Nepozvani gosti

Pozorišni komad „Hrtkovci“, verzija dva, odigrana na 26-godišnjicu prvog izvođenja, pred odabranom publikom, sastavljenom od svih mogućih medija odavde do Zagreba, ispostavila se kao još jedna paradigma srpskog besmisla i ludila. Ukratko, desio se „umetnički“ debakl, ali su nesuđeni gledaoci bili pošteđeni ove tragikomedije u režiji, dramatizaciji i izvedbi Vojislava Šešelja. Ponajviše su ispaštali žitelji Jarka, gde se scena izmestila zbog blokade Hrtkovaca, mapiranih u javnoj svesti 1992, upravo Šešeljevim huškačkim govorom. Posle koga je bilo i eksplozija bombi po hrtkovačkim dvorištima, i naoružanih velikosrba što su isterivali Hrvate iz kuća, i raznih drugih pritisaka, zbog kojih je idejni tvorac i glavni moderator dobio hašku presudu od 10 godina zatvora. U međuvremenu se selo smirilo, istina – izmenjenog etničkog sastava, jer je otišla i većina Mađara, i nestalo iz pamćenja, čak i kao Srbislavci, što je trajalo za mandata šerifa Ostoje Sibinčića, sada počivšeg. Stara tabla je zatim vraćena i gledana mahom u prolazu. Malo se tu zbog bilo čega imalo zadržavati. Sad, kad su sa svih strana navrli razni ne bi li videli kakvih će improvizacija imati repriza, stigla je naredba sa vrha – no pasaran. Tako su Hrtkovci praktično iščezli sa lica zemlje, kao u kakvom teatru apsurda. Sve ovo je većini već dobro poznato, pa je naš doprinos široj slici izveštaj o tome šta se zbivalo iza pozornice. Scena prva: Dakle, nedeljno jutro, i još đurđevdansko, kad pola Srbije slavi, a druga polovina ide u goste, i to se zna. Prošarano nebo, ravno do Srema gde hrlimo. Možda će da udari i kiša da raskravi sparinu i sve ulepi. Kome je do puta, pa foto-reporter gunđa: „Sve je to farsa, a ’Ovaj’ samo što nije stavio potpis na Kosovo“. Naravno, misli na Vučića i na rešenje statusa „južne srpske pokrajine“, a zapravo izgovara misli dobrog dela naroda povodom večitog skretanja pažnje sa pravih problema. Ekskluzivniji je kad kaže: „Sloba nam je pio krv zbog Velike Srbije, a ’Ovaj’ zbog Velike Unije“. Reč je o tome da mu je već poznata Vučićeva naredba i njeno dosledno sprovođenje na sva tri prilaza Hrtkovcima. Zna i da bi bilo džabe i da smo juče došli u selo, meštani baš nisu bili voljni da se ispovedaju pred mikrofonima. „A da krenemo preko njiva“, neko u ekipi mora da bude „štreber“, na sve spreman radi uspeha, a to je u ovom slučaju novinarka. Ma kakvi, i na tu opciju se mislilo, i već treniralo sa migrantima. Tu su, u nepreglednoj ravnici krstarili SAI-evci u crnim landroverima, pa kad naleti neka usijana glava, oni komanduju „rikverc“. Lica skrivenih „fantomkama“, a sasvim vidljivog oružja. Da sve bude još zakukuljenije, iz Novog Sada su u 9 kretali LDP, Čanak i DS u cilju organizovanja kontra-mitinga. Na kojoj li će se koti sresti, nametalo se jedno od pitanja. Međutim, nešto u ljudskom biću stvara nadu, a ona vodi u misao da ćemo se mi ipak probiti. To seme vere bodri autobus „vanredne vožnje“ MUP-a na naplatnoj rampi, i policajci koji „kuliraju“ i nikoga ne diraju. Niti šta pitaju. Ali, to je samo drugi, otvoreni krug obruča. Jer, na prvoj liniji, na kraju Jarka , na mostiću preko kanala Jarčevina, blokada je totalna, ni ’tica da preleti, sem ako nema ličnu kartu na adresu Hrtkovaca. Iz radija odjekuje: „Alternativni režim saobraćaja zbog zabrane okupljanja trajaće do ponoći“. Prva je vest tog monotonog glasa ipak da je predsednik Vučić krenuo u posetu Erdoganu, na nekakve ekonomske konsultacije. Stoga je shvatljivije što je morao da zaključa kuću i osigura je od uljeza. Ili je ipak mislio na dobro Hrtkovčana, i isprsio se za sve resurse. Angažovao 1.500 policajaca, udelio 1.500 znojavih dnevnica (ili ih je bilo hiljadu?) , iz budžeta u sumnjivom porastu. Uprkos takvim mogućim tumačenjima, logika A. V. izmiče zdravom razumu, osim ako nije stvar prihvatanja teatarskog (ili edipovskog) izazova. Predstavnici reda, mahom iz Rume i Sremske Mitrovice, ali i iz Aleksandrovačke župe (i oni su se sami „čudili zašto ih pozivaju“), nisu nadležni da razmišljaju. Niti da komentarišu da li prvi put u životu čuvaju jedan platičevski sokak (Železnička ulica) od najezde „turista“. Da li su ikada legitimisali toliko osoba? „A šta ako neko ide na slavu“, pitamo „naivno“ na trećoj barikadi, do koje vodi aktuelno skretanje. Danas neće moći, neopozivo je, nek idu na paterice. Po izrazima prinudno zaustavljenih, zabezeknutim ili besnim, lepo se vidi čiji se prolaz sa pravom obustavlja, a ko je kolateralna šteta vanredne mere što uključuje i kordone na magistralnom putu. Prvi psuju, drugi cinično kažu „kakva organizacija, kakva država“, a svi kružimo oko Hrtkovaca kao sumasišavši. Nas konkretno mori strah da nećemo stići ni do Jarka, gde je „sve“ već počelo. Scena druga: Vojvoda je poranio u odnosu na zakazan termin (11-13), i već mu je neko uvalio fotelju da sedne. Takva se prilika ne odbija u sve zagušljivije prepodne, uostalom, čovek više nije u godinama da skače na traktorske prikolice. S verziranim osećajem za tajming, Voja čeka da se okupi mnoštvo, pa da mu se obrati i izlamentira to što je u ovom navratu naumio. Kad proceni da mu niko osim šačice pristalica i buljuka novinara neće doći, krene da zbija šale petparačke. Čini se da nema ničeg pametnog da izjavi. Ni fanovi haškog otpuštenika nisu načisto u čemu ga tačno podržavaju. Jedni misle da svojim dolaskom poručuju da „u Hrtkovcima nije bilo zločina“, niti radnji koje na ovo usmeravaju. Drugi smatraju da je ovo prava prilika da se pokažu zubi Tribunalu, „zna se od koga postavljenog“. Treći u đurđevdanskom uranku vide potvrdu da su Vojvodine nekadašnje reči bile „mudre i odmerene“, i da su upravo one sprečile pokolje (osim jedne žrtve, o kojoj ćemo kasnije). Među nekolicinom SRS zastava, vijori se jedna sa mrtvačkom lobanjom, što asocira na zilotsku „Pravoslavlje ili smrt“. „Mi smo pirati“, tera šegu barjaktar, skrivajući čuđenje što neko ne prepoznaje četničko znamenje. Drugi kliču bez entuzijazma „Vojo-vojvodo“. Treći naručuju pljeskavice. Sve u svemu, ništa se bitno ne događa. Onda se Voja odluči za bravuru, đipi sa one fotelje i krene u pravcu uniformisane prepreke. I njemu se kaže što i drugom, ni manje ni više, pa se okrete na petama. I potom i on negde nestade. Zli jezici tvrde da je otišao na slavu kod nekog uglednog radikala, na tek ispečenog vola, blagonakloniji - da se umorio. Nekad je bio sila, Hag ga baš istrošio. NJegovom neopaženom begu sa scene doprinose ideološki neprijatelji, DS-ovci, poneki DSHV-ovac i LDP-ovac. I oni su stigli u Jarak, raširili parolu „Šešelj – ratni zločinac“. I tad krene pesničenje sa strane radikala, munjevito, razgoropađeno, sa zakasnelom reakcijom policije koja nepravovremeno razdvaja zaraćene. Šešeljevci ostaju, a „kontraše“ sprovode izvan njihovog domašaja. Tamo kod mosta, gde je glavna bina, već se nešto drugo odvija. Simo Spasić, predstavnik porodica nestalih na Kosovu, dohvatio se megafona. Zapenio u pravednom gnevu, pa mu se i poneka psovka otima. Istina, arhaična, folklorna: „Zabole vas ćuk za srpske žrtve“, obraća se „sedmoj sili“, „samo pričate o Srebrenici, Jablanici, Račku...“. Hrtkovce i ne pominje. „Šta se dereš, ja od ovog mira živim“, dobacuje jedan Jarčevljanin, pod zaštitom policajaca. Prividnom, jer kad Simo odlaže alatke (transparent i primitivno pojačalo glasa) i krupnim korakom potrči ka tom što mu je do mira, oni se baš i ne snalaze. Zamalo da opet padne šaketanje. Razočaran raspletom, Simo uzima rekvizite i mrmlja u bradu „pređem 500 km za ništa“. Da je to glasnije izgovorio, dobio bi veće razumevanje od usputnog: „Ma sve si u pravu. Da nisi, već bi bio u bajbokani“. Statisti u pozadini: Do juče samo komšije Hrtkovčana, žitelji Jarka su na dan šoua njihove alternacije. Taoci dva udružena ludila. Neki doduše čine ono što bi i inače, ispijaju pivo u hladu drveta. Drugi se meškolje, ne gode im svetla pozornice. „P... im materina, umesto da vode ekonomiju, oni svađaju narod po etničkoj osnovi“, nekima je poenta. „Mileee, šta ćemo danas da ručamo“, pita jedna staramajka svoga čiču. „Politiku“, on namrgođeno uzvraća. „`Politiku` baba ne može da žvaće“, kaže, nema zuba, što je stvar pomenute ekonomije. „Gde je on, hoću da mu čestitam“, jedna punačka žena upada na scenu zakasnelo, kad je Šeki već otperjao, ne stigavši da čuje pohvale na račun svog odnosa prema supruzi. „Ja svog muža dvorim od jutra do sutra, i uvek sam kriva, a ona može da se baškari kao gospođa, kad joj je čovek stalno na terenu“, muka je velika stisla, pa našla da se obrati pogrešnom. Nikog kompetentnijeg ionako nije videla, ili se samo šegači sa novinarkom. Bolje da udari na šalu, nego da gleda taj cirkuski prizor što je agresijom goni u mnogo ružniju prošlost. U godine rata kad su tom ćuprijom preko kanala, gde se sad plavi kordon, razne vojske bauljale. A ona sama, muž na ratištu... Tad izgleda nije znala da ceni njegovo odsustvo. „Kakva je to demokratija“, na čas kao da izbija i malo konstruktivne kritike. Logika je ipak polovična, jer za retoričkim pitanjem sledi konstatacija „što da se Vučić svud šepuri, a Voji ne daju“. I zatim, još paradoksalnije: „Samo nas zamajavaju“. I opet smo u začaranom krugu zaključivanja. Rasplet, tragedija: U Hrtkovcima je pre ’92. bilo preko 60 odsto Hrvata, danas ih je manje od 30 procenata. U Jarku ima svega nekoliko hrvatskih kuća, a jedna u krvnoj vezi sa jedinom žrtvom ratnohuškanja. Mijat Štefinac pronađen je mrtav u ataru, izvađenih očiju, isečenih ušiju. Mirko Šandor, Mijatov rođak ovo priča neshvatljivo staložen. Dve su priče kružile o povodu zločina, da je na krovu istakao šahovnicu i da je u kuću primio izbeglice iz Hrvatske. Šta je bilo, bilo je, Mirko kao da držanjem veli, mnogo se svakodnevno teškog sručilo po njegovoj grbači. Tehnološki višak u Mitrosu, otpremninu je uložio u solidno građen svinjac, sve sa prasilištem, rado otvara dušu. Uz priličan prinos mesa, obrađuje i 10 hektara zemlje, a nema para ni kuću da okreči. Cena žive vage pada, a uvozi se zaražena prasad iz Mađarske, s virusom afričke kuge, pogubne. Za seljaka niko ne mari, ma kakve da je stranačke opcije. Ipak mu je sada žalije Hrtkovčana, i onih što danas slave, i onih što ne. NJihov hlebac još je teži jer većinski gaje duvan, vrlo zahtevan. Seje se u plastenicima, pa se rasađuje po poljima. Bere se noću jer se iz cveta cedi gusta smola i berač se sav zamasti. Uz to uvoznički lobi jača, pa je i zarada sve neizvesnija, zbog čega je propao biznis sa bostanom. „Kažu – mrzi nas svet, a mi smo sami sebi najveći neprijatelji“, tumači ukupnu situaciju, uključujući i današnju. Mirko saoseća i sa vozačima hiljada kola što dnevno prođu onim zabarikadiranim mostom. Koliko je to uludo protraćenog benzina na kruženje, ne može ni da sabere. Sažaljeva i policajce, fizički izarčene. Ali i to je bolje nego da je pala krv, zaključuje. Kraj komada ostavlja neku težinu. Slično se osećaju i domaćini pa navlače kapke po odlasku gostiju. I oni imaju prava da se izoluju. Teške kapi kiše spuštaju zavesu na poprište jednodnevnog nadrealnog performansa. Da publika ne brine – uskoro će na političkom repertoaru biti novih sličnih sadržaja. Dan posle Šta se stvarno zbiva sa Hrkovčanima, već dan posle Đurđevdana nikoga ne zanima. Koliko ih je seklo kolač, koliko išlo na misu, krsteći se celom šakom, ko sad ovde živi i zašto, u kakvim su odnosima... ostaće u senci političkih agendi. Šta je sa Julijanom Molnar, što nije htela da napusti grobove, ili sa jednom njene nacije što je brinula o srpskim humkama, u nadi da isto čini neka druga majka u prilici „reciprocitetne“ zamene staništa? Koje su izbegličke fele današnji meštani od silnih što su se tu prepletali? Šta li radi Andrija Vasić, čija je žena žalila što je ikad kročila u Hrtkovce, doneta ratnim vihorom iz Bosne? Ne znamo, ne smemo da zovemo, bojimo se uzaludne telefonske zvonjave.