Zakasnela pravda začinjena demagogijom

U Srbiji se puno govori o vladavini prava, malo pod pritiskom EU, malo kako bi se vlast hvalila da radi na njenom unapređenju, a malo zato što ima dosta nezadovoljnih kritičara, ne samo u opoziciji. Problem nastaje, makar sa stanovišta teme iz naslova, kada pogledamo na koja se područja prava stavlja naglasak: to su antidiskriminacione odredbe vezane za žene, LGBT populaciju, nacionalne manjine, stare, mlade i slične; to su teme terorizma i pranja novca, koje više interesuju zapadne zemlje nego nas; to je korupcija, koja nas zasluženo zanima, pa tema ratnih zločina, pa istaknuti slučajevi iz krivičnog prava... Sve su to hvale vredne oblasti, od značaja za pravdu i zaštitu ljudskih prava, ali nisu važne za ekonomski napredak, koji je, sam po sebi, važna stvar. Dve su osnovne pravne pretpostavke za privredni razvoj: dobra zaštita svojine i dobra zaštita ugovora. Teško je verovati da će neko investirati u zemlji u kojoj je zaštita svojine slaba ili nepostojeća, ukoliko, na primer, neko može da izgubi imovinu zbog sudske prevare ili zbog falsifikovanja stanja u katastru. Ili čak ukoliko katastar ne postoji nego je svojina više neformalna, oslonjena na državinu. U Srbiji stanje nije ovako katastrofalno, ali neki elementi nesigurnosti postoje. Na primer, puno je nelegalizovanih stambenih zgrada, koje ne postoje u katastru i koje nisu formalno pokrivene vlasničkim pravom, odnosno zaštićene. Takav status ne samo da sopstveniku donosi rizik gubljenja imovine, već, u manje opasnom slučaju, onemogućava ili otežava komercijalizaciju te imovine. Tako, potencijalni preduzetnik ne može da dobije bankarski kredit za investicije, jer se ne može staviti hipoteka na imovinu koje nema u katastru. Slično tome, katastarsko stanje poljoprivrednih imanja vrlo je neažurno, odnosno veliki broj se i dalje vodi na pradedove koji odavno nisu među nama. Jednostavno, na selu naslednici izbegavaju za njih skupe i komplikovane ostavinske postupke i prenos imovine na nove naslednike, već se oslanjaju na usmeni dogovor među naslednicima i državinu. Stoga potencijalni investitori u poljoprivredu imaju velike muke da ukrupne inače sitne parcele u Srbiji, pa često odustaju pred brdom pravnih prepreka. Zašto je efikasna zaštita ugovora važna očigledno je: ukoliko firma ili pojedinac ne mogu da zaštite svoja prava u ekonomskom životu, narušena bilo od poslovnih partnera, bilo od države, onda će oni smanjiti poslove samo na one najsigurnije, izbegavajući razgranavanje ekonomske aktivnosti. Što je štetno za ekonomski napredak zemlje. U Srbiji je osnovni problem rada sudova izuzetna sporost postupka, koja čini da postoji ogroman broj nezavršenih predmeta, koji se vuku godinama. Na kraju 2017. ih je bilo čak 1,9 miliona (podatak Visokog kasacionog suda)! A zakasnela pravda i nije pravda. Nerešavanje spora velike vrednosti može čak odvesti u stečaj firmu koja je u pravu, ali koja ne može godinama da naplati svoja potraživanja. Poznat slučaj ovakve prakse su radni sporovi, koji bi po izričitoj zakonskoj odredbi morali da se reše u roku od šest meseci, ali se rešavaju u proseku dve godine. Takvo kašnjenje uzrokuje gubitke kako za radnika, tako i za firmu. Jer, vrednost spora raste svakog meseca, pa će na kraju jedna strana izgubiti znatno više nego što je trebalo. Ovome ćemo još dodati politički motivisana proganjanja poslovnih ljudi, od Dinkića (Dragić, Davinić) do Vučića (Kosmajac, Mišković), a koji se obično završe oslobađajućim presudama ili minimalnim kaznama, tek reda radi. Takav demagoški stav i pritisak izvršne vlasti svakako ugrožavaju nepristrasnost sudstva, ali i poslovanje biznismena od kojeg zavisi egzistencija velikog broja zaposlenih i, u krajnjoj liniji, investiciona klima u zemlji i ekonomski napredak. Dobro zakonodavstvo je važna stvar. Ali je još važnije obezbeđenje sprovođenja zakona, od države do sudstva. A tu Srbija stoji vrlo loše.