junkera da proširenja neće biti narednih pet godina, a s formalnim ciljem da „revitalizuje multilateralne veze između Zapadnog Balkana (Srbija i Crna Gora, u pregovorima, Albanija i Makedonija kao kandidati, BiH i Kosovo kao potencijalni kandidati) i određenim zemljama EU (Nemačka, Austrija, Francuska i Velika Britanija kao partneri iz EU i Hrvatska i Slovenija, partneri iz EU i regiona) kao i da poboljša regionalnu saradnju u oblasti infrastrukture i ekonomskog razvoja“, ali po mišljenju Nemanje Todorovića Štiplije, glavnog i odgovornog urednika portala European Western Balkans i sa dvema bitnim manama. „Od početka taj proces je nespretno postavljen, jer u njemu nemamo strukturu inicijative nego je svaka zemlja domaćin konferencije birala svoje teme koje će se naći na dnevnom redu, a većina je bežala od goruće - bilateralnih sporova. Velika Britanija za 2018. u fokus stavlja spoljne uticaje, Italija je 2017. stavila migracije, Francuska 2016. mlade. Jedino je Austrija pokazala da ima istorijsko razumevanje za ovaj deo Evrope, jer je 2015. potpisana deklaracija o bilateralnim sporovima na osnovu koje su se ministri spoljnih poslova obavezali da će svake godine obaveštavati inicijativu o fazi bilateralnih pitanja. To se u Trstu nije dogodilo.“ Druga Štiplijina zamerka je činjenica da u inicijativi ne učestvuju Grčka, Bugarska ni Rumunija iako imaju velike interese u regionu. Posle četiri godine, vidljiviji od rezultata tog procesa su pojedinačni, meki, tvrdi, vojni, diplomatski, ekonomski i kulturni uticaji sila, svake posebno. Rusija, Turska, NATO i EU „dobročiniteljskim“ gestovima tutora izazivaju međunarodnog suparnika na isto takvo dobročinstvo kod suseda. Odgovor na albanski zahtev da se baš na toj teritoriji otvori pomorska baza NATO, analitičari očekuju da bude zahtev Srbije da se ovde oformi ruska. Naročito intenzivno se poslednjih godina utrkivanje u ostacima naoružanja (koje uglavnom dolazi od tutora) nameće kao jedna od najaktuelnijih regionalnih tema. Štiplija podseća da je dve decenije nakon Dejtonskog sporazuma prestao da važi dogovor - da sve bivše jugoslovenske republike moraju obaveštavati jedna drugu o nivou naoružanja i da javna prepucavanja počinju baš tad - 2015. Popov smatra da takve teme silama mogu samo da imponuju, jer one time pokazuju da žele da budu prisutne u regionu, kao uostalom i da im zbog toga ne odgovara stabilizacija. „Mi im otvaramo vrata da se mešaju i još gore - da konkurišu jedna drugoj. Sad i SAD lansiraju nove planove za region posle kratkotrajne nezainteresovanosti, Rusija nas je zadužila naveliko, Turska želi da obnovi svoje istorijsko prisustvo... Čudio sam se kad je (Boris) Tadić uveo tu praksu sastajanja sa Gulom (Abdulahom, bivšim predsednikom Turske) po pitanju odnosa Srbije sa BiH. Sve to ide na našu štetu, naročito u BiH gde svaki narod ima svog zaštitnika. Prostor za to otvara i EU koja je na sebe preuzela da bude motivator regionalnih odnosa, a ponaša se defanzivno.“ Odnosi sa susedima nastavljaju se u kontrasmeru kada se spisak tema na dvodnevnom redu susreta Vučića s turskim kolegom u Ankari započinje i bezmalo i završava zapravo bilateralnim odnosima Srbije i BiH o kojim Turska više čak se čini i ne posreduje - nego odlučuje. Pod pretpostavkom da Srbija i u ovom slučaju priznaje realnost da se u BiH Turska pita proporcionalno nivou odlučivanja bošnjačkog stanovništva i da joj to uostalom ne smeta jer se nada reciprocitetu kad je u pitanju odlučivanje srpskog življa - postoje barem dve isuviše velike razlike da bi Turska, uprkos istorijskoj bliskosti, bila blizak prijatelj Srbije i njenih interesa. Ta balkanska sila otvoreno zagovara nezavisnost Kosova, koju je priznala dan po usvajanju deklaracije u parlamentu u Prištini. I drugo, Turska ne krije antipatije prema entitetskoj BiH zbog simpatija prema unitarnoj u kojoj bi nestala Republika Srpska. Pored regionalnih, Srbija je Tursku častila i jednim unutrašnjim pitanjem na stolu, preneli su mediji - održavanjem stabilnosti Raške oblasti, još uvek nespornim delom Srbije. Tako gledano ne čude sve velikodušne vojne i državničke počasti kojima je Vučić, predvodeći delegaciju ministara koji su potpisali desetak sporazuma, početkom ove nedelje dočekan u Ankari. A sve zajedno je bilo moguće baš u tom obliku, tek onda kad je i između Rusije i Turske zavladalo zatišje. Štiplija kaže da se, sa druge strane, uticaj EU razlikuje od uticaja Turske i Rusije, koje inspirišu emotivni odnos građana prema tim silama, Turska naročito na islamsko stanovništvo. Podseća da je tursko posredovanje uvek u zenitu kada je u BiH na čelu Predsedništva bošnjački predstavnik. Neobična potvrda Štiplijine tvrdnje, međutim, stiže i u najavi da će Erdogan održati ni manje ni više nego - predizborni miting u Sarajevu. Taj paradoks odnosa prema silama, koji se uzročno i posledično preliva na odnose u regionu, svakodnevno se nadograđuje diskretnim i nezavršenim izjavama - od toga da je EU najveći ekonomski partner Srbije do toga da „strane ambasade plasiraju informacije preko naših ljudi“, očigledno zlonamerne, ako ne i zataškavajuće, u vezi sa ubistvom Olivera Ivanovića. Medijska borba, s druge strane, da li je predsednik Vučić pozvan na prijem povodom inauguracije Vladimira Putina i proslavu Dana podebe, 9. maja, ili nije pozvan (na kraju je ipak bilo ovo prvo) još su jedna potvrda koliko su uprkos unutrašnjim problemima bitniji makar i simbolični gestovi sila. Između brojnih međusobnih pohvala, koje su srpski i turski predsednik uputili jedan drugom i zajedničkom naporu da odnos dveju zemalja i ekonomska razmena budu na tako visokom, razume se – istorijskom, nivou (opis koji su potpomogli turski mediji uporedbom odnosa dvojice predsednika sa odnosom koji su imali Mustafa Kemal Ataturk i kralj Aleksandar) ni ovoga puta se nije potkralo taman ni najjednostavnije obrazloženje Erdoganovog stava iz 2013. godine: „Turska je Kosovo, a Kosovo je Turska“, izgovorio je obraćajući se „dragoj braći i sestrama“ u Prizrenu. Tako dolazimo do Kosova o kome je pre koji dan predsednik izustio da treba da uradimo sve da bilo kakav sukob izbegnemo, apsolutno sve. „Jer Srbija to ne bi preživela.“ Ostavio nas je, međutim, uskraćene za drugi deo objašnjenja - sukob s kim i gde - na Kosovu i Metohiji ili sa NATO u Srbiji ili sa EU na KiM ili sa susedima koji su članice NATO gde god. Pravu istinu - o ratu, naoružanju, odnosu prema Erdoganovoj izjavi - verovatnije je istih dana nagovestio ministar Rasim LJajić, hoteći da se pohvali mogućnošću potpisivanja sporazuma o ukidanju rominga za sve zemlje Zapadnog Balkana na predstojećem samitu u Sofiji. „Pre tri godine smo potpisali sporazum sa Makedonijom, BiH i Crnom Gorom, a sad i Albanija i Kosovo (bez Metohije!) žele da se priključe tom sporazumu“, objasnio je ministar kako Beograd u praksi tretira Kosovo i zašto se barem taj jedan problem - južna srpska pokrajina - nikada više, sem kad zafali ratobornih tema, neće isprečiti između Srbije i njenih suseda.