Pojedi slona

Kada bend svoj novi album nazove Eat the Elephant, što u doslovnom prevodu znači „pojedi slona“, a metaforički se odnosi na želju za proždiranjem republikanaca u SAD, od početka vam je jasno da imate posla s nekim koga ne zanima romantizovanje svakodnevice. Ako je Mejnard Kinan, najširoj publici poznat kao pevač legendarnog prog-rok benda TOOL, u svojoj „matičnoj kući“ često linčovski koketirao sa snovima (košmarima) naspram realnosti i urnebesnom satirom urgirao na slušaoce da čitaju između redova, njegov (samo na papiru) drugi bend na novom albumu u prvi plan stavlja okrutnu realnost. A Perfect Circle, bend koji je Kinan 1999. osnovao sa gitaristom Bilijem Hauerdelom i suosnivačem Smashing Pumpkins, DŽejmsom Ajhom, u narodu je neosnovano najpoznatiji kao „laganija“ verzija TOOL, iako bi u praksi obratna tvrdnja bila tačnija. Melodičniji i vokalno prijemčiviji širem auditorijumu, prevashodno onima kojima tvrđi rok ne leži, APC je u prethodnih 20 godina stekao skoro istovetan kultni status koji TOOL i dalje uživa i vinuo Kinana među žive legende rok muzike. NJihovo novo ostvarenje, Eat the Elephant, definitivno udaljava Kinanov opus u okviru ovog benda od TOOL i predstavlja jednu značajno drugačiju dihotomiju ekstrema - uprkos mnogobrojnim klavirskim deonicama i „mekšim“ aranžmanima i vokalnim izvedbama, tekstovi nikad nisu bili direktniji i agresivniji. Nema tu ni traga kontemplativnoj spiritualnosti, muziku prate konkretne i jasno artikulisane kritike aktuelnih društvenih fenomena u SAD. Kinan je inače poznat kao vokalni kritičar sistema kao takvog, ali na Eat the Elephant odlazi korak dalje od generičkog negodovanja na račun svega i podrobnije se bavi konceptom ljudske odgovornosti, individualne i kolektivne, i nemara privilegovanih za ugrožene i obespravljene članove društva. Upotreba sintisajzera i višeslojne kompozicije (našao se tu i ksilofon, i to više puta!) koje harmonijski spajaju gitare i elektronski komponovane deonice, te donose osveženje zvuka i sjajno se uklapaju sa Kinanovim tišim vokalima na numerama kao što su Disillusioned i The Doomed. So Long And Thanks for All The Fish, u početku zvuče, čak i previše, kao ubrzana verzija Follow The Cops Back Home od Placebo, ali Hauerdelova gitara dovoljno brzo preuzima primat i odmah vam je jasno koga slušate. Tu se Kinan, u duhu Daglasa Adamsa, od kojeg je i uzeo naziv pesme, sprda na račun „preusmeravanja pažnje“ i onoga što naziva lažnim problemima i dilemama, dok se svet, prema njegovom mišljenju, nepovratno urušava. Naravno, iskusni slušaoci će ipak ispod svega prepoznati sada već tipični APC zvuk - usporeni, teški ritmovi i upečatljiv bas, kao i Hauerdelova „škripuća“ gitara su sveprisutni, a i Kinanu se povremeno „omakne“ da se raspeva kao nekoć - ovo se posebno oseća na Talk Talk, kada zaurla „sklanjaj mi se s puta“, kao i u novom aranžmanu stare pesme By And Down The River, retkoj baladi u duhu njihovog debija Mer De Noms, ali i Delicious i Feathers; kroz sve tri se prožimaju Kinanove čuvene sinkope i ranjivi lamenti nad nemogućnosti čoveka da pobegne od sebe. Posle pauze od skoro deceniju i po, mnogi bendovi nisu u stanju da naprave ni koherentan, a kamoli svež i zanimljiv album koji se može istinski dopasti ljudima drastično različitih shvatanja i afiniteta. Srećom, Kinanov vanserijski talenat ni posle četvrt veka ne bledi, a čini se da je ovim ostvarenjem i APC zacementirao status benda koji će slušati i analizirati i generacije nakon nas.