Kuda vodi Beograd na vodi

Pista londonskog aerodroma Getvik jednog toplog julskog popodneva 1992. godine; zaraćene strane u Bosni tek što su potpisale mirovni sporazum pod dirigentskom palicom lorda Karingtona; srpska delegacija izlazi iz luksuznog automobila predvođena sarajevskim psihijatrom; iz ogromnog prtljažnika pratećeg vozila dežurno osoblje iznosi gomile muzičkih stubova i elektronike koju je pazarila družina i ukrcava u avion. To je prizor koji pamti tadašnji predstavnik JAT-a u Londonu. To je svet koji je odlučivao o sudbini naroda Jugoslavije. Četvrt veka kasnije na vlasti je ista svest, isti moral, jedino je plen neuporedivo veći. I tako je na svim stranama. U Bosni, i šire. Stalne tenzije na ivici sukoba oprobano su sredstvo održavanja na vlasti. Kakav teatar! Kakva divna publika! Svaki bi je diktator poželeo. Tri decenije se u ovom svračjem zakutku, kako bi rekao Krleža, ne menja repertoar, a samo manjina to primećuje. Zato većina svaku reprizu doživljava kao premijeru. Zadugo nisu leteli naši avioni nakon onog specijalnog leta sa londonskog aerodroma Getvik, pa sam u godinama koje su usledile postao blizak sa železnicom. Jer, najbliži aerodrom bio je onaj u Budimpešti. Zahvaljujući sankcijama, koje su Srbiju, tj. tadašnju Jugoslaviju, smestile na slepi kolosek, budimpeštanski aerodrom – u to vreme nešto malo veći od benzinske stanice – postao je važna destinacija. Danas je prometniji od bečkog. I uopšte, grad cveta. Barem jednom godišnje dođem u Budimpeštu, i svaki put uočim da je za još jednu oktavu impresivnija. Viktor Orban svakako nije moja šolja čaja, ali izgleda da ima neke razlike između desnice jakog nacionalnog naboja kakva je u Mađarskoj, i razbojničke družine, koja već šest godina vodi Srbiju. Nedavno sam boraveći u Budimpešti primetio da su na bivšem Moskovskom trgu sagrađene pokretne stepenice pod otvorenim nebom kako bi građani mogli da lakše pređu sa jednog nivoa trga na drugi. U isto vreme buduća glavna beogradska železnička stanica Prokop nema ni liftove, ni pokretne stepenice, tako da je uspinjanje, ali i silaženje, pa još sa prtljagom, nova atletska disciplina. Ista pamet koja je smislila Prokop kao središte beogradskog železničkog čvora, projektuje metro koji povezuje dva nigde. Pa još prodaje karte za to ništa koje vodi u nigde, a putovaće se nikada. Prelistavajući nedavno sajt reda vožnje pograničnog saobraćaja Srpske železnice, naišao sam na rečenicu koja kao da je pobegla iz nekog romana. Citiram: „Voz Horgoš – Segedin ulazi u drugu godinu svog nepostojanja“. Kakav obrt! Ući u nepostojanje. Pa, još vozom. Kao što i Beogradski maraton ulazi u prvu godinu svog nepostojanja. Iz Evropske atletske federacije stigao je dopis da se Beogradskom maratonu oduzima sertifikat zbog neisplaćenih dugova. Dakle, nismo više deo evropske porodice maratonaca. Sada možemo da trčimo sami za sebe. Beogradski maraton je izgubio sve vrednosti, uticaj i kredibilitet. Sa ovom vlašću nama su nepostojanja suđena. Jer, kada se kupi karta za nepostojeći metro sasvim je prirodno da se delimični povraćaj otetog novca od plata i penzija zove povišica. Nepostojanje je naše odredište, budući da niko ne zna kako upokojiti vampira. I stanicu Prokop nemoguće je više upokojiti. Prokop je pokop beogradskog železničkog čvora. Međutim, Beogradu na vodi ionako više priliče gondole i čamci. A tek galije? Koliko samo radnih mesta za nezaposlene. Da nam mladi više ne odlaze u beli svet, već da veslaju na svom ognjištu.